Kupomno

Bilae u Ramnom jedna zadruga, biva, đese kupuju sitnice. Toe malo podalje otnas, mismo navrsela, aona nadnu. Tutie još bila stanica otvozova, ondar kancelarije, milicija, nešto stanova zaove isdrugije sela štosu tu radili. Akosi trebo jamit što zakuću, trebosi sić na stanicu.

Imai pa nevole hodat poselu i ako baš mora, gleda krosograde, daga što manje čeljadi stima. Menie bilo milo dame spreme i pravo dati kažem, ostalomie upameti ko neznam šta, a brte, sat kase toga śetim, nemamti šta vele pripoviđet.

Dostanicee vazda potnogu. Glamni putje išo kroselo, amae meni više ostalo uśećanju vamo kros Kojiće pa do bojadžinice. Otnas do Igrišta bise sašlo na Ulicu, pa kraj čatrnje (oni reknu Lučića čatrnje), pa nastaviš kuse poklanja Bogu i Gospi, pa između Vrtina, kraj grebja, pa kraj škole i na Igrište. Toe najprije bio fin konjski put, pa onda protukli damore proć traktor, da moreš doćerat štogot osim nakonjma. Jošje, śećamse, đese poklanja Bogu i Gospi bila jedna ljût, i jes dasue dobro stukli kasu radili testu, amae svedno osto otnje ko prag i liepoe unđe testa bila malo pregnuta. E, kae došo lagum, eondae ona sva besabere šćerana ušoder.

E, ot Igrišta, ocrkve, mogosi desno kros Kojiće ili lijevo kros Osredinu. Ovi kros Kojiće… višese nemogu śetiti kutide paću vas bojse krivo odves. Jamjo sam ionu staru austrougarsku kartu, gledone puteve… po njoj veli da nema puta ot Kojića baš na Stanicu. Morobi popričat skijem ko panti.

***

Vamo kroseloe isat skoro sve ko nekat. Većinom sam išo tijem putem. Odman s Igrišta bahneš u Osredinu. Prvosu Boroji, troji Boroji: Sudija, Plasnobrćkini i Bože Boroja. Sudija je, pravo mue ime Mato, zavrijeme Hrvacke bio u Zagrebu, radio u policiji, pratijo neke ljude, niemi stijo rijet koga. Izaratae bio u zatvoru, danije u Zenici. Vele dae prvi u Ramnom imo beciklo i dagae dobro umijo gonit. Eto, vele, dae umio pošini vozit.

Ondae avlija Bože Boroja, unjoj nemaš više nikok, sve pomrlo. Ima eto jedna mala štoe otnji, neđee u Ameriki. Učila zacdoktura u Saraevu, i tue trefi rat, i nekako izbjegni u Ameriku i tue iostala. Pričalose poselu dae Božo imao para, danie volio damuse znade. Dae naslijedio odaižda iz Amerike, otkogali, štose nijesu ženili. Bioe nekako zase, a Striko gae cijenio i spominjo štobion reko.

Živio u Trebinju i štaćeš pričat, kasu vi vragovi jamili puščetine, spašavaj glavu, nekut pro Mađarske u Dubromnik. Viđeli smose u Zagrebu, jaim malo valjo oko papira, i znali smose viđet i u Dubromniku. Sestra mu, danie Stana?, svie zvali Tica, neudata bila, dae stajala s nekijem koe nesto u ratu i nije više imala momka.

Danas eno uotvorenoj garaži krajteste, izgorjela kola, okonji vreće cimenta nakose stvrdle, avliska vrata razvaljena, povaljena odrina o 1992, lozutina podivjala i sve zaraslo.

Onda dođe Bukvića avlija, tue bila Smajina teta Draga, bila dugo neudata ivoljelase šalit ipričat snami kodasmo njezin akram, pabi mi vazda kotnje svraćali.

Izanje su Šaletini, đedaim zvali Šaleta, istosu Bukvići. Onisu vazda voljeli pjevat. Otmene stariji bili Cicko i Rade, deset i šes godina, oba vazda prvi upjesmi i igri. Striko zborijo daimje kuća bila upaljena, a domaćin se krivijo dase spasi armunika.

