priče iz Ravnog

Voz je donijo novo vrijeme. Kadje došo, naš narod je bijo u stanju kai prije morebit iljadu godina. Gladan ljeba, peksin i živijo s hajvanom i ko hajvan, a veseo cijeli dan i noć. Za voza je…

Oni što znadu vele da gomila nikad nije sama za se, vet da vazda ima vezu sdrugijem gomilam ukraju, da su mreža kai zvijeze nanebu. Treba vazda gledat jednu naprem drugije, i sve nji naprem…

Žalilo ga je ono čeljadi ukući, nije puno više. Još je samo jedno živo, i onda ćega svi zabravit. Jȕra će ostat siroče dokraja svijeta i vijeka, i ništa i niko neće moć ispravit nepravdu…

Čojek mora neđe pripadat. A koji se tu rodijo, ne more se toga otres, taka je zemja ođe jaka. Ko more protiv toga?

Dok to govori, ja se mislim: Bože dragi, koliko treba čojeku, čak i tako sposobnu ko Gišo, da svati koji je njegov svijet i da ga nađe, a on mu pod nosom

Ovi drugi put pripoviđen je u jednom knjizi. Ima više od dvije iljade stranica i napisana je prije više od sto i pedeset godina. Zove se Das Kapital