Nikolaj Berdjajev: Duhovno oslobođenje čovjeka. Pobjeda nad strahom i smrću

Čovek se nalazi u ropstvu. On često ne primećuje svoje ropstvo, a ponekad ga i voli. Ali, čovek isto tako teži oslobođenju. Pogrešno bi bilo misliti da običan čovek voli slobodu. Još je pogrešnije misliti da je sloboda laka stvar. Sloboda je teška stvar. Lakše je ostati u ropstvu. Ljubav prema slobodi, težnja za oslobođenjem, već je pokazatelj nekakve čovekove visine, svedoči da čovek iznutra već prestaje da bude rob. U čoveku je duhovno načelo nezavisno od sveta i nedeterminisano svetom. Čovekovo oslobođenje nije potreba prirode, razuma ili društva, kako se često misli, nego duha. Čovek nije samo duh, on je složenog sastava, on je isto tako i životinja, isto tako i pojava materijalnog sveta, ali čovek je, takođe, i duh. Duh je sloboda, a sloboda je pobeda duha. Ali, pogrešno bi bilo misliti da čovekovo ropstvo dolazi uvek od vlasti životinjsko-materijalne čovekove strane. U samoj čovekovoj duhovnoj strani može biti teških oboljenja, može biti razdvajanja, može biti eskteriorizacije i samootuđenja duha, može biti gubitka slobode, može biti zarobljenosti duha. U ovom je sva složenost problema slobode i problema čovekovog ropstva. Duh se eksteriorizuje, izmešta i deluje na čoveka kao nužnost, i on se vraća sebi, unutra, to jest ka slobodi. Jednu stranu ovog duhovnog procesa shvatio je Hegel, ali nije sve shvatio, nije shvatio možda najvažnije.

Slobodan čovek mora sebe da oseća ne na periferiji sveta objekata, nego u središtu duhovnog sveta. Oslobođenje jeste prebivanje u središtu a ne na periferiji, u realnoj subjektivnosti, a ne u idealnoj objektivnosti. Ali, duhovna koncentracija ka kojoj zovu sa poučavanja duhovnog života može biti dvojaka po svojim rezultatima. Ona daje duhovnu snagu i nezavisnost od mnoštva koje potresa čoveka. Ali, ona može da suzi svest i izazove opsednutost jednom idejom. Tada se duhovno oslobođenje preobražava u novi oblik sablazni i ropstva. To znaju ljudi koji idu duhovnim putem. Do oslobođenja se nikada ne može doći jednostavnim bekstvom od realnosti ili odricanjem realnosti. Duhovno oslobođenje je borba. Duh nije apstraktna ideja, nema univerzalija. Ne samo svaki čovek, nego i pas, kokoška, insekt su egzstencijalnije vrednosti od apstraktne ideje, od opšte-univerzalnog. Duhovno oslobođenje nije propraćeno prelaskom na apstrakciju, nego na konkretnost. O ovome svedoči i Jevanđelje. U ovome je personalizam Jevanđelja. Duhovno oslobođenje je pobeda nad vlašću tuđosti. U tome je smisao ljubavi. Ali, čovek lako postaje rob a da to i ne primećuje. On se oslobađa zato što u  njemu postoji duhovno načelo, sposobnost da ne bude determinisan spolja. Ali, ljudska priroda je tako složena i tako je zamršeno čovekovo življenje da iz jednog ropstva on može da zapadne u drugo, da upadne u apstraktnu duhovnost, u determinišuću vlast opšte ideje.

Duh je jedinstven, celovit i prisutan u svakom svom aktu. Ali, čovek nije duh, on samo ima duh, i zato je u najduhovnijim čovekovim postupcima mogućna rascepljenost, apstraktnost i izrođavanje duha. Konačno oslobođenje mogućno je samo kroz vezu ljudskog duha sa duhom Božijim. Duhovno oslobođenje je uvek okretanje ka većoj dubini nego što je duhovno načelo u čoveku, obraćanje Bogu. Ali, i obraćanje Bogu može da bude inficirano bolešću i da se preobrati u idolopoklonstvo. Zbog toga je neophodno neprestano čišćenje. Bog može da deluje samo na slobodu, u slobodi i kroz slobodu. On ne deluje na nužnost, u nužnosti i kroz nužnost. On ne deluje u zakonima prirode i zakonima države. Zbog toga učenje o promisli i učenje o blagodati zahtevaju ponovno razmatranje; tradicionalna učenja nisu prihvatljiva.

