Sijelo

Prije su u Ramnom oveče ljudi sijelili. Komšija bi prešo u komšije, pa bi siđeli, pričali i, vako bi se grijali. Najprije bi iz mraka bahno Boško skidajući nakvu ogrnjačinu:
– Ašto pada. Ito svjetrom. – Drugi put bi Mato streso snijeg pa reko:
– Do ujitru će napadat doračava, žalósna ti majka – A Mȁlić bi upo:
– Nadvoru je vala vedro, vidi se ko podanu. Kakoste čeljadi? Pozdravlja te Šimunuša – reko bi babi i turno joj naranču.

Tu se pričalo štasu radili, štasu čuli na radiju, čudili se kako je opet u nekoj nesretnoj zemji bijo potres, božesačvaj, i da je grdni narod izgino. Pa da je sve poskupjelo skoro duplo. Onda, kad će zemja valjat za sadit, kakva je zima… Zidari bi pričali kako je u tuđijem mjestima i kućam, koga imadu, kako rade i kako se vladaju. Mi bi đeca siđeli u ćošku, na kraju klupe, doknas nebi oćereli u aljine.

***

Mȁlić je volijo hojnat, pabise svi smijali. Užo je ponavljat:
– Kasam ja radijo kod Đan Brana, Mateka Karleka u ofisiji ko Škrivana, kod Bruklin Brića u telefon kumpaniji, jedne zime sedam gooodina, ha-ha-he. – Biva, da je tu radijo nakav što je išo u Ameriku. Kad bi otpijo vina, dodo bi:
– Ja murava, ja mnaćanice, ja to mene dobro gusta.

Pravo ime muje bilo Stojan, ali svi suga zvali Mȁlić. Bijo je zidar, majstor. Bijo jȁki. Vele da se neđe u cirkuzu hrvo s međedom i – oborijo ga. Da mu je neko reko da ne smije dat međedu daga uvati u kosti. Tu suse odbijali dok ga Mȁlić nije prevarijo. Kašnje nije više bijo tako jȁki. Pano je na gradilištu pa mu noga malo krivo prerasla. Ali je svedno osto najviši hojnadžija.

Mi đeca bi išli kod njeg kadbi namse usklimo zub, pabi namga on izvadijo. Imo je kliješta, samo što bii metno, zub objednom nadvor. Dâ ti malo slane vode da izmućaš i odletiš veseo, sve nogam uguzicu.

Akobi sijelo bilo dobro, Mȁlić bi otišo doma i donio gramofun. Slušali bi gusle o nakvoj buli Zirki Kaljovića što je rođena na Krnjovu ispod Gore Ćeranića kod Nikšića. Da je bila pregibalac, radila šta je šćela i nije se dala da je udaju zakog oni oće.

Mato bi stisno oči, otvorijo usta i koi put trehno glavom. To je izgledalo ko on to potvrđuje i śedoči, ali koda će svakog časa rijet: „Viđećeš ti šta će te snać“.

Ženske su prele i gledale u predivo i nijesi im mogo znat šta misle. Boško je omnatijo rukom nekolika puta po gaćam, ostalo mu osijena. Striko je nakrajkuinje provlačijo žicu kroz ramove začele i koda nije nikako u kući.

– Bože, napriliku, jeli vo baš vako bilo? – pitala je baba.

Onda bi Mȁlić metno jednu voma žalovitu modérnu pjesmu: Zašto stese rastavili roditelji mili, štoste svoju malu đecu samu ostavili. Tade smo prvi put čuli dase more rastat, i bilo nam je strašno žao te nesretne đece. Kašnje bi Mȁlić metno jedno kolo koje je bilo smiješno. Bilo je brzo i veselo, a usput je neko stalno pjevo nešto ko apajlidi, lidi lidi lidi didi… mi smo se valjali osmijeha.

***

Kasu prestale gusle, Mato je referiso svoje:
– Ama, otišo je Tito u Arapa po naftu. Ščijem ćese vratit, neznam, neznam. Oćeli skočit duplo?! – Pa preskočijo na Niksona:
– Zabavijo se o jadu sovijem novinarima. Dobro bii naši zgruhali. Otišli bi oni na Goli otok, pa nebi toliko zaprdivali, aha!

Mato je bijo pružni radnik, hodo bi s rukam na leđima, malo nekrivljene glave, u kojoj se stalno nešto rojilo. Ko bi ga srijo, Mato mu to ne bi mogo sakrit:
– Bentinećuboga, Jozo nije jamjo šećera u Zadrugi, vet u Dubromniku. Kozna koliko ga je nasuo u drop, a?

Kadgaje jedna žena srela, pa nazvala božiju pomoć, onjoj je odgovorijo:
– Dobri u Line ove godine gudini, bentinećuboga.

Što se događalo u njegovoj famelji znalo je cijelo selo, kao i to da svoju đecu nije vala nimalo držo za svece. Ka je jednom kreno na poso, pa odmako bojse jedno 300 koraka, došo do Vrtina, pa vidijo da gori nečiji stog. Odma je zovno ženu da pita đeimje stariji sin:
– Janje, je li Pero doma?
– Nije – odazvala se Matićuša.
– Eno tije upalijo stog u Vrtinam. Pripremi deku, moraću u ćelovinu, bentineću…

Tu veče su ga podraživali da je zakasnijo na poso, jerbo muje Matićuša metnula guzicu ukrilo. Mi đeca nijesmo znali zašto mu je metnula i zašto se toliko smiju. On je nastavijo đe stao:
– E ne znam vala šta će Brežnjev, oćeli on išta oko ovoga što novinari Niksona zajebavaju?

