Zemja

Bila u Ramnom jedna žena, zvali su je Brajuša Burića. Pravo joj je ime bilo Mara, ali kako su uavliji bile četiri Mare, vazda suje zvali po bezimenu Brajić, kako je rođena. Ostala je brez muža. Ivu jamili u domobrane i zadnje su zanj čuli iz Podmilačja četeres treće, tako pričaju u famelji. Brajuša ostala sašćeri Jelenom koju ne znam je li ćaća ikad ividijo.

Brajuša je imala svoju pamet i petlju. Ljeti bi na polju po onoj žegi radila gola do pasa. Nijesi je vele razlikovo od zemje, koda su sestre. Kasmo je Okolotrbušni – od đevera joj sin – i ja došli viđet u Igalo u banju, s tadašnjijem našijem đevojkam a današnjijem ženama, stimala nas je pa rekla:
– Jadan ne bijo, iti ijon, ušta ste gledali. Pogledaj vâs, a njidvje nemaju ko lakat.
Pa smo je zvali da odemo na kafu, ama nije šćela. Rekla je da nije žedna. Mi smo joj fino rastomačili da to nije sebet pića vet da tako, malo pośedimo. Ona je ostala pri svom:
– Kad nijesam žedna, bože neću niić.

Jednom u neđelju, iza ručka, kasmo silazili na polje na Gumna na utakmicu, zatekli smo je kako odozdal iz avlije hȕči na Jovu Kralja, aon joj odozgar sulice pro duhara otplendžava.
– Ti si kriv dabogate nebilo. Ti si kriv što su našem Niki jamili zemju.
Došla komasacija, pa su zemju njezina bratića jamili brez pitanja i brez pare. Brajići su je dotad radili, ali imje odma iza Onog rata uzeta.

– Śuti, nemoj mi tako zborit, tuźićute – malo je šuško Jovo dok je zborijo.
– Neću šućet bože nimalo. Ništo jedno! Iljadu te crnije vragova dabgda odnijelo!
– Śuti tuźićute!
– Ma da sad imam munju, krozate bije! Ta šta je čeljade brez zemje!?

***

Ne znam kako je bilo kodvas, ali Popovci su bili sretni i ponosni na svoju zemju upolju. Toje zemja štaćeš pričat. Nije je bilo nadaleko. Jerbo, štogoć pane kiše na pola ove naše vamo Ercegovine, to se slije unaše polje. A ujesen, to je božiji strah vode. Za noć pline polje ko more. Nosi sabom što goć priti. Pa doćeraj kakav dub okle i ućeraj ga u jamu đe guta vodu koda je sumporin.

Voda bi prezimila napolju, stinjala bise i sve štoje donijela sasobom panulo bi nadno. Nikad unašem polju nije trebalo gnjojit zemju dok je tonulo, nitje zemju trebalo ispuštat dase koju godinu odmori. Nije trebalo sipat ovije pišanije otrova što ubijaju živinu, a što sad svukud meću.

Nijesu Popovci vjerovali tuđem śemenu, nit su ga otkoga jamjali. Sijerak je trpijo i sušu i vodu. A da se ne zbori koju su ribu ljudi izvlačili iz jama, do osam kvintala za zimu. Ako bi koga prevarila voda pa mu ostani koš, nije bilo druge vet popit politra rakije pa zamurit na dno i izvadit ga.

***

Nije niupolju sva zemja bila jédnāka. Imaš bjelice i crnice. Bjelica je fina i bolje drži vodu i imaje najviše posredpolja, ono uzrijeku. Najbolja zemja jeu naplavinama i obarcima. Crnica je ukrajpolja i nedrži vodu pase more brzo radit izakiše. Ama, kadje poblatina, pase povlači voda, kako jeno jame gutaju, morase svaka odma radit. Ako si sačeko dan-dva, otme se. Voda je znala prevarit kad je ljetina na njivam, pa bi barkam brali zelen kokuruz pa ga šušili u salašima.

U brdu su drukčije zemje: buara – neki reknu buavica – megulja, gnjilavica i crvenica. Ako đe ima mekote, ogradi se i iskrči gomila, i etoti zemje.

Buara nema grunja vet se prosipje i nje je najviše po škripima. Neki najviše vole nju. Mrgulja je mokra, a kase ljeti ošuši bude ko pečena. Imaje po vrtima iu prisojima. Gnjȉla je, zemja, eto – za nevolju! Nije lako ni sonom crveničinom. Ka je mokra prienja za ljemešinu jȁ za motičinu, ili ko ščijem radi – dikelom, jȁ krasnom.  Kase ošuši svaje ugrunju. Nekad su šnjom kartali čatrnje, konale i ognjišta.