Sve ono relativno, pretvoreno u apsolutno, sve konačno pretvoreno u beskonačno, sve profano pretvoreno u svetu, sve ljudsko pretvoreno u božansko zadobija demonski karakter.

Duohvno oslobođenje čovekovo jeste realizacija ličnosti u čoveku. To je dosezanje celovitosti. I, uz to, to je neprestana borba. Osnovno pitanje realizacije ličnosti nije pitanje pobede nad determinacijom materije. Takva je samo jedna strana. Osnovno pitanje je pitanje o celovitoj pobedi nad ropstvom. Svet je loš ne zato što je u njemu materija, nego zato što nije slobodan, što je porobljen. Težina materije je proizišla iz lažne usmerenosti duha. Osnovna suprotnost nije suprotnost duha i materije, nego slobode i ropstva. Duhovna pobeda nije samo pobeda nad elementarnom zavisnošću čoveka od materije. Još je teža pobeda nad obmanjivim iluzijama koje čoveka bacaju u ropstvo kojega je on najmanje svestan. Zlo u ljudskom življenju pojavljuje se ne samo u otvorenom obliku, nego i u lažnom liku dobra. Idoli kojima se čovek klanja primaju oblik dobra. Antihrist može da sablažnjava lažnom sličnošću sa Hristovim likom. Tako se to i zbiva u hrišćanskom svetu. Mnoge univerzalno-opšte, apstraktne ideje jesu zlo u uzvišenom obliku. O ovome se govori tokom čitave moje knjige.

Nije dovoljno reći da je potrebno osloboditi se greha. Greh se ne javlja i ne sablažnjava samo u primitivnom obliku; mogućna je opsednutost idejom greha i sablažnjenost lažnom borbom protiv greha koji se vidi u svim oblicima života. Čoveka porobljava ne samo realni greh, nego i opsednutost idejom greha koji izjeda čitav život. To je jedna od ropskih izopačenosti duhovnog života. Ropstvo koje čovek oseća kao spoljašnje i omrznuto nasilje manje je strašno od ropstva koje čoveka sablažnjava i koje je on zavoleo. Sve ono relativno, pretvoreno u apsolutno, sve konačno pretvoreno u beskonačno, sve profano pretvoreno u svetu, sve ljudsko pretvoreno u božansko zadobija demonski karakter. Demonski postaje odnos prema državi, prema civilizaciji, čak prema crkvi. Postoji crkva u egzistencijalnom smislu kao sabornost i postoje crkve kao objektivacije, kao socijalne institucije. Kada se crkva kao objektivacija i socijalna institucija tretira kao sveta i nepogrešiva, onda započinje idolotvorenje i čovekovo ropstvo. To je izopačenje religijskog života i demonski elemenat unutar religijskog života. Ljudski život je obogaljen izmišljenim, preuveličanim, egzaltiranim strastima, religioznim, nacionalnim, socijalnim i ponižavajućim strahovima. Na tom tlu niče čovekovo porobljavanje. Čovek ovladava sposobnošću da ljubav prema Bogu i prema najvažnijoj ideji preobrati u najstrašnije ropstvo.