Iznadnjie kuća, bio Kulje, Ivica mue bilo ime, Fijaterovi im zvali kuću, umroe odavno. Mismoga voljeli jer nije pretnami đecom ništa krijo, sve pričo šta isvelikijem. Dae nakav bijo šnjim uvojski damu kita nie bila više ošes cenata. Pa kako šest cenata, grdan on nebijo? Eto, šest cenata.

Onje bio gori natrećem boju. Velika kuća zaona vremena. Bila unjoj prva škola. Vazdae unjek neko bio naprozoru, zgoda ozgar stimavat. Najviše njegova šćer, Ana, jedna ot lje pet šćeriju, neznase koae bila lješva i isto tako īgra jȁ pjēva. Ana Kuljina je bila oduzeta, vele, kasujoj bile one stvari, kako vi velite, perióda, ko đevojka dae ránila tijelo u ladnoj vodu, bilo blato u polju pae trebalo dizat kokurus, i otkaži joj noge i tako ostani zavazda.

Donjie uistoj kući natrećem boju bila jedna stara Ivana Tomina. Sama živjela. Znalae prosut tutu doli potesti, ma nebi otišlo do teste, veto ispre Šaletinije kuće. Dae mužu zborila, Tomo moj ljepoto moja, adae on njoj: Akotie ljepota, pasti majku jebo.

Sdonju stranu teste su dvjekuće Skaramučinije. Miho e bio, vele, u austrijskoj vojski, dae imo medalja, idae primo pemziju zavojsku. Sat, jeli nijeli, neznam.

Onda s gornju stranu dođu dvjekuće Ljevaka. Uprvoje, onoj Šumara Ljevaka, sniman film Moja strana svijeta. Kabi Šumarova, žena, Matićuša, štogot rekla, znaš kakono žene užaju prenijet štosu čule, pase to širi, onbioj reko: Čuješ, to štosi sat rekla, zaškaljaj neđe uduhar da niko dotok nemore doć.

Ipsotnji avlija Lovre Ljevaka, nema isto nikok odamno,  a sdruge starne puta, uonom laktu, vele Ljevaka murvac. Nekatje tu bio veliki murvac, a satje samo stara trafostanica. Tu se odvaja put za u Gornje polje, na Cilj, a glamni put nastavlja lijevo, malo ide ramno, nidoli nigori, pase onda desno strmoglavi dona Stanicu.

Tusuti Burići, nekolike kuće, pakat okreneš natu nizbrdicu, ima jedna kuća Grgura Vukića i druga Zorčeva. Zorac bio dobar zidar, odavnoe mrtav. Dumo Leventić se trefijo kot njegova groba, a nanjem meće: „Ovđe čekaju uskrsnuće obitelj Ivana Zorac…“A Leventić dae reko: E, načekaćešse, moj Ivane. Sat jeli nije reko, naznam.

Bojse sam oduljio, ama takose išlo, zagledalo sve, sreto i pričo ščeljadi. Ai rada bivam što prenijet daznate. E sat više doli nema kuća do Stanice, samo ona Janje Ladžinice. Nekatje to bila kafana, prije onok rata, pabi isat poneko svratijo damu Janja pristavi kafu.

***

Đegoci izbijo na Stanicu, objednomsi umetežu, jerboe tu vazda bilo svijeta. Zadrugae bila skros na kraju, prema Čvaljini i Zavali. Tamobi oporavili kakva stranca kojibi pito: „Slȁnō? Slȁnō?“ Kašnjesu napravili malo iza Zadruge Fabriku – obje su šćemerene uratu – a satje još dalje otnje Starački dom.

U Zadrugi je najednoj strani, desno, bilo štose nejede, a nadrugoj strani, lijevo štose jede. Nekat suto bile dvije prostorije, pai kašnje spojili. Unjoe radila, štose najstarije śećam, Draga Dobroslavića, radijoe i Miško Kukrika, Niketa Blažević, Danilo Kralj, kasnije ovi mnađi, neśećamse svakok. Bir ti molaš u Zadrugu, odman ośetiš kako fino miliše ona kupomna roba. Ti malo milišeš dokte nepuita trgovac:
– Mali taćeš ti?

Onda ti treba dase malo avizaš, ama običnoe vazda isto trebalo jamit: miješano ulje, dabude ot Radeljevića, kilo masti, nanjojse peklo, dvjelitre spirita, poneseš bocu izdoma – sat ima struje, ama treba nekat ponoći utor – šećera dvakila izmjeri ti, kilo kafe štoe zapržit u šišu, paste one tanje jali pirinča, ponekat i kutiju keksa jȁ medenjaka, dva praška Radijon (kašnjee došo Prodiksan), malu Nilu, umivaći safun, kluko špage, pakpapir… bojse još pošto.

