Kralji

Bila u Ramnom jedna žena. Zvala se Persa. Bila je suha i visoka, prȁva, pomalo štrkljasta. Danas bi je bojse zvali u manekerke. Meni se danas čini daje imala malo žalovit pogled, ama jato morebit sad izmišljam. Kabise ona i moja matera đèsrele, dugo bise pričale i jedna drugoj ruku poklapala. Ja samse igro i nijesam slušo šta one zbore, ama sam mogo mirno znat dasu drûge i daje Persa svojoj đeci dobra majka, ko naša nami.

Persa je udáta iž Čvaljine, od Akšama, za Milana Kralja, u Ramno. Milan je bijo želježničar, radijo u Zavali nastanici. Onbi digo onu crvenu krpu kad voz treba proć. Koliko sam gaja upantijo, bioe povučen i nije puno odo poselu. Živjeli su ujednoj maloj mahali, najmanjoj u Ramnom. Ima samo dvjékuće Kralja, osim Milanove još Jovinu, pase mahala i zove Krâlji. Niko nije baš puno išo u Kralje, jerbo nije bilo usput, osim za Božić i kakvu slavu. Kabi nas iškole vodili naizgled, išli bi kraj Kralja u Mirje, toe za skroz male razrede, ili na Predublje, zeru dalje, prema Rupnom Dolu, kasmo bili uvišijem razredima.

Persa i Milan su imali dvásina, Dušana i Šćepu. Dušan je bijo stariji, mogobi bit rođen oko 1952. Nijesam ga puno viđo. Puno više sam znao Šćepu. Šćepo je mogo bit dvjégodine mnađi, vršnjak našek Andrije, i užoe doć unas. Oni bi se zafrkavali, a ja sam samo stimavo šta oni rade. Naročito katbi bile utakmice, pabi oni slušali prenos naradiju. Pa katbino radio zujo i izgubijo vezu, Šćepo i Andrija bi se skočili na noge, a Šćepo bi udrijo rukam po bedrama.

Andrija je navijo za Dinama, a Šćepo za Zvijezdu. Pabi iza utakmice tukli nogam po kakvoj krpenjači po našoj avliji, a Šćepo bi viko: Džajić, Džajić… Ontije najviše od svega volijo Džajića. Śećam se dasu dugo gledali jednu sliku iznovina, bojse iz Arene: Dragan Džajić stoji navreći punoj para. Stoji u kopačkam i dokoljenicam, iusvemu učem igra, na onoj kafenoj vreći košto se unju meće krtola. Nije baš velika vreća ko za kokuruza ili brašna, a kamoli sakun za šušnja jali slame, vet manja, što bi rekli, ćêsak. Vire nadvor one crvene pare što su nekat bile, i nekolikoi opalo po podu. A vreća koda nijesu u njoj papirine, vet gožđe, nimalo se nije savila pod njim. Zborilo se zar o kakvu prelazu u strani klub, pa koliko će para on zato dobit. I ja sam malo gledo to šnjima, i meni je to bilo golemo, koji se, moreš rijet, nijesam ništa razumijo ni u pare ni u Džajića, a kamoli kolik Šćepo.

Šnjima je nekat užo bit i Šćepo Matiić, od naše strine Zlate bratić, isto su godište, ali kabi nešto drugo radili, jerbo Šćepu Matiića nogomet nije toliko interesovo. Ani jedan odnji nije bijo baš naki kakvi su muški trebali bit u našem kraju: niti su se udarali, ni pili, ni sovali.

Pričosam vam kakosu naši pokupili skoro svu rišćansku čeljad iz Ramnog dvadni prije kraja rata i zguralii u vagune pa šnjima u Mostar. Tu muškariju ostavi ulogoru, a ženske, kašnje se čulo, otprtljaj u Jasenovac. Ostalesu samo nekolike žene

Šćepo Kralj je bijo malo stidljiv i najviše je pokazivo kuraža kaje pričo outakmicam. Tat bise njegovo zaokruženo lice, taman kodaje sad izišlo izjaja, izduljilo i nasmijalo. Vala meni je baš nekako malo i sličijo na Džajića. A stasom bi idalje osto malo pogrbljen i uvučena vrata, koda smijeh nije došo dotijela.

U Milanovoj kući suti još živjeli Danilo, bojse dvjetri godine mnađi Milanov brat, i Stana, sestra. Danilo je bijo neoženjen, kašnjese oženijo, ja mislim daje imo više otpedeset godina. A Stana je bila jedna otone malo žensko čeljade u Kralja, koja je predevrila Oni rat. Pričosam vam kakosu naši pokupili skoro svu rišćansku čeljad iz Ramnog dvadni prije kraja rata i zguralii u vagune pa šnjima u Mostar. Tu muškariju ostavi ulogoru, a ženske, kašnje se čulo, otprtljaj u Jasenovac. Ostalesu samo nekolike žene. Stana Kraljeva bila napaši i kase vratila niđe nikog umahali. Kuku štae, tese sakri, pa kaje viđela svjetlo u Salata, privukla se iot Veličke doznala zazlo. A Velička bila taman rodila žensko dijete, a drugo sakrila pot gunjinu, i nju ostavi tu tako. A Stanine četiri sestre oćerane. Jedna se peta udala u Veličane prije Onok rata, Danica, zato nije oćerana. I majka im oćerana.