U neka doba Striko je podigo glavu i javio se onako kako čobani zovu ovce:
– Rja rja! – Mato se brecno:
– Ajde teši tamo, bemtiboga, ništa drugo i ne znaš! – I nastavio:
– I Đilas je otišo u Ameriku. Aha.

***

– Đilas! Totije jedna velika enteligencija! – skočijo se Boško.

– A znaš ko je najviša enteligencija? Marko Polo! On nije imo motor vet samo vjetar. Bojse je po tri dana išo u Prijevor a mislijo da ide u Strujiće. Ali nije popušto nit se izgubijo.

– Pa oni francuski general Degol. Kaže: Ja nijesam nimalo viši od ijednog Franucuza. Pa ‘ta ti misliš, a, koja je to enteligencija. A naš bi te iskundačijo đe te goć sretne. – Otvorijo je šporet, jamijo mašicam žerave i pripalijo cigar. Svi su šućeli. On je nastavijo:
– A taki su ti bili Starčević i Radić. Toje visoka enteligenija, toje kultura.
– Bože Boško, šta je rijet.. ta ente…gencija? – upitala je Boškovica.
– Ja bi trebo jamit odmor da ti to objasnim! A bojse i dva – tresao je glavom unoseći jojse u lice.
– Enteligencija je sve napravila što vidiš. I avijon i kamijon i voz i spirine. Sve sve sve, ama sve! Nijesam ja samo jednom zaspo na knjizi. Pa ‘ta ti misliš majka ti jadna. Bolan visoka enteligencija, ona neće vet kako ona oće, ima svoje i džaba ti. Neću ništa ijes, ali bićeti vako i gotovo! A nas bi svaki ćaću prodo dati kaže nećeš imat ljeba. Ko!? I ja i ti i svaki od nas!

***

Svak je na sijelima pripovijedo svoju priču. Vatra je pucketala, na šporetu se grijala voda. Da je ima ukući. Pa su u jedna doba počeli zborit da su više nedoba i da treba u himbulje.

Tosu kô još bila starinska sijela. Vele, dase prije na sijelima voma pazilo štase i kakose priča. Tako vele da je pokonja prambaba Borojka samo siđela i šućela. Pabije pitali što šuti, a ona bi rekla:
– Šta imam ja zborit ka ljudi tu pričaju, eh!

Danas više nit ima sijela nit one čeljadi; toje sve pomŕlo. Jedino umene matera još živa. Mȁlića se zadnje śećam iz Vinogracke, kaje aperiso grlo. Nije mogo pričat pamije omjero da donesem parat daga lentram. Nijesam. Ne znam zašto. Možda da ne ostane slika bolesna i halava čeljadeta.

Mato je umro u Dubromniku. Ono uzrat, ko izbjeglica. Nije, eto, bijo izbjeglica, bijo je ko sina Pere, štoseno kaže, u svojoj kući. Hodo je srukam na guzici i nakriveljene kape od Ladnice put Gospina polja. Ka umreš u izbjeglištvu, smrt se nepanti dugo. Neki vele da si već prije umro, samo te nijesu zakopali. Boško je umro u Mekošici neke godine, u svojoj kući. Njegove smrti se najmanje śećam.

U našeg Dȅde, odma kuća uz kuću, bila su drugovačnija sijela. Unji je bila televizija, pabi došla većinom mnados. Čeljad im nije mogla prolazit nit šta radit ukući. I gledaj tu televiziju. I svak je imo svoje tomačenje onog štaje na televiziji. E, viđeli ove kakose nadula koda je ona nešto; e neće ova žulja na svoje ruke budi siguran; a vidi ovog debelog, jadan tije ko ga râni… Dȅda je radijo u Čapljini u želježničkoj menzi, pa zar znao one iz fabrike keksa, pa bi donijo na vreće štapića što ispanu nakeveš kase rade. On bi to donijo kravi, a mibise davili jedućii.

U Dȅde je je televizija bila u prozoru. Bijo debeo zid, pa je u prozor mogla stat televizija. Jednom mačka kroz oškrinut prozor ulazila i gurnula televiziju napod. Pa su zborili, u Dȅde krave jedu štapića, a mačke lome televizije.

Kašnje su svi imali televiziju. A čeljad ostarjela. Pabi došli na sijelo i zakunjali gledajući. Više se nije imalo šta pričat.

U Dȅde bilo sedmero đece, svi stariji odmene. Pa bi vazda nekom od nji došo kogoć od vršnjaka. Odnji si mogo svašta čut što nijesi znao, dokte nebi oćerali:
– Aje mali, štaćeš ti ođe?!

A kasu Dȅda i Vlajnićuša neđe otišli, to su bili derneci! Svira gramofun, oni grlati Tom Džons, parovi se po avliji stisli, u kuinji se drugi smiju. Đe ne dopire vanjska, đee ośen, neki se milo gledaju, a iza avlinskije vrata se dvoje u mraku obamotalo u jedno ko direk. Ti ćutiš daje to nešto najlješve što postoji na ovom svijetu. Pitaš se – čezneš – hoće li tebe ikat zapas.

---

Ivo Lučić, polis.ba

---