Prijevor

Bilo je odma kod Ramnog jedno malo selo. Zvalo se Prijevor. Unjemsu bile samo dvije kuće. Računaju ga ko zaseok Trnčine. Ono je daleko od Ramnog posata ili trikvarta ako je baš lagana hoda. Totije tačno na śeverozapad. Lako tije to viđet đee: eno đeeno Popovska vala napravila okuku, neideš okolo zanjom, nego nastaviš ramno, upriječiš. E, a i taj put ide više ko nekom visoravni koja se podiže u sedlo, a sobje strane te okuke je strmen. Na onoj tamo strmeni tije Prijevor.

Iz Ramnog su neki unjem imali torove i parcele. I mi smo. Pabi u vrijeme sadnje ili košnje išli po vaskolik dan tamo radit i tad bise dosta naroda zabavilo u Prijevoru.

Unđek su živjele dvije famelje Gelića. Mi reknemo Gelići, a oni su pravo Đurasovići. A imaju ograde i čatrnja koje se zovu Ćorkovina, biva nekad su tu živjeli i neki Ćorci. A vele da su sva bezimena na Prijevoru nastala od Miloševića, koji su dali tri dume i, neki vele, imali svoju crkvu.

Gelići sunas fino dočekivali i bili dobre komšije. Isase śećam kasmo jednom rano otišli u Prijevor da nijesmo imali ka ni ijes, pa meni Jerakuša dala bijelu kafu. A i u Džamarinuše,  utoj drugoj kući, smo ijeli sira i ljeba. Unjisu kuće bile iste ko unas, samo bojse zeru peksinije.

Tamo smo mi kosili travu i skupjali sijeno, prije se žito sijalo u kojoj ogradi. Jedna se zove Vinogradina, biva tu je nekad bila loza. Kase ulazi u Prijevor, bila je jedna kuća na volat, vele da su je nekad zvali biskupija.

Bijo sam skoro svukud po Prijevoru, samo nijesam u jednoj ogradi koja se zove Liževine. To je skroz gori, prema Rupnom Dolu, dođe se do lokve u Kruševicam pa dalje. Matera je jednom išla tamo ubrat drva, ali naš Dorat nije stijo proć na jednom mjestu, samo je frkto. Vele da živina ośeti zmiju, pa nesmje.

Vraćali bi se uveče u Ramno, umorni, ali bi vazda neko nešto pričo, pa bi put brzo i fino prošo, koda danas gledaš film, naročito ako bi se potrefili s Petrovijem. Nji je bilo više ioni su svaki dan išli u Prijevor. Imali su tamo tor i kuću, ama je ona sva bila za živinu, nijesu imali ništa za čeljad uređeno.

E, paček, da ne zabravim, bila je na Prijevoru još jedna kuća, zapravo, samo u njoj jedna stara đevojka, Mara Mulica. Jerbo je bila vambračna. Bezime joj je bilo Vlajić, ja mislim. Ali svak jee samo zvao Mara. Ona je vazda nasebi imala bičalj. Imala je skroz krvave oči. Matera kaže od upale kapaka. A  ja sam ko dijete imo upalu kapaka. Možda sam je zato smetno.

***

Petrovi, to im nije bilo bezime, vet suitako zvali po Petru. Onje bijo domaćin. Petar je prije Onoga rata imo na Igrištu svoj dućan, gostijonu, ama su je partizani upalili i nakon toga su bili zabranili da ljudi mogu imat svoje, samo država. Ne znam šta je on radijo iza toga, otkase ja śećam bijo je doma, većje bijo star.

Iz Zamukušine, mahale odma do nas, suse i po danu i po noći čuli samo Petrovi, pa bi ti reko da samo oni živu unđe. Bilo je tader jedno sedam kuća. Pogledaš, one gornje kuće se dobro vide, ove niže zaklonili dubovi, vidiš dimi isvake. Zatvoriš oči, mukne bojse čija kravetina, jȁ čuješ pijevca, ali od ljudi se čuje samo Petar. Šta je zborijo nijesam puno razumijo, iako je on hučijo iza svega glasa, jerboje malo vâljo jezikom.