Doma bimi rekli da nejamljam ništa drugo, danijesam jadan. Nebi ja mogo, jamiobi koje životinjsko carstvo, nekat ipo sedam-osam. Mamie bilo sumnjivo koliko sumi para jamili, pame ispitivala i prijetila, nekatbi malo prizno. Nebi nikat sve.

Vamosu kašnje otvorili Razvitak. Markan, štogae držo, kašnje sašo isela živjet ukuću kraj Razvitka. Jednosmo vrijeme išli većinom u Razvitak, daoni i Zdaruge vide, paonda mijašali, kako kat. Onda bi iza želježničke stanice, na prugu nijesi mogo otgrlendera, doli nadrugi dio Stanice. U stanici su živjeli želježničar Vide i Rosa, on mršav ko prut, ona mala debela. Tutie stao i Šef Čijorić. Ja nijesam šnjim pričo, avele dae bio konopac, volio šalu i kenčijanje… Nidžo bi otom mogo znat ipričat. Onda prođeš kraj Bulante i Pošte, pa krajdvje gostione, do Franjine kovačnice. Užali smomu gonit beciklo danam što zavari nanjem. Gleda jednom uonu viljušku, zijevnula malo đeno dođe osovina, vrti glavom, stiska no prstima, straga dase đe nenagrdimo. Šuti.

– Ma bolan Franjo, samoti malo zavari vođek, biće to dobro.

Franjo pikne lektrodom kojiput:
– Negladaj uovo, otićeti oči.
– Koliko košta, pitamga kae zavarijo.
– Ništa, nemoj mivo više donosit. – Ama mi opet donesi.

Tamoe dalje tišljer. Unjek bi išli jamit štuka ili caklo zaprozora. Neznaš štae lješve milisalo, samo drvo, jali boje, jali onaj firnajez. Gorie milicija i đese vadi rodni lis. Nijesam tamo vele išo. Tusu živjeli neki staničari, Šumar Bokić, Manojlo miliconjer i još neki.

Sati dosta toga na Stanici nema otrata. Zadrugu su 1991. upalili i nikoe više nije obnovijo.

Onda u povratku upoštu, imali što za Plasnu Glavicu, tobiva, za našu mahalu. Etumie jednom stigo paket slatkiša ot Kraša kasam ispunio cijeli album Životinjsko carstvo. Toe bila taka rados, daja to tebi neumijem opisat. Isat mie pošta fina sebet toga.

***

Okrećem uzaselo kraj Bojadžinice, vučem nu bursu otpletene špage, malose naherio. Ako ne kraj Bojadžinice, ondar uza Zelenike. Malo počinem, i labnem duplu žvaku. Na duharu ispod Zelenika śedi Cvija Popina, žive sama, breme nakvie brstina nanjooj.
– Faljen Isus.
– Vazda budi sinko. Kako tie baba Čokljatuša?

Uzastranu dalje polako. Prkoe do Kaimove kuće. Tumie ostala slika pokojnjek Kaima kako śedi poduharom, ali ja vjerujem dasam to ufatijo izone knjige Dumo i njegov narot, jer sam bio voma mali kaeon tu sidijo.

Srećem jarane, mijenjamo sličice. Gori malo uviše etoti Mate Brkina, bratova vršnjaka.
– Ivane, Ivane, đetie Andrija? – Velju doma. On promantesa, nastavi isto:
– Ivane, Ivane, đetie Andrija?

Akoe ladno, mećem jednu ruku u džep pae mijenjam, akoe vruće hodam zavlačeći se ulad pod zelenike, jasenje, murce i orahe.

Jednom krenu zvono. Kodasime pośeko. Toe zvono u Ramnom toliko tužno ižalosno. Nekae grdna muka utom zvonu ka kleca. Kotie umro, nakav u Argentini, neznam ni ko.

