XV. nedjelja kroz godinu | Velike stvari ili mala iskrenost?

Mt 13,1-23: Onoga dana Isus iziđe iz kuće i sjede uz more. I nagrnu k njemu silan svijet te je morao ući u lađu: sjede, a sve ono mnoštvo stajaše na obali. I zborio im je mnogo u prispodobama: „Gle, iziđe sijač sijati. I dok je sijao, nešto zrnja pade uz put, dođoše ptice i pozobaše ga. Nešto opet pade na kamenito tlo, gdje nemaše dosta zemlje, i odmah izniknu jer nemaše duboke zemlje. A kad sunce ogranu, izgorje i jer nemaše korijena, osuši se. Nešto opet pade u trnje, trnje uzraste i uguši ga. Nešto napokon pade na dobru zemlju i davaše plod: jedno stostruk, drugo šezdesetostruk, treće tridesetostruk. Tko ima uši, neka čuje!“ I pristupe učenici pa ga zapitaju: „Zašto im zboriš u prispodobama?“ On im odgovori: „Zato što je vama dano znati otajstva kraljevstva nebeskoga, a njima nije dano. Doista, onomu tko ima dat će se i obilovat će, a onomu tko nema oduzet će se i ono što ima. U prispodobama im zborim zato što gledajući ne vide i slušajući ne čuju i ne razumiju. Tako se ispunja na njima proroštvo Izaijino koje govori: Slušat ćete, slušati – i nećete razumjeti; gledat ćete, gledati – i nećete vidjeti! Jer usalilo se srce naroda ovoga: uši začepiše, oči zatvoriše da očima ne vide, ušima ne čuju, srcem ne razumiju te se ne obrate pa ih izliječim. A blago vašim očima što vide, i ušima što slušaju. Zaista, kažem vam, mnogi su proroci i pravednici željeli vidjeti što vi gledate, ali nisu vidjeli; i čuti što vi slušate, ali nisu čuli.

Vi, dakle, poslušajte prispodobu o sijaču. Svakomu koji sluša Riječ o Kraljevstvu, a ne razumije, dolazi Zli te otima što mu je u srcu posijano. To je onaj uz put zasijan. A zasijani na tlo kamenito – to je onaj koji čuje Riječ i odmah je s radošću prima, ali nema u sebi korijena, nego je nestalan: kad zbog Riječi nastane nevolja ili progonstvo, odmah se pokoleba. Zasijani u trnje – to je onaj koji sluša Riječ, ali briga vremenita i zavodljivost bogatstva uguše Riječ, te ona ostane bez ploda. Zasijani na dobru zemlju – to je onaj koji Riječ sluša i razumije, pa onda, dakako, urodi i daje: jedan stostruko, jedan šezdesetostruko, a jedan tridesetostruko.“ 

Koliko puta Božja riječ dotakne naše uši i nakratko nas ohrabri, a zatim se izgubi među brigama, užurbanošću i svime onime što nam svakodnevno ispunja naše srce i misli? Današnje evanđelje vodi nas van, na otvoreno. Evanđelje po Mateju govori kako Isus izlazi iz kuće i sjeda uz obalu mora. Riječ izlazi iz zatvorenog prostora i izlaže se otvorenosti života. Isus pripovijeda priču koju svi mogu razumjeti – priču o sijaču koji sije sjeme.

Sijač nije oprezan, mogli bismo reći da je nedovoljno učinkovit. Sije posvuda: po putu, pokamenitu tlu, među trnje i na dobru zemlju. Ne bira, ne mjeri, ne računa. Na prvi pogled čini se kao da rasipa sjeme. A upravo se u tome krije radosna vijest: Bog nije škrt sa svojom Riječi. Ne daje je samo onima koji je zaslužuju, nego svima – čak i ondje gdje, ljudski gledano, sve izgleda beskorisno.

Dakle, nije problem u sjemenu, jer sjeme je dobro, nego u zemlji. A zemlja smo mi – ne u apstraktnom smislu, nego u konkretnosti naših dana, naših reakcija, naše zatvorenosti i otvorenosti.

Postoji zemlja puta: Riječ dolazi, ali ne prodire u dubinu. Ostaje na površini, izložena svemu što prolazi. To je rastreseno slušanje koje ne dopušta da ga Riječ dotakne ni izazove. To su trenuci kada evanđelje doživljavamo kao nešto što se tiče drugih ili kao nešto što zapravo nema veze s našim konkretnim životom.

Zatim postoji kamenito tlo: ono odmah prima Riječ, I to s oduševljenjem. Ali nema dubine. To je emotivna vjera – iskrena, ali krhka – koja ne izdrži kada naiđu poteškoće. Kada evanđelje traži stvarnu promjenu, kada nešto stoji Truda I odricanja, kada nas dovodi u pitanje, tada se ta vjera polako gasi.

Postoji i trnovito tlo: ovdje sjeme raste, ali biva ugušeno. Trnje ima vrlo konkretna imena: brige, tjeskobe, zavodljivost blagostanja, potreba za izgledom i želja za posjedovanjem. To same po sebi nisu loše stvari, ali kada zauzmu sav proctor našega srca, Božja riječ više ne može disati.

I naposljetku, dobra zemlja: zemlja koja prima Riječ, čuva je, dopušta joj da raste i donosi plod – stostruko, šezdesetostruko, tridesetostruko. To su životi u kojima se Riječ pretvara u djela ljubavi, u strpljivost, poštenje, vjernost i služenje.

Ova prispodoba nije dana zato da bismo razvrstavali druge, nego da prepoznamo što prebiva u nama. Jer, ako smo iskreni, otkrivamo da smo pomalo sva ta tla zajedno: ponekad zatvoreni poput puta, ponekad oduševljeni, ali površni, ponekad ugušeni tisućama briga, a ponekad i dobra zemlja.

Nada evanđelja upravo je u tome: tlo se može promijeniti. Nismo osuđeni ostati onakvi kakvi jesmo. Riječ koju primamo, ako joj se makar malo otvorimo, ima snagu preobraziti nas. Nije potrebna savršenost; dovoljna je raspoloživost. Bog ne traži već pripremljeno polje, nego srce koje se dade oblikovati.

Možda danas Gospodin od nas ne traži velike stvari, nego samo malu iskrenost: da prepoznamo gdje u nama Riječ još ne može prodrijeti, gdje se zaustavlja i gdje se gubi. A zatim da joj napravimo mjesta, makar i malo. Ukloniti poneki kamen, iščupati poneko trnje i usporiti korak kako ne bismo dopustili da sve prođe mimo nas.

Bog nastavlja sijati. Ne umara se, ne obeshrabruje i ne prestaje vjerovati da i naša zemlja može donijeti plod. Zato parvo pitanje nije: “Jesam li dobra zemlja?”, nego: “Gdje danas mogu postati malo bolja zemlja?”

Predrag Mijić, polis.ba