Kosti

Bijo u Ramnom jedan čoek. Bilo mu je ime Nikola. On mi je ćaća. Baba je vazda zborila da je bijo primek za učit, ali da je volijo žîvo. Učila ga neka Lucija Kape’tȁnić. Ona bi išibala đecu ako neznadu. Pa bijoj Andrija, ćaća mu, reko:
– Išibajti njega ako nezna, išibaj.

On nije samo volijo hajvan, nego je taki bijo prema svemu što oda. I prema zemji. Sve je oblazijo i asistijo kome je trebalo. Kad mu je tetka Ivica ostala izarata sama smalom đecom, otišo bi kodnje što odradit, pomoć joj. Pa onda tetka Stana kad je ostala bez Eduarda, obišo bi je ništa rjeđe od njezine đece, od neke i više, donijo štogod, oribo pod i prespavo kod nje pa bi se dokasno ispričali. Kad je Ruža Krnjića ostala sama na Gaicu svaku veče bije telefonom nazvo da čuje kakoje, nekad i otišo kodnje frezom. U sestara Jelene i Stane, štaćeš pričat.

Oko sprovoda, pripremit, što drugi ne vole, eto ga. U kući žalosti kod mrca svunoć presiđet, tako svak radi ko drži do svojte i čeljadi. Kadbi koji rođak osto u žalosti, otišo bi kod njeg koji dan, dok se malo ne obikne. Kod rođaka Ivana na Mljetu, kad mu je žena umrla, osto je tri sedmice.

***

Naš pranđed Ivan bijo poduzetnik. Bijo je srednji otri brata, ali svesu njega pitali. Andrija je bijo najstariji, onbi osto doma saženam pokući radit. Ivan je kȕpijo ljude do Duboke i Miljanovića, pa šnjima u Dalmaciju zarađivat pare. Dobro se gledo s Muslimanima, nji je najviše bilo kod njeg.

Nešto radili u Živogožđu, ko Makarske. Ujitru svi otišli na poso, on nešto koda nemore. Tu umri. To je bilo jedaneste. Nešćeli ga donijet doma, tobi koštalo dosta. Zakopan u Igranama, u Živogožđu nije bilo mjesta. Nekad biga neko spomeno, većinom nikad niko. Jednom ćaća prego, ić po đedove kosti i džaba ti. Vozom do Čapljine, pase unđe našo s Dedom i njidva prugom do Živogožđa. Nikola i Deda su odvabrata đeca, i jednom i drugom je bijo isto, đed.

Eto, još neka žena znala rijet đemuje greb, pod maslinom jednom. Otkopali kosti, metnulii u nakvu kuferinu što im je ona dala, pa na magistralu. Stopirali za Čapljinu. Stanula jedna limuzina. Kasu metali pozadi u gepekt kuferinu, začudi se šofer:
– Uf, štajevo bogati vako teško?
– Ma bili kod svojte, pa nam nametnuli naranača, lemuna… svašta.
A u Ivana, pokoj mu duši, bile jake kosti, oni šljuci sve vaki, pase još nacibarili vode, teško ko kamen.

I tako, ha, ha, do Čapljine, pa navoz i stigli u Ramno. Śutri dan sprovod. Neznam đesumu držali kosti, da nije u crkvi. Nije bilo puno čeljadi. Krenulo zvono. Bijo sam u drugom razredu, odma doone tarace. Šnje smo gledali ugrebje, blizu je, samoi dijeli jedna ograda. Viđelo se krozonu košćelu, štoje obrasla ubrštan, kako migaju ugrebju.

Sasuli su njegove kosti podoni križ štoje ion nanjem. Jerbo, kasu pitali kako ćemo spomenik, metnuli su: tri brata i rođak.
„1903 / ͶAČIͶI / ƧE.OVO / GROBJE.LUČIĆI.PERO / ƧIͶ.POKOJͶOGGJU / RE:AͶDRIJA.IVAͶ / MATO / ƧIͶOVI / POKOJͶ / OGͶIK / OLE:ƧA / DA˙KOJI / OVDIPO / ČIVAJU / POKOJVJ / ČͶIDA / RU JGOƧ / PODIͶE“.
Iza tog su se braća podijelila. Jȁ, spomenik je napisan 1903. a namješten 1906. Bijo je još jedan Lučić, neki Boško, njega nijesu metnuli na spomenik. Imo je tri mirazače. Pa one se udale i odnijele zemju.

Taj dan padala kišica. Vele da nevalja da grobnica stoji otvorena kaje kiša, daće neko umrijet. Tako je ibilo. Krenulo iśutri dan zvono. Koje umro? Čini mise da rekoše naša Đina. Đevojka od 18 godina. Pokojoj joj duši.

***

Bio je dobar i prema đeci. Ne śećam se da nas je udaro. Ostalo mije upameti kakose dvaput naljutijo. Jednom kaje nekog šišo. On je umijo šišat, pa bi neđeljom došli unas dai on šiša, Vlaho, Melko, Deda, a inas je sve šišo. Nešto gaje strašno naljutilo daje mnatno nožicam za šišanje oavliju. A svi smoi čuvali ko oči uglavi. Mama ije dobila iz Amerike od Đede Ive. Bilesu malešne i šesne. Šišale, vele, ko munja. Toje bilo strašno svijem, a posebno mami. Ali moglesu opet šišat. Zajebali sui neki kojim je ćaća dao dai naoštre nekolike godine izatog. Zaoblili im vrhove i batalilii.