Kasam se vraćo kros Kojiće, unđek pod Jeličinom murvom śedi jedan stari na nakva malo kamȅna, vas ođeven u starinsko rašno odijelo štose doma more napravit, drži nakav ljokač ušakam. Jedino nanjem kapa i nakve stare pantokule nanogam kupomno. Vele dae volio muške, nijesam niznao štato znači. Ovi vragovi, stariji koju godinu otnas, zborilisu dasuga podraživali idasu šnjim potezali čune, idamuse ukočila ko ćuskija. Pa mislimse, potombi svaki odnji isto trebo bit tubaš.

Donjek śedi jedna neudata žena, zvalisue Bijaka. Iona sva upletenom ionom štose more doma otkati. Jedino nanjoj batače falce, kupomne. Onae slabo pričala, nijesi mogo pola razumjet, pae mahala rukam da bolje svatiš. Imalae jednog sina, vele snakvijem danie od Rudiničinije, alida tome Rudiničinu nijesu dali dae jami. To dijete, zvali suga Jȁran, živi neđe u Beogradu, i nie vele dolazijo, ako jes toe bojse koji put, jasam ga bojse jednom ja nijednom vidijo, mogobi proć krajmene sto puta, jaga nebi pozno. Unjie uavliji bilo više čeljadi štoe tepalo ibilo nagluho. Bojsee zato ižnjiove avlije užala dolazit galama, pabi, ako ko nije vješ, pomislijo dase biju.

***

Okrećem krajcrkve pa pasavam kraj grebja. Sat više nema kuća donašije. Otvaram jednu, drugu, treću čekuladu životinjsko carstvo. Gledam nu živinu naslikam. Nakav ćubasti kakadu, bodljikavo prase, tigrasti piton, da nemaše slike viđet, nebi vjerovo dato ima. Kotnas niđe take živine, kotnasje sve obični hajvan.

Kupomnoe vazda fino. Namise ukaza sreća da moreš sve kupit i imat uživotu. Svi prije nas štosu živjeli malosu šta jamjali kupomno. Paiono dvoje pod Jeličinom murvom su danas rijetki danasebi nemaju sve kupomno. Unašoj kući više niko nema tako ođeven. Ama ukući nema puno kupomnog. Imaju ot struje pokući šalteri, sijalice, nešto sūda, strikoe sve drugo napravio, prozore, vrata, šporet, trpezu, klupe, vrcaljku… Prije niebilo nikakva peksijana, kako danas vele otpada. Okle, očega, svee valjalo zanešto. Akobi đe bojse vidio u Glavici dae neko bacio kakvu staru bronzininu, bilae sva otučena i šuplja na nekolika mjesta i tek katje kuželjinom više nie mogo začepit da daje ižnje kakvu hajvanu, tek tatbie bacio za Glavicu.

Zaobuć imaš samo kupomno. Niko više netka nirašu nilan. Jasam samo jednom obuo opanke nanoge, kasmo išli nadernek, is hojna. Nosili smo najviše pantokule štobi donosili oni skombijem jabi jamjali batače u zadrugi. Misne cipele napobaška. Ma znaš, te batače, toe nešto voma halavo. Jatise u njima smrzni noga, jase usafunja. Nikakve sreće šnjima.

Takosam mislio doksam hodo doma sa Stanice. A danas, danasje kupomno sve osvojilo ijedino kupomno imaš ito ne pojedno nego neznaš nikoliko imaš cipela, tena, čizama, gaća, džempera, kaputa… Sovijem mobitelima, taksijima i dostavom rane, ova jadna đeca danas nemaju veze đe žive niočega žive. Došloe vrijeme da, štoeni zborijo, voda teče usbrdo, da užđaše tele najune, da dijete materi more rijet da ništa nezna.

Nijeto samo zaobuć i zaijes. Nema šta više nije kupomno i štase nemore prodat. Žito, krtolu, pelin, janjce, žensko tijelo da prostiš, zemju, bubrek. Dase dignu stari pada vide, krstili bise. Kako moreš prodat zemju jadan nekuko, pitalibi. Zemjae zemja. Nije zemja dase more metnut zasilah pauteć. Zemjae svevo načem smo mi. Nemorešje prodat.

Ma ti prdijo-vrtijo štoseno veli. On misli damore prodat, on zna damore prodat i prodoe. More štaoće. Onje prodo erar, pare potrošijo, štagae brige štoe stvorio javašluk koji niko nemore išćerat. Očega vlas unas žive, štose veli, od ofćine do države. Proda što more, jakupi sebi pa preproda. Pogledaj unas Ivanicu paćeti bit jasno, pogledaj svