Miliconjer

Bijo je u Ramnom jedan miliconjer. Bilo mu ime Šimun. Šice su ga svi zvali. Imo je više očeters godina kadje posto miliconjer. Prije je radio u Zadrugi u Ramnom, pa u općini Ramno i općini Trebinje, kasu jeno ukinuli u Ramnom. Išo bi poselma naplaćivat pores i to. Potlje je radijo u prodavnici na Trebinji (jok u Trebinju).

Onda suno počeli betonirat rijeku. Naši ljudi vele samo rijeka, a sa strane reknu Trebišnjica. U starijem kartam meće Trebinjčica. Bože mili ko nije vidijo tu silu ljudi, i šta su oni radili! Od Trebinja pa do Hutova betonirat cijelu rijeku, to je više ošeset kilometara. Iskupilo se svijeta, radnika i indžilijera, svakakve meanizacije. Glamna su bila dva preduzeća, Put i Geoinžinjering iz Sarajeva. I kadbi ti radnjici, Bosanjci, dobili pare, onda bi neki pili doki nebi potrošili. Bijo je to miran svijet, mi smo šnjima siđeli koda su naša čeljad izdoma. Kase iksan śeti rata i šta je sve otad prošlo, pita se koliko ije ostalo živije i đe su.

U Ramnom je bilo malo škandala za miliciju. Śećam se ko dijete kad je naša jedna komšinica jednu drugu isprebijala biljam jer je prolazila u bašču kroz njezinu avliju. Ali nije svijet bijo udarljiv. Ako bi se ko i zavadijo, mirijo bise kadbi vidijo damu što treba. Milicija je trebala jedino zbog politike. Nije je narod ni volijo; neki ni sres uputu. Boško Martinov je, kadbi slazijo napolje, zaomito pro Bijelije gruda. Ko ne zna, treba brdežinom zaominut Stanicu skroz na śever, đe nema teste, samo jedna putaka.

Prvo mi od milicije pade napamet Branko M. Nije bijo velik, ali je bijo pun, ko bumbar. Jȁ, baš bumbar – s opasačem. Male brčiće, stisnute oči, kad bi te šnjima pogledo iskosa, nijeti bilo milo. Ne znam daje on ikoga udaro, o tome se nije pričalo, ali meni nešto osto strašan.

Bijo je onda jedan Manojlo, miran i dobar, govorijo meko ko da pazi da te ne uvrijedi. Bili su kašnje Ismet i Risto. Ismet se malo volijo puhat.

Puno su više Ramnjani mogli viđet šta je milicija đe su drugo živjeli. U Dubrovniku su bili Novica i Krsto, vele da su grdno bȉli ljude. Našoj komšinici J. u Dubrovniku, samohranoj majki, zamjerili suse za cijeli život. Neđe su grdno smnatili njezina jedinca V. Kofalan da su ga našli da s nakvijem obnoć igra karata.

Novica je od Ljubinja, oženjen iz Ramnog. Nema šta Mari doma nijesu zborili protiv, ama ona je stisla oči, niko joj ne bi zabranijo da se zanj uda.

Na viđenje bi došli kolima, Novica imo moskviča. Marin brat Jozo bi mu reko:
– Zete, moreš nanj slobodno prikačit ljemeš i orat.

Take milicije u Ramnom vala nije bilo. E, onda je neđe sredinom sedamdesetih i u Ramnom trebalo malo pojačat miliciju. Zbok tolikog svijeta što je došo radit. Zato su pitali Šicu bili on stijo. Imo bi bolju platu, a prije bi steko peneziju. I on prifatijo.

***

E beli nijesu mogli jamit boljeg. On je umijo sa svakijem. I ko ga voli i ko ga ne voli. Kad je ćoso u Orovu Dolu, pa o svetom Ivanu kocrkve zaigralo kolo, a on u njem zapjevo:

„Šta si Mala objesila glavu,
baci jade u zelenu travu!“.

A one žene okolo bi jedna drugu gurale:
– Štajoj no pjeva, jadiga neubile njegove.

U kući njegove đevojke bile dvije Mare, pa su njegovu zvali Mala. Mala je bila objesila glavu jer joj ćaća Periša nije dao da staje sa Šicom. Orovci su držali do sebe, pa je mislijo bojse đe je Cirina, do nje ni poštena puta nema, pa će mi se dijete patit cijeli život. Kako je u mene matera iz Orova Dola, isto od Kristića i ista generacija ko i Mala, Šice je to umijo ubacit u priču.

– Mali Lučiću, ja smo ti i ćaća zajedno išli ćosat s Orofkam … počeo bi kadbi trebalo zaominut kakav belaj. Ako bi bijo veliki belaj, malo bi pojačo:
– Mali Lučiću, kadmo smo ti ćaća i ja išli Orofke bavat… Bijo je vješ i znao namjestit priču.

Svojto se i kad je trebalo što branit halašu mog brata Nike. Bila je neka huka pod Zelenikam. To je kase penje starijem putem sa Stanice u Donje Selo. To je mali zidić kraj puta, a iznad njega su dubovi zelenike. Ljudi bi tu odmorili u ladu. Pa naljegli Nikini, bili su malo stariji od nas i biloi lje petnestero. Đegot bi došli, bijo bi neki belaj. Pa pitali Šicu ko no doli žđaje? A on reko:
– Eno, oni umene osvastike, i koliko ise još iskupilo neznam.