***

Ova naša zemja, štosu pričali stari, odavno je bila od aga i begova. Najviše Serdarevića, Omeragića, Mataradžića, Greba i Bubića iž Ljubinja. Tako je bojse stotinam godina, ko zna koliko je, nikose neśeća. Pasi radio natoj zemji i davo trećinu jȁ polovinu agi.

Onda je malo prije Bune (1875) prošo sindžir, biva, razdijelili meru selma, kako unas vele zabrdo. Pa je Austrija, kaje ona došla, dala za neke zemje… to se veli pravo kmecva. Otad aga više nije mogo oćerat kmeta sazemje. Svedno, biloje dosta onije koje je mogo, i onda su te zemje stalno mijenjale kmetove, zvalii odalice. Onda su ljudi išli u Ameriku pa zarađivali i kupovali zemju od aga, a najviše odalice. A kmetova je skroz nestalo tek kad je došla Kraljevina SHS, kašnje Jugoslavija. To je, borati, ko juče.

Uta doba suse ljudi pomamili za zemjom. To se dijelilo, ograđivalo. Vele da su u Veličani ocrkve oteli šeset duluma Oboda. Opet, Manastir je imo najviše zemje. I naši, Lučići, su stekli tader dosta zemje. Kupovali su je, anešto su idobili. Dobili su travu Komolju glavu u Prijevoru od Vlajića za trista kila sijerka.

– Nekako se okrenulo, Vlajići ostali brez muške čeljadi, zamalo nijesu pómrli ogladi – pričo je ćaća.

I Vȉda Bubičina, ona je imala jednog sina mulana, Nikola se zvao, nije se vratijo iz Prvog rata  i tako ostala brez muške čeljadi. Tražila koće joj dat ljeba, pa joj naši pomogli. Kuća joj je bila đeno sad Grandina. Ivo Šimunović bijo načajnik, priznat, a pokojnji se đed šnjim dobro stijo. Bubice navalile da je njiovo; da ona ima njiovo bezime. Onda načajnik reko da se odmaknu:
– Šta nije bježala kvami vet k Lučićima? – On presudijo da Lučići drže njezino imanje, pa ako se sin vrati – njemu je.

Pritislo sasvake strane na zemju. Radijo se svaki okrajak, a nema šrkipa ukoji se žensko nije naguzilo zasrpom. Rađala se grdna čeljad, zemja se dijelila, odrveta niđe krek nije mogo ostat.
Dobro je reko oni Rusô, koliko gase puta śetim:
– Prvi kome je palo na pamet ogradit zemju i rijet: “Ovo je moje”, i koji je našo blesavu čeljad da mu to pośedoče, okreno je sve naopako. Koliko bi ljute nevolje spasijo svijet neko daje iščupo te koce i reko svakom da ne slušaju lupeža i da su svi propali ako zaborave da zemaljski plodovi pripadaju svima, a zemlja nikome. E-ha!

***

Sreća naše čeljadi sa zemjom, to biva koliko su oni bili vlasnici, nije vele potrajala. Kase gleda otkad je zemja, to je prošlo koda si rukom oruku.

Izaonog rata ljude su gonili isela na preduzeća. To je vrijeme strašno obalečilo zemju. Mnogi nijo mogo svatit kuto ide, radio je zemju, nije dao nanju, mislijo da more nešto protiv vaskolika svijeta. Iljade godina ljudi su živjeli sa zemjom i nijesu mogli zamislit svijet u kom zemja nije sve.

Ali, čeljad je pomalo bježala isela. Polje sve više ostajalo u ćelici. Ondar je došo ovi sat zadnji rat, nikoi nije ni pito, seli ili ćete crna zemja proždrijet. Opet ije bilo što to nijesu svatili. I nestaloi. Polje svo sraslo u jednu ledinu. Foćke podvisale, loze se splendžala sa škrabutinom, počela salazit upolje orašina, jasen.. što nije nikad bilo unašem polju. Ni onije gonika ni brnovina više nije bilo među njivam.

E, nakon rata, počeli su neki radit nešto zemje. Ma jok narod, vet oni što rade u općini i neki šnjima. Sadili foćke i loze. Naveliko. Imali pomoć od nekije, oni vele što pomažu da se ljudi vrate. Nešto su kupovali osvojije para. A jamjali su, bezbeli, i od općine i gonili njezina kola. Počelo fino rađat. Ali viđeli, nije to najvažnije. Trebaš prodat ono što ti rodi. Neko je mogo malo neđe, neko skoro niđe. Trebaš imat za to ljude. Veliki paraše ipotuci. Vele, kad bi jabuke stale na rod, onda bi Konzum pušto uprodaju svoje izladnjače – u tretinu cijene. A da bi Džambo jamijo od koga eto ko da mu čini dobro, pa ne bi platijo, kako vele. Pa su neki prodavali imanja, jȁi napuštali. Grehota i gledat kako voćnjaci propadaju.