Bojse suse izato Persa i Stana gledale još bolje.

Sat, neznam kolikoe to važno i jeli to istina, ama ispričaću vam kakose zborilo. Ta mala famelja ebila usvađi jer nije voljela dase Danilo oženi šnjegovom današnom ženom, Radojkom od Salata. Nijesu je begenisali, šta ja znam, da ima duk jezik, znaš kakoe kat nekok nevoliš, svašta mu nađeš i svašta se pričalo. A katje mala zajednica, tose još više vidi. Aonabi došla ujednu dolinu u Kralja, Lazetina se zvala, pa bi zapjevala i tako zvala Danila dase vide, i tako bi podraživala Persu i Stanu i one bisve džombosale, klele, vele da se nije moglo ostraha božijeg slušat. Da su zborile i to:
– Što od nje padalo, u trnje bježalo.

Tako ti je bilo i kasuse jamili. Danilo je nju preveo na Stanicu. Nitje mnada dolazila u Kralja nit oni kod mnadenaca. Danilo i Radojka dobili sina, Dragana, on bojse danas ima, hȁ, otprilike koštoje Danilo ima kase oženijo. Dragan, fala milom i dragom Bogu, ima četiri momka ko četiri kreka, pametna i zdrava, žive svi u Trebinju. Eto, Dragan tije jedini obnovijo kuću o Srba u Ramnom, nekako se mogo s jednijem štoe uopćini, pamuon bojse udevero. Bojse je i Dragan što u politiki, to neznam, nebi smijo bit, jerboe u Vojski u Bileći. Pomirili se tek kaje Stana umrla.

Dušan došo obnoć zavrata:
– Amidža, amidža! – digla se Radojka.
– Strina, đe amidža, umrla je Stana. – I Danilo se ustani i otišo u Kralja. Kaje došo, rekli zašto nije došla i Radojka?
– Kako će doć, eto sve znate kako je bilo.
– Neka dođe i ona – bome. I otad se pomirili. Kašnje je Persa, vele, zagledalava kaće doć Radojka, da joj što pomože.

Dušan ebio stariji i nijesam mu bijo vješ. On je studiro u Dubromniku, ja mislim konomiju, dobroe umijo uračune. Imalae Persa sestru, Ljubu, štoe udata bila za Nožicu u Galičiće i živjeli u Dubromniku. Umrla je nekije dana. U njee Dušan stao. Dušan je učijo, dugo učijo i nije mu vazda išlo dobro. I vazda ispite, ispite, ispite. I sekirali ga doma.
– Njegovi se vršnjaci žene, on isat uči – vele da je užala rijet Persa. Žene vele da su slušale dasu nanj hučili što toliko gonja školu. Da mu je i Ljuba umjela rijet da ako ne položi…

Već se viđelo dae Dušan bijo malko otišo naživce. Vele, kaje Tito umro, svak gledo sprovod, on nije mogo, zavijose ukrevet. Nikat niko ni ujednoj njiovoj porodici štose zna nije imo slabos na živcima.

Jednom vele, bacijo se Dušan s Buninova. Odma se čulo na sve strane: Dušan skočijo s Buninova. Godinama kukancija Perse i Milana. Tako kukaj, kukaj, do nekoliko umri i Persa, vele ošećera. I osina, bezbeli.

Šćepo završijo zanat i radijo ko automehaničar u Gepea u Dubromniku. Daidža mue bijo neka čivija u Gepea, mnogi suse šnjim falili. Šćepo bijo jamijo zemište na Ivanici, daće radit kuću.

Milan, ćaća, osto sam, i on se razboli. Zvao ga Danilo da ide šnjima, nestijo. Otišo u dom u Mostaru. Jednom vele, objesijo se udomu. Šćepo dolazijo u Ramno, fino ga Danilovi dočekivali. Kasu oni oselili u Trebinje, otat se Šćepi smrknulo. Nije imo kome dolazit u Ramno.

Moja matera zbori dae Šćepo dolazijo jednom unas u Dubromniku pitat đee Andrija. Andrije nebi.
– Pa śedi moj Šćepo. Da ne more. Otišo. E žalosti božija, vele śutra, Šćepo skočijo s Buninova.

---

Ivo Lučić, polis.ba

---