***

Šice nije bijo miliconjer koga se trebalo bojati, nicmo gase mi bojali. Evo ti primjera kadjeno Funco zgonijo gnjoj frezom napolje. I kad se prođe Stanica ima komad strme teste sasvaltom, mi reknemo Nizokuč. Puštio Funco frezu u leru i prešišo milicajskog fiću za tili čas i skreno s glamne teste na polje, na Gumna. A Šice za njim upalijo svirenu i pred Funcu kad je sišo na širinu! Metno kapu, potkupijo opasač i istego bluzu ispod njeg, pa zagazijo pred Funcu sa „stop“ palicom:
Stani Hunta bemti bogumajku… (Nije umijo rijet Funco). Funco se danas ne śeća šta je sve Šice hučijo, pito sam ga akaste neki dan, ali bilo je, bezbeli, daj ličnu, saćeš ustanicu, i grdno je sovo. I na tom se sve razminulo.

A kasmo jednom išli obnoć utrešnje u Prhinje, pa polomili grane? To je testom naokolo devet kilometara. Mi smo pro polja, pješke. Najeli se trešanja, pa napravili zijan, polomili dosta grana. Kad su mu rekli, do neki dan nas Šice našo na Igrištu. Opet je bilo, kako ste mogli ljudma štetu radit … mali Lučiću, kasmo ti ja i ćaća… i na tom opet sve minulo.

Užali smo po noći ukras doma auta i provozat se po okolnijem selma. Jednom su imali udes, otišlo im auto prozida u Cicrinskijem ravnima. Onako smeteni, vratili drugo auto, ali nijesu ga umjeli parkirat. Taman naišo Nidžo s ćosanja od naše Mare, i oni ga kumili da im on parkira škodu. I dok je on parkiro, naišo Šice s Malom, bili u Orovu Dolu. Kad je vidijo Nidžu, čiji je ćaća isto iz Šicina sela, predevetijo se:
– A rođak, (damu bogumajku, bazbeli) jesi liti kolovođa ovije vragova?
I to je ispo ko kakav teator, u kom su Nidžo i Šice bili po jedan od „vragova“.

Neznam jelise Šice ikad oslanjo na livor i pendrek. Znao je udeveret i brez nji. I prije, kadje radio u općini, pa kad neko nebi stijo platit porez, Šice bi zaprijetio da će mu jamit gudu, pabi brzo našo. On je bijo dobar s viđenijiem ljudma, s Brajićem, s jednijem iz Dračeva, pa bi se znalo da treba napravit šta Šice kaže, zar. A ako je bojse trebalo koga malo na silu, ko one radnjike kad popiju pa neznaju štarade, išli bi Ismet i Risto. Šice nije stijo mnadosti ništa. Vet je vazda gledo kako dai dobije na neko ljustvo ili na kenčiluk. I tražijo spone. Meni je bilo Orovi Do, a za druge bi našo drugo.

***

Šice je volijo s narodom, a brte i umijo šnjim. Volijo je pričat i bio vješ upriči. Kad sam početkom šestog 1992, koji dan nakon oslobođenja, došo u njegovo selo Cicrinu, i srio se šnjim, ispričo mi je kako mu je bilo. Kaže, kasu splicki gardisti bahnuli iznad kuće, pa jedan nazvo faljen Isus, damu je to bijo jedan od najdražije dana u životu.

– A vazda budi, niko ti ga ođe nije nazvo osam mjesci, odgovorio im je. A na pitanje kako im je bilo za tije osam mjeseci, reko mije:
– Bilo je nam je svakako, a najviše nam je bilo najgore!

Ako je Šice ko čojek imo neki porok, bilo je to sovanje. Obično je sovo ko sposlom. Ali kad bi trebo izves nešto posebno, on bi se cijeli pretvorijo u priču. Usto bi sa štokrle pa se nago za rukam dok bi mu iz usta udaro dim koda duani zelenu smrekovinu. A onda bi sijo i zetego desnom rukom lijevu nogu, nad koljenom, koda zateže strunu, uštimo se, postisno malo oči pa raširijo usta:
– Nema ga da ga tražiš za Gospin plač, a bijeli se ispod vode ko sveti Nikola!

Znam da je teško vako razumjet očem se radi. Evo o čem. Neko ga je pito je li došlo blato pa potonulo polje i štaje sa žitom, jeli iono potonulo? A on odgovorijo: (žita) nema da ga tražiš za Gospin plač…

Ali, iskreno rečeno, Šice nije sovo košto su drugi sovali. U njegovijem sovkam  nije bilo zla, nit kakve kletve. On je to radijo jednako košto drugi pišu pjesme. Ni ljudi mu, koliko se ja śećam, nijesu zamjerali. Košto su žene zborile za uniformu: „Vrag ga ne odnijo, štomu fino pristaje“, tako bi mu jednako rekle i za sovku da su smjele rijet. Meni seto čini. Ako ćemo pošteno, moro je čojek u priči jamit jake riječi. Ščijem će pričat, ne more smagaretom u svadbu.

Priča je važan dio Šicina života bila glamna zabava. Nije bilo televizije. Ali ima nešto još dublje: Priča je najstarija stvar na svijetu, ona je i izgradila svijet. Priča je mudros. Možda se u priči krije mudros kako proves život ko miliconjer, a ne napisat mandatnog bloka. Pa da jedan miliconjer nenarodnog režima osigura nami ravanjskoj balavurdiji sretno đetinstvo.

---

Ivo Lučić, polis.ba

---