***

Pobeda duha nad ropstvom je, pre svega, pobeda nad strahom, nad strahom od života i nad strahom od smrti. Kjerkegor  vidi u strahu-strepnji osnovni religijski fenomen i znak o izuzetnoj važnosti unutrašnjeg života. Biblija veli da je načelo premudrosti strah Božiji. I, uz to, strah je ropstvo. Kako to složiti? U ovom svetu čovek oseća strah od života i strah od smrti. Ovaj je strah oslabljen i otupljen u carstvu svakodnevice. Organizacija svakodnevice stremi da stvori bezbednost, mada, svakako, ne može u potpunosti da prevlada opasnost života i smrti. Ali, uranjajući u carstvo svakodnevice, obuhvatajući je interesima, čovek odlazi od dubine i nespokojstva povezanog sa dubinom. Hajdeger tačno veli da das Man otupljuje tragizam života. Ali, sve je protivrečno i dvojako. Svakodnevica otupljuje strahove, pod čijom vlašću čovek sve vreme živi, strahove povezane sa uslovima ovog sveta. U suštini, strah određuje veliki deo političkih stremljenja, on određuje i socijalizovane oblike religije. Briga, koju je Hajdeger tretirao kao da pripada strukturi bića, neizbežno prelazi u strah, u svakodnevni strah koji je nužno razlikovati od transcendentalnog straha.

Postoj strah koji je usmeren naniže i strah koji je usmeren naviše. Strah od smrti i strah od života otupljuju se kretanjem naniže, ka svakodnevici, i on se pobeđuje kretanjem naviše, ka transcendentnom. Strah može da bude više stanje od lakomislenog zagnjurivanja u svakodnevicu. Ali strah, svaki strah, je ipak čovekovo ropstvo. Savršena ljubav isteruje strah. Neustrašivost je najviše stanje. Ropski strah ometa otkrivanje istine. Strah rađa laž. Čovek misli da će se zaštiti od opasnosti lažju; on na laži, a ne na istini, podiže carstvo svakodnevice. Svet objektivizacije je sav prožet lažju. Istina se, pak, razotkriva neustrašivima. Spoznaja istine zahteva pobedu nad strahom, vrlinu neustrašivosti, hrabrost pred opasnostima. Preživljen i prevladan, najviši strah može da postane izvor spoznaje. Ali, ne postiže se spoznaja istine strahom, nego pobedom nad strahom. Strah od smrti jeste granični, krajnji strah. On može da bude nizak, svakodnevni strah, a može da bude visok, transendentni strah. Ali, strah od smrti znači čovekovo ropstvo, ropstvo poznato svakome čoveku. Čovek robuje smrti.

Pobeda nad strahom od smrti najveća je pobeda nad strahom uopšte. Ali, začuđujuća je protivrečnost čovekova u odnosu prema strahu od smrti. Čovek se ne plaši samo svoje smrti, nego i smrti drugih ljudi. I pored toga, čovek se dosta lako odlučuje na ubistvo, kao da se ponajmanje boji smrti izazvane ubistvom koje je on počinio. To je problem zločina koji je uvek, ako ne aktualno, onda potencijalno ubistvo. Zločin je povezan sa ubistvom, ubistvo je povezano sa smrću. Ubistvo ne izvode samo banditi, ubistva se vrše organizovano, u ogromnim razmerama, od strane države, ljudi koji imaju vlast ili tek što su je osvojili. I, eto, u svim ovim ubistvima užas od smrti se pokazuje otupljenim i čak gotovo neprisutnim, mada bi užas od smrti morao biti dvojak: užas od smrti uopšte i užas od smrti kao rezultata izvršenog ubistva. Smrtna kazna prestaje da se doživljava kao ubistvo, smrt u ratu takođe, i više od toga: prestaje da se doživljava kao smrt koja izaziva užas. I to je posledica objektivizacije ljudskog postojanja. U svetu objekata sve su vrednosti izvitoperene. Čovek umesto da bude vaskrsitelj, pobednik nad smrću, postao je ubica, sejač smrti. I on ubija kako bi stvorio život u kojem će biti manje straha. Čovek ubija iz straha; u osnovi svakog ubistva, privatnog ili državnog, leže strah i ropstvo. Strah i ropstvo uvek imaju sudbonosne posledice. Ukoliko bi čoveku pošlo za rukom da pobedi ropski strah, onda bi prestao da ubija. Čovek iz straha od smrti seje smrt, iz osećanja ropstva želi da gospodari. Gospodarenje je uvek prisiljeno da ubija. Država uvek iskušava strah i zato je prisiljena da ubija. Ona ne želi da se bori sa smrću. Ljudi na vlasti veoma nalikuju na gangstere.