Drugi put je kasmo pošli navoz, i sreli Stanu Vlahinu. Ćaća se šnjom šalijo, a ona ga usmjehu zagrlila proleđa, pamu ispeksinila bijelu perlonku. Morali smose vratit doma dase probuče i lećet da stignemo navoz.
– Epa vidišti napasti, đe me izmelja, ponavljo je ljutito.

Tader smo živjeli uzajednici sa Strikom i pokojnom strinom Zlatom. Naša kuća se nije puno prije podijelila od Dedine. Bilo puno čeljadi. Striko je bijo domaćin. On je bijo majstor, a ćaća je volijo živo ibijo meke naravi inije bijo za domaćina. Biva, i da jes, u jednoj kući more bit samo jedan domaćin i jedan takulin.

Striko umro 88-e. Mi smo prije bili otišli živjet u Dubrovnik, a u Dubrovniku nema domaćina vet svak radi posvom. Kaje steko pemziju, ćaća je većinu vremena bivo u Ramnom. Radio malo oko zemje, na frezu pa po drva, na polje nešto uradit, i sebi nešto sigurat za ijes. Na selu vazda nešto treba radit.

A onda je počeo širit dolinu u Lazetinam, odma pod kućom. Nije bila vaka, ko lakat. Niko mu je opuco neznam koliko mina, on je krčijo stijene slago na velike gomile pa i prenosijo i podziđivo dolinu pa do vrhzidova nasipo zemju i proširio vrt. Andrija i Niko su ga dosta podržavli i doćerali, ha bojse blizu sto velikije kamijona zemje. Ja mislim da je iljadu puta usebi promislijo:
– E da se digne pusti Ivan, pa da vidi. Nebi vo vjerovo. Kobi?

Bijo je sretan da more bit po njegovu i da svijem more dokazat daje najbolje kako on veli. I sad i bilo vazda.

Volio je ijes i često sâm siguravo. Kasmo zajedno ijeli, metno bi normalno u pjat. Kad bi bijo sam užo je ijes isteće ili tave, ili bi metno u zdjelu umjesto u pjat. Jednom me u 7 i po ujitru iz kuhinje probudio miris priganja ribe. Vazda je nudio druge oće li oni. I da je ko stijo, mogo mu je sve iźes a dase on ne naljuti.

Tader mu se sve lijepo slagalo. Barem se meni činilo. Zemja je sve liječila, pa i njegov šećer.

***

Jedno jutro, u proljeće 2008 jȁ 2009., zajedno smo popili kafu. Ja imo hiljadu belaja oko Vjetrenice. Nijesam mogo spavat pase digo iotišo na Mukušinu, brdo iznad Ramnog, čekat da śekne sunce. S Mukušine se vidi polje do Zubaca iznad Trebinja. Vratijo se, ćaća sigurava kafu. Otli ti oću.

Śedi on vako ko ti, a ja vođe. Poče plakat. Ko kiša.

Kako je on donijo đedove kosti, da nikog nije bila briga. Nit ko koga više sluša nit poštuje. Kako je Ivan radio po Dalmaciji i kako su sticali zemju. Počino bi dušak, pa nastavijo.
– Slušaj, ako misliš da ti propane stanje i imanje, evo ti mirazače, ona ti raskopa kuću.
Ubacijo dva natrena, pa promiješo i oblizo kašikicu:
– Sebet mirazača nije Boško ni metnut na spomenik, reko je odobravajući.
Nijesam ga mogo pripitivat, nije bijo metno aparat u uho.
– Ma, pa meni je dosta, uli ti sebi.
I ponovio priču kako suse ta tri brata Lučića fino gledala i dogovarala, ama dasuse oženili i morali se dijelit.

Ne bi se posubito rijet šta je sve bijo taj plač koji je prešo u istoriju Lučića, zemje, i Ramnog. Bio je, bezbeli, plač sreće i radosti, sader, na kraju života, daje imo toliko pameti idaje prego učinit štoje važno zacijelu našu familiju, a niko drugi to nije umijo promislit.

A bio je i plač žala, plač nekoga koje bijo mek paga niko ništa nije pito od te divje muškarije. Nekoga ko nemore nikako izić iz tog kruga patrijarhata, koji mu nije nidao dase ostvari.

Opet, bijo je to plač usamljena čoeka. Dođe ti nakon svega da moraš zbog sebe sama puštat suzu. Što Tin veli: Za se, na se suze liti.

Cijeli svoj vijek je brino i o živijem i o mrtvijem. A sad je sam ođe, na ovoj pokadrmljenoj avliji koja je prije vet suse zadnji put podijelili bila ljanik, s neznam koliko ulišta. Na njoj nema više ni čêla, ni đece, ni rođaka, ni mrtvaca. Da nema njega ižnje bi udrila trava dokoljena. Ma udrila bi za koju godinu i gora.

Eto, barem je ođe otkad je u pemziji radio šta mu je bila volja. I pokazo dajeto sve dobro i fino. Ama, znaš štaću ti rijet. Ni to nije neka sreća. Čoeka lijepo nešto iźeda, ne zna ni šta. Morebit ona samoća o kojoj govore knjige, da smose sami rodili i da cijelog vijeka ostajemo sami, ali to zar nijesmo svaćali?

Kad sve sabereš, onse najbolje slago sazemjom. Ona jedina sve vidi i sve razumije. Sad je u njoj, on, njegove kosti i đedove kosti i kosti sve naše čeljade, pod istijem križom u toj istoj zemji. Zemjo, budi im dobra i milostiva, ako more iko – tito moreš.

---

Ivo Lučić, polis.ba

---