– Nije ovo socijalizam – damu Tȍga – ovo je rucki boljševizam! – Pa onda:
– Čokići, Dedići, Gelići, moju kuću pale. – A to su bile famelje s kojima su bili svojta. Za sebe je tvrdijo:
– Ja živem o Koncilu! – I hodo je po balkonu koji su oni zvali krilo. S krila bi se s nekolika skalina slazilo na čatrnju sa śedatom, pa je sve to izgledalo ko bina. Užō je prepričavat san, da mu se prikazo Isus. Ko falan, da mu je reko:
– Faljen Isus Petre. – A on njemu:
– Vazda budi Bože. – Uglamnom, Isus je na kraju osokolijo Petra i reko mu:
– Petre, budi osle ko i dosle!

Ja nijesam svoijem ušima to čuo, jer ga nijesam stolike dalečine razumijo, a bilo me je i stra, jer je voma hȕčijo. Ali, čuo bi ga Smajo. On ga je mitiro, pa sam i ja upantijo.

Obnoć, ko kad se prije ništa nije viđelo, nije bilo svjetla na stubovima ostruje ko danas, opet se jedino čulo setenje kako laje u Petrovije. U naše dvjemahale jedino su Petrovi imali setenje, i neko vrijeme Mȁlić. Jedino su oni u nas u gornjem selu bili lovci, drugi nijesu imali puščetine. To je za me bijo pravi glas mraka. U nas ljudi nijesu voljeli setenje. Baba je zborila:
– Ta će mu ona živina!? Gori je odnje ko je drži!

***

Setenje je držo Ivan, Petrov sin. Mi smo ga većinom zvali Ivanica, a neko ga je zvao i Ivanko. Śutri dan, kad bi Petrovi naljegli za Prijevor, prošli bi i kerovi kraj našije avlinskije vrata, Bȕba i Pûto. Neznam da su ikad ikog ujeli.

On je bijo pravi lovac. Znao je đe koja lisica ima, a jednako tako i kunica, što je puno teže. Kasno uveče bi pošo ulov, svratijo unas i popijo žmo vina, pa otišo prema Ljutma. Unđe je bijo zagradijo u kakav škrip kunicu. Kad bi došo tamo, odgradijo bi rupu i naredijo:
– Ćap-Bȕba! – I bilo bi gotovo. Prodavo bi kože i otog pomalo živijo. Ivanica je tražijo da mu dadu pemziju, jer je bijo u partizanima. Nijesu mu šćeli dat, ne znam zašto. Onda im je on reko:
– Ako ne da Tito, daće Ranković. – Pa su ga zatvorili.
Ivanica nije vele hajo za svijetom; nije baš puno išo na sijela, a u crkvu skroz rijetko. Ali volijo je malo potegnut, pa bi se pridružijo mnadosti i znao bi rijet:
– Rođeni, ja svami u greb.

S tetom Marom je imo troje đece. Dvoje ije otišlo nazanat, a Ševa osto za Prijevor.

***

Pravo muje ime Ivo, ali svi smo ga zvali samo Ševa. Onje ujedno bijo mali i veliki čojek. Mali je bijo rastom, a imo sve ko veliki. Đeca bi, kad bi ga prvi put viđela to ośetila; neka bi ga malo mjerila, nijesu znala đe spada. Neka bi ga odma prigrlila jer su viđela da je njiov. Ali, bilo je đece koja nijesu mogla to ocijenit, pa bi se raskrivila. A Ševa bi, računajući da će i taj put odman neko rijet da ije on ocvijelijo, samo stisno i ono jedno oko što je imo i čeko šta će bit.

Ševa je nama bio jako važan, jer smo od njega učili mnoge stvari da prije postanemo veliki. Svibi nam branili da duanimo, a on binam dao svoj duan i učijo nas kakose to radi. Kadbi mu reko Mušo jȁ Zijo, njemu nije bilo ništa izvadit onustvar, koja nije bila mala, i pokazat nami kako jeto uvelikije i šta se šnjom more. I onda bi nam rekli da je on šnjom nakvu iz Velje Međe, što su im parcele bile blizu.

On bi se malo prednami pravijo važan šta sve zna, i kakoje od svije nas bijo puno stariji, stijo je da bude po njegovu. Jednom kasmo se ko momčuljci ponapijali, biće đe o Božiću, pa nekog ufatilo malo više, Ševa se moto okonjeg, pa mu je malo davo šamare i stisko ga izašaka.