U svetu objekata sve su vrednosti izvitoperene. Čovek umesto da bude vaskrsitelj, pobednik nad smrću, postao je ubica, sejač smrti. I on ubija kako bi stvorio život u kojem će biti manje straha.

Ne znam za višu moralnu svest u odnosu prema smrti od svesti Nikolaja Fjodorovog. N. Fjodorov tuguje za smrću svakog bića i zahteva da čovek postane vaskrsitelj. Ali, tuga za smrti koja je postala aktivna nije strah od smrti. Vaskrsitelj pobeđuje strah od smrti. Ali pitanje smrti i besmrtnosti personalizam ne postavlja u potpunosti onako kako to čini N. Fjodorov. Nikolaj Fjodorov je u pravu kada kaže da borba protiv smrti nije samo lični posao, nego da to mora biti “zajedničko delo”. Ne samo moja smrt, nego svačija smrt postavlja pred mene zadatak. Pobeda ne samo nad strahom od smrti nego i nad samom smrću jeste realizacija ličnosti. Realizacija ličnosti je nemogućna u konačnom, ona pretpostavlja beskonačnost, ne kvantitativnu nego kvalitativnu beskonačnost, to jest večnost. Individuum umire u redovnom procesu, baš kao što se u njemu i rađa, ali ličnost ne umire u tom procesu pošto se u njemu ni ne rađa. Pobeda nad strahom od smrti je pobeda duhovne ličnosti nad biološkim individuumom. Ali, to ne znači odvajanje besmrtnog duhovnog načela od smrtnog ljudskog, nego preobražavanje celovitog čoveka. To nije evolucija, razvoj u naturalističkom smislu. Razvoj je rezultat prikraćenosti, nedostižnosti punoće, i on je potčinjen vlasti vremena, to je nastajanje u vremenu a ne stvaralaštvo koje pobeđuje vreme. Nedovoljnost, prikraćenost, nezadovoljstvo, težnja ka višem nosi dvojak karakter i jeste i više i niže čovekovo stanje.

Bogatstvo može da bude lažna potpunost, lažno oslobođenje od ropstva. Prelazak od prikraćenosti na potpunost, od siromaštva na bogatstvo može da bude evolucija i spolja se čini evolucijom. Ali, iza ovoga je skriven dublji proces, proces stvaralaštva, proces slobode, koji se probija kroz determinaciju. Pobeda nad smrću ne može da bude evolucija, ne može da bude rezultat nužnosti; pobeda nad smrću je stvaralaštvo, zajedničko stvaralaštvo čoveka i Boga, rezultat slobode. Napetost i strastvenost života vuku ka smrti i povezani su sa smrću. U kruženju prirodnog sveta život i smrt su neraskidivo povezani. Intenzitet životne strasti sam po sebi vuče ka smrti zato što je ona sadržana u konačnom, ona ne izlazi u beskonačnost-večnost. Večni život se ne dostiže umrtvljivanjem i uništavanjem strasne napetosti života, nego njenim duhovnim preobražavanjem, ovladavanjem njome stvaralačkom aktivnošću duha. Negiranje besmrtnosti je umor, odustajanje od aktivnosti.

***

Stvaralaštvo je oslobođenje od ropstva. Čovek je slobodan onda kada se nalazi u stanju stvaralačkog poleta. Stvaralaštvo uvodi u ekstazu. Proizvodi stvaralaštva nalaze se u vremenu, sâm stvaralački akt nalazi se izvan vremena. Isto se tako i svaki herojski akt izvodi iz vremena. Herojski akt može da ne bude potčinjen nekakvom cilju i da bude ekstaza trenutka. Ali, čisti heroizam može da bude samo sablazan, gordost i samopotvrđenje. Tako je čisti heroizam shvatao Niče. Tako ga je shvatao Malro. Čovek može da proživljava različite oblike oslobađajuće ekstaze. Može da postoji ekstaza borbe, erotska ekstaza, može čak da postoji i ekstaza gneva u kojoj se čovek oseća sposobnim da uništi svet. Postoji ekstaza na sebe uzetog žrtvenog služenja, ekstaza krsta. To je hrišćanska ekstaza. Ekstaza je uvek izlazak iz stanja okovanosti i porobljenosti, izlazak u trenutak slobode. Ali, ekstaza pruža prividno oslobođenje i iznova još više porobljava čoveka. Postoje ekstaze koje ukidaju granice ličnosti i uranjaju ličnost u bezličnu kosmičku stihiju.