***

Kasu iza Onog rata počeli radit brane za struju ikasu počeli dolazit gatački traktoristi da oru zemju unašem polju, ikasu počeli ljude gonit sasvoga, počelesu priče kakoje naša zemja zlo, kako je stotinam godina mučila ljude, da ije stalno izdavala ito kad imje bilo najteže. Da treba sve jame po polju zazidat. Ondasu iknjige počele otom i filmovi. I ljudi prifatili da je tako. Okrenuli se protiv zemje, jadan brate.

A biva zbokte zemje se grdna sela naredala okopolja, odma iznad blata. Otkat sezna za život ođe. Ko je ljudma branijo da odu ako im nevalja? Ama nije niko išo dok i nijesu nasilu oćerali. Ljudi su znali i sazemjom i svodom. Nikom kuća nikat nije potonula, i malo je ko ikad osto brez onoga što je sadijo.

A pogledaj danas kolikoi se danas krivi. Od ovije što sad rade zemju, maloije prije radilo o zemji; većinom su teničari, ja indžilijeri. I đe silna meanizacija i đe se prska svaki otrov, niko ne pita razumijelise ko unašu zemju, a kamoli voli lije ko. Vet samo kidiše: daj pare, daj pare.

E onda ka navali blato pa sve potone, nastane kuknjava da im je sve uništeno. A međunjim ima dosta ovije iz politike. Bio je i jedan dumo. Pa bi oni udeverali da dobiju oštetu. Neki su i śekli foćke, da im ije voda baterisala.

Čito sam unovinam daje jedan reko daje njemu ćaća dao fakultet od dvjesta prasaka, adaon ima tri i po iljade i da nije odnji mogo kupit unučetu čokoladu. Maloje ta priča, menisečini, na keveš, ali ako je to istina, pa promisli kud je to stislo oči i šta je mislilo a da nije znalo osnovne stvari o našem polju. A za neke, borami, vele da su prošli s tijem štetam da im nikakav rod ne bi donijo toliko. Tako su pričali.

Nek rade šta oće, toje njiov poso. Ja samo zborim do čega je došla zemja. Sve su izvrnuli. Bir dođi malo vode, odma grakću da je to zlo i katastrofa. Kakva katastrofa jadan ne bijo, imaš li išta uglavi. Polje naše nije moglo nastat brez vode, a nit danas more ikako bit brez vode. Oni bi šćeli da kiša pada i sunce sije kad oni oće i kako oće. Ne daj bože takog svijeta, nebiti unjem život vrijedijo krošnju jabuka. Već je iono štosu dosat napravili previše.

***

Prije je čoeku zemja bila sve. Sama ti riječ kaže: zem-ja, da je ona ti. Ion je iz nje raso ko oni dub, samo je eto imo noge. U neka stara doba, vele, mišljelo se da dijete kase rodi, dobije život ka ispane i dodirne zemju. Pa promisli zašto je Velika Gospa nekolika puta najviša svetkovina odsvije drugije i zašto se slavi na vrhuncu plodnosti godine? Jerbo je nalegla na tradiciju Majke Zemje koja se slaže pešes iljada godina.

Jedan veli da zemja nastaje od našije mrtvije kase zakopaju. Pa je izračuno vako:
– Samo ove godine je usvijetu umrlo 52 milijona ljudi. A za prosječan ljuski vijek, ajde nek je 70 godina, triipo miljarde ljudi. Pa to je masa od najmanje dvije miljarde tona. Ne more to sve otić uhariju, oni tako grade zemju!

A znašta kaže oni Leopold.
– Koji? Sveti Leopold?
Ma jok.
– A, car Leopold?
Jok, oni što je naučnik o zemji iz Amerike, Aldo Leopold. Zemja je izvor svega života. Ona daje život travam i gori. Živina jamije taj život od gore a čojek od gore i živine. A svi ga nakon nekog vremena vraćaju zemji. A ako nemaš zdravu zemju, kemiski jȁ duovno, zatrovo si vaskolik život. Ljudi su to ośećali i pripadali su zemji. Šta ti more bit viša sreća vet da si dijo zemje koja daje plodnost svemu. A ti joj pomažeš da rodi. Nema dobra iznatog. A kome jadan danas pripadamo kadnam je ubjena i dignuta iz srca? Ajemo malo promislit. Kome?

E, tu je napravljena najviše prevara. Prava zemja je pobrisana, a umjesto nje jamjaju riječ zemja za politiku i državu. I kati neko danas veli da on pripada zemji, to nije zemja vet je to politika, peksina politika. Kaže ja sam iz Bosne, iz Rvacke, iz Srbije, a ne misli na zemju odkoje živi, vet na državu, na kurvarluk. E ta zemja-politika u tebi pali najgoru mržnju i traži da ubijaš druge. Prava zemja nema s tijem veze. U pravoj zemji nema ništa ni božije ni vražije. Ona je samo život.

---

Ivo Lučić, polis.ba

---