Gomila

Bijo je u Ramnom jedan čoek. Vide mu je bilo ime. Zvali su ga Vȉca. Neki su ga užali zvat Vide s Gomile. Vȉca je bijo malešan, pomalo obal i ponekad je nosio francuzicu. Ništa nanjem nije bilo da kažeš – e to je hȁ, a opetsu ljudi voljeli šnjim. Imo je ženu Stanu, svi su je zvali Hajra, i neudatu sestru Maru. Mara Mala je živjela šnjima.

Vȉca je bijo zidar, ko i svi prije u Ramnom. Imo je halata i svakave gožđušine za deset dobrije majstora. Čekića je imo svakije vrsta – mâca, gogica, têsla, koraća, tokmaka… Nekisu bili za kucat čivije, drugi za vadit, treći za tuć ušpice, onda za kresat kamen, pa za vrćenje mina… Špîca manjije jȁ višije, imo je triput više, i štampova isto dosta. Onda šega navojitije, ručnije, za drvo i gožđe, listova zanje baška. Tociva, belegija, gladilica raznije za oštrenje špica, kosa i drugog, pa samo dvije kašete krivije čivija, koje je povadijo iz dacaka; nekoliko šina saštreke, hrpu kûka za odrinu, najmanje četeres vješalica izvozova, pumpe odvode udijelovima, kvâka, kovačiju za otkivanja špica i śekira, kosora i kośerača, da vam ne dodijavam više, ma svega.

Čim iziđeš nanjiova avlinska vrata, sdruge strane puta te dočeka gomila. Niko nepanti kadje, kako i zašto ona načinjȅna. To je hrpa krupnijeg kamena, od šakavaca, preko umetaljka do onije kolik prijeklopnice, natovrljana jednog na drugi. Neko je reko da uknjigam meće dasu take gomile stare podvjeiljade godina. I više. Vele dasu tijem starijem ljudma služile ko grebje i crkve, utvrde i granice sela. U nekijem selma misle dasu te gomile bile stara grebja. Jedan poznanik iz Gacka veli da unji misle daje tu neko kamenovan u vrijeme Turčina. Dasu nanj nabacali gomilu. U Ramnom koda nemisle ništa. One su dio brdežine, nikoi neprimjećuje.

Na gomili ima stećaka. Neobadaju ni nanje, niti dasu to nečiji grebovi. Ispod jedne ploče stećka, štoje odma do Vȉcine kuće, vidise unutrašnjost greba, plitka i osvijetljena. Unjusu ulazile Hajrine kokoši. Neke bi i nosile unjoj jaja.

– Vrag im sreću neodnijo, kako ću i izvadit odozdal, ljutila se Hajra. Ona bi na ploči ponekad ostavila kakvu škipinu se da cijedi, jȁ bi sušila ćesetinu ili rutu.

Ne znam zašto su Stanu zvali Hajra. Kad bi pričala, žđajala je da si je mogo čut udrugu mahalu. Nekad nijesi bio siguran priča lito nako snekijem, jȁ se šnjim zavađa. Mala Mara je bila tiha i svega se uvodila. Bilaje i nagluha, pa je još tiše pričala i malo nanos. Nikad niko nije reko dase skijem čula. Išla je svaki dan ucrkvu kad je bilo mise i molila se dozadnjeg.

Vȉca nije bijo od velike priče. Osim za majstoriju, nije ga vala vele bilo izašta brige. Šta se događa u selu, za to nije dao pet para; ma ni unjegovoj kući. A ljudi suse voljeli šnjim družit. Najviše se družijo sonijem koji su voljeli potegnut, sonijem pićarima. Volijoje isam popiti, a pogotovo spićarima.

Džaba je Hajra galamila nanj i svenji danepiju. Znala bi dokturu nabit nanos štai liječi kase napijaju.

– Čuješ Brane! E da sam umjesto tebe, pa kad dođe koji od nji da im mjeriš pritisak, eja biga dobro košćelovom brstinom po glavi: E, evo ti pritisak, i jednom i drugom i trećem. Bi bože!

A pićari bi opet posvom. Najzgodnije im je bilo u subotu uveče pa odma nastavit u neđelju ujitru, pa iza mise od kuće do kuće skrojit do doveče. Kase jednom naš Deda tako stovrljo sputa udolinu i nagrdijo glavu, a toje baš bilo blizu Vȉcine kuće, Hajra je rekla:

– Dobro je prošo, doli mu je bila pura. A da je ovariso nastijenu, uzočas bimu bilo.