Jedan od nas je bijo Ševin mnađi rođak, Kifo, pa kad je on to vidijo smamijo se na Ševu.
– Ma štamu radim, samo sam mu mjerijo puls – reko je Ševa.
– Ako ti ja izmjerim puls – odgovorijo je Kifo mrko i pokazo prstom iza sabe. I Ševa se samo odgego za tijem prstom.

Ako bi se vraćali s Petrovijem iz Prijevora, Ševa bi gledo jahat, jer mu nije bilo lasno odat. On bi moro zaomitat oko stijene koju mi lako preskočimo. I umorijo bi se cijeli dan radeći. Ni u drugom on nije bijo jednak s drugijem. Ono, vazda se putem nešto pričalo, pa kad bi on što stijo rijet, često bi ga drugi poklopili, da nije tako. Zbog svega toga, mora da ni Ševi nije bilo kjaro đe pripada, među đecu ili u velike, nit mu je bilo lako nosit za dvoje. Bojse je jadniku i to dalo da je digo ruku nase.

***

Najviše puta sam išo i vraćo se sam. Jer kasam bijo u četvrtom razredu, moje je bilo da svako jutro rano odem u Prijevor puštat ovce istora u parcelu Raj teg, doli nizonu drugu stranu što sam maloprije reko, i odma se vratim doma i spremim zaškolu. Bilo je i svakakva vremena. Koje je goć, svako se dobro ośeti iznad Učijaka.

Ali, bir bi se zaputijo, dobijo bi društvo. Iza duhara bi iskakali kauboji dame ko kâno nešto pitaju, a Indijanci gori po brdima bise naredali ko dubovi, božiji ćirmilet. Tusam tise ja družijo s Vajat Erpom i Dokom Holidejem, a sve iznad Učijaka do Dedina Grebja je bila Montana.

Doli prema Priliću su bili široki Misuri, pa Novi Meksiko, Rio Grande del Norte, Dodž Siti, Kanzas… Pabi se to mijenjalo, kakokad. To se znalo prekinut kad bi mi naum pala simpatija. Simpatija je kad ti se neka sviđa, a nije ti đevojka.
– Šta da sad ona ovud naljegne? To bi me zeru izbacilo iz Virdžinije, jȁ Ohaja. Ali, brzo bi se vratijo: Laso – 2 vesterna 1 dinar! Trač pik, 160 mula koje je Bentin iz savezne vojske moro pazit, i još koliko rezervnije konja! Iha. Hoću li ikad i ja imati uske bokove i široka ramena, ledeni pogled i livor od lakta? Evo ga Dakota, Oklahoma, navajosi, hapaši i Kit Teler.

Nekad to nije išlo samo osebe, pa sam moro i ja dat ruke. Jer, nemoreš ti, dasi neznamko, naše ograde Vlaku i Raj teg ućerat da sliče H-ranču i drugijem imanjma što su u Laso romanima. Ili okle nami onika vodurina Ontarija?! Unas ona brdežina, pođekoji smrijek, nema đe konj ni zaves nogom štoseno veli, a kamoli onako lećet ko u kaubojcima. A i kako će jadni konji pod onijem samarima i svakakvijem čandrušinama na njima, nekad i od po sto ôka. I šta ti moreš s onijem ovčurinam?

Ali, da ne mislite, lijepo mi je bilo šnjima, imo sam fin razgovor, nebi niskijem tako. Kad bi bili napomol našije kuća, toga Prijevora bi ojednom nestalo koda ga bog nikad ni dao.

A takotije isonijem što bi mnogi rekli pravijem Prijevorom. Svi Gelići sasu u Dubromniku, a imai i u Australiji. U Prijevoru sad žive samo Vinkove čele. On đekat dođe, obiđei i malo dahne. Voli tu. A Srećko, mi smo ga zvali Medo, vazda je snovo daće doć tu kaode u pemziju. Vozijo je gracku prugu, pabi došo koji dan kadmore, al śeromah umrije nedavno naprečas. Etoti.

Stijo nestijo, vrijeme valja svoje. Ono je na isto mjesto doćeralo Medu, Vajat Erpa, Bika Koji Śedi, Ivanicu i ostale. To je sigurno golem svijet, ukom moreš nać sebi pâra. Jarabi, je li Ševa našo koga koji nije ni mali ni veliki, vet taman?

---

Ivo Lučić, polis.ba

---