Do oslobođenja se nikada ne može doći jednostavnim bekstvom od realnosti ili odricanjem realnosti. Duhovno oslobođenje je borba.

Duhovna ekstaza se karakteriše time što se u njoj ne ruši, nego učvršćuje ličnost. Ličnost je obavezna da u ekstazi izlazi iz sebe, ali, izlazeći iz sebe, ostaje sa sobom. Podjednaka porobljenost je zaokupiranost sobom i rastvorenost u bezličnoj stihiji sveta. To je sablazan individualizma i, suprotno, sablazan kosmičkog i socijalnog kolektivizma. U duhovnom čovekovom oslobođenju je usmerenost ka slobodi, ka istini i ka ljubavi. Sloboda ne može da bude bespredmetna i prazna. Spoznajte istinu i istina će vas učiniti slobodnima. Ali, spoznanje istine pretpostavlja slobodu. Neslobodna spoznaja istine ne samo da nema vrednost, nego je i nemoguća. Ali, i sloboda pretpostavlja postojanje istine, smisla, Boga. Istina, smisao – oslobađaju. Oslobođenje vodi ka istini i smislu. Sloboda je obavezna da bude ljubavna i ljubav je slobodna. Samo spajanje slobode i ljubavi realizuje ličnost, slobodnu i stvaralačku ličnost. Isključivo utvrđivanje jednog načela uvek izopačava i ranjava ljudsku ličnost; svako od načela samo po sebi može da bude izvor sablazni i ropstva. Sloboda, lažno usmerena, može da bude izvor ropstva. U objektivaciji duha nono najviše biva privučeno nižim i prilagođava mu se; u stvaralačkom ovaploćenju duha ono niže, materija sveta, podiže se i zbiva se promena svetske datosti.

Čovekova svest je podvrgnuta različitim iluzijama u poimanju odnosa između ovog sveta, u kojem se čovek oseća porobljenim, i drugog sveta, od kojeg on očekuje oslobođenje. Čovek je tačka presecanja dvaju svetova. Jedna od iluzija sastoji se u poimanju razlike između dvaju svetova kao različitih supstancija. U stvarnosti, to je razlika u modusu postojanja. Čovek prelazi od ropstva na slobodu, od razdrobljenosti na celovitost, od bezličnosti na ličnost, od pasivnosti na stvaralaštvo, to jest prelazi na duhovnost. Ovaj svet je svet objektivacije, determinizma, otuđenosti i neprijateljstva, zakona. „Onaj“ svet je svet duhovnosti, slobode, ljubavi, srodnosti. Druga iluzija saznanja sastoji se u tome što se odnosi između dvaju svetova poimaju kao apsolutna objektivisana transcendentnost. Pri tome se prelazak iz jednog sveta u drugi pasivno iščekuje i čovekova aktivnost ne igra nikakvu ulogu. U stvari, onaj svet, svet duhovnosti, carstvo Božije ne samo da se očekuje, nego se i stvara ljudskim stvaralaštvom, to je stvaralačko preobražavanje sveta podvrgnutog bolesti objektivacije. To je duhovna revolucija. „Onaj“ svet ne može da bude stvoren ljudskim moćima, ali ne može ni da nastupi bez stvaralačke čovekove aktivnosti. To nas dovodi do eshatološkog problema, do problema kraja istorije i, prema tome, do problema čovekovog oslobođenja od robovanja istoriji.

---

Nikolaj Berđajev, O čovekovom ropstvu i slobodi, Brimo, Beograd 2001, str. 209-216. Prijevod: Ljiljana Ristić

---