Ljudi su voljeli Vȉcu zvat zakuma, jȁ na krštenju, jȁ na krizmi. Mi bise đeca falila iza krizme šta namje kum dao. Tobi bijo ručni sat omikron ili raketa, košulja ili nešto para. Vȉcinijem kumovma bilo bi žao jer on nije vele držo do toga niti im je šta jamjo. Ako bi oni pitali kume oćešlimi nešto dat, užo bi im reć: Kume, biće! Ali nijesu se falili da je bilo.

E.

U Vȉce je znao doć i Todo. On je tad bijo grdni političar. Među dvatri najjača u Beha. Nekad bi nazvo ilibi poručijo da dolazi i pito za našu ranu:

– Eto nas u podne. Oćeli bit kupusa i mesa?

Kupus unas zovu ono što poneđe kažu raštan.

Nebi Hajri bilo mrsko što će on doć. Samo, znao je doć puno prije vet kaže, a to stopanjici kvari poso. Treba ručku dase skua, nemore to objednom nitse ona more zanj kuat.

– Ma nije bilo još nideset sati, ukaza se Todo na avlinskijem vratma vas u bijelu ko Gospa. Mislim se u sebi: Grdne te rane nedopale, đe ti je ovo podne, taman sam zapretala tevsiju, zborila je kašnje Hajra.

Teško je rijet štaje Todu vuklo Vȉci. Nikakva priča. Nije ni politika. Vȉcu nije zanimo Eska a kamoli lajanje na crkvu, a Todo je baš otom na televiziji najviše vrho. Ne znam jeli s Vȉcom.

Vȉca bi bojse smumljo kroz smijeh: e je jes, jes, e, e, ali kozna je li islušo šta je Todo zborijo. Natočijo bi mu vina i mahno rukom šta ne pije, i pogledo ga ko da pita: ali ne valja?

– Nijesam vala ništa unj meto kolik otrova. Morešnjim na oltar, malo bi on pripomeno Todi i još potvrdijo:

– Ja ti kažem. Misu bi šnjim mogo govorit. Sigurno. Nema tu, e, ma jok.

Hajra bi otvorila avlinska vrata i pljusnula po gomili kantu vodurine, što je spirala krtolu, da ne peksini pred ljudma avliju. A gomila je ostala kako i jes. Gomila s gomile, koju niko nije više primjećivo, gradila je prostor i vrijeme isto košto danas zidari grade kuće i ograde. Baš nako kako joj je odredijo onaj nepoznati zidar spočetka, zakog naša nauka uža rijet da je bijo primitivan, budala i da nije ništa znao kolik, daprostite, jedno goveče.

Oni što znadu vele da gomila nikad nije sama za se, vet da vazda ima vezu sdrugijem gomilam ukraju, da su mreža kai zvijeze nanebu. Treba vazda gledat jednu naprem drugije, i sve nji naprem brdâ i vâla. One su, tako, ključi vaskolike krajine. Vele šta je u njoj važno. One su vodile puteve i određivale đeće bit sela. I danas su neke uz puteve, aneke su ostale daleko od nji, jer su ljudi okrenuli teste nadrugu stranu. Vicina je i danas skoro usred sela. Dosta današnjije graditelja, bir vidi gomilu, odma s onijem mašinam u nju paje razgrni utestu. Pravo da vam kažem, većina nji i nijesu neki graditelji, više obaraju vet grade. Od devedesete su neke gomile stradale, kasu gradili put kroz Cicrinske ravni i vodovod na Pribjenoj gomili. A bilo je toga iprije, bezbeli. Ima otom i u Dumi i njegovu narodu. Nijesu ovo sve gomile što su bile.

Kakogoć, Todo i Vȉca su umjeli međuse. A kako je bilo između Danice i Hajre? Nijedna vala nije dala nase. Ona Todina fitmija je bila uto doba direktorica Televizije Sarajevo. I mogla se stolikijem svijetom bos. Ja je vala nijesam znâvo, ali sam čito što je zborila Vojka, ona književnica, da je Danica bila pogana i da je nju oćerala. Ali, borami se namjerila na Hajru, pa kako bi završilo međunjima, kažem, ne znam.

Mala Mara je bila baška. Ona bi se svakom nasmijala, rekla nešto fino i upitala kako mu je. Pravdala se svijem što je kiša, što nije više vrijeme odkupusa ili nešto peto, koda je ona kriva za sve grijehe svijeta. I radila sve šta joj vele da radi. A opet, zbore, nije vazda bila po volji Hajri.

Vȉca nije skumovima puno devrijo. Kad bi, rijećemo, siđela trojica šnjim, među kojijem je jedan kum, ti po Vȉci nebi mogo znat kojije. A bojse ije među tom trojicom bilo i dvoje, pai sva trojica. Ali, kad bi se kod njega potrefili na sijelu, on bii tetošijo i ponovljo:

– Pi kume. Imaga ko mora!

Jedino što sam ja vidijo da ruži nekog svog kuma, bilo je kase taj napijo pa pravijo nered na ponoćki:

– Ma da sam kume znao da ćeš taki bit, trehno bi odma stobom o crkovni prag.

Ali to ruženje su svi okolo svatili ko tepanje, jer su odma pukli usmijeh.

Kako bi veselje odmicalo, Vȉcine rečenice su bile sve kraće, a onda bi skraćivo i riječi. Sveo bii najednu, pa naponje, a onda bi prešo na ruke. Prvo bi izdaljeg prinijo ruke koda svira frulu. To je bojse stijo odgovorit onijem što mu prigovaraju za piće, ko Hajri. Onda bi došlo da samo zeru miga rukam… nek ide kako ide. Na kraju bi samo ponekad naškiljijo, a i tijem je nešto stijo rijet, ma ne znam šta.

Kažu daje volijo nanosat svašta doma ko hrčak, i šta treba i šta netreba. Iokle smije iokle nesmije. Ali, kogoć je bijo šnjim nije ni tražio ni imo korisiti od ovoga svijeta, nit on od Vȉce, a nit Vȉca od njeg. Znam daje pod zadnje dane prodo jednom svom kumu kuću što je počeo gradit u Mekošici. Ja mislim da je to bilo skroz povoljno, ali ne znam tačno, nijesam se raspitivo.

Ako jamimo kako se danas gleda na koris, tako je bilo i s Todom. Niti je on gledo kakvu koris od Vȉce, nit Vȉca od Tode. Mogli su se neviđet deset godina, ali svaki put kad bi se viđeli, nastavili bi kodasu stali juče. Koliko sam čuo, oni su bili prijatelji kućom, pasu to zar šćeli održat. Prijateljstvo ko njiovo, ne traži ja mislim nikakve priče i ugađanja. Ono ne traži nida se isto ima, nida se isto misli, nida se isto vjeruje, niti išta, samo da budeš đe treba biti, da odraniš ono što te zapalo da odraniš, da preneseš biva dalje.

I tu meni Vȉca, morete mi se slobodno rugat, pomalo sliči gomili. Ne toliko izgledom. Na toj hrpi kamenja nema šta bogzna ni viđet: ponešto raste, jok vele, kakav miječar, rustina ili tako što. Ali, sličniji mi je još više svojijem životom. Gomila je sa svije strana opasana putevima, samo čini mi se sdonju stranu, doli od polja, zidom nečije ograde. Ako su se tu śekli putevi, znači bijo je to centar nečeg, a čega ne znam. Drugo, ona je tu dulje vet da svjema danas u Ramnom sabereš godine zajedno. A šuti, utonula u selo i niko je više inevidi. I kad je gledaju, ljudi ne računaju da je to više gomila. Možda tako mi nevidimo šta ljude vuče Vȉci. On ko i gomila, pričo ne pričo – traje dok mu je suđeno i uvijek je centar nečega što ne razumijemo.

Danas više nema ni Vȉce ni Hajre, a ni Male Mare. Pa eto odavno nema ni Tode, a ni Danice. Ima još Vȉcinije kumova. Avlija je nepometena, odrina se uvila, ne znam šta je odkuće i ostalo od rata. Kako je nova testa prošla ispred kuće, sad se nekako još više iskečila pustoš na Vȉcinoj gomili.

Pripovidijo sam vam sve o Vȉci najbolje što sam znao i umijo, ama ne znam ono glamno o životu i što suga ljudi toliko salijetali. I ne samo ljudi. Pa eno igomila nosi njegovo ime, a eto, koliko smo rekli da ona ima iljada godina. I kako ‘vi jadni iksan danas misli, ostaće Vȉcina za sve vijeke vjekova.

Ivo Lučić, polis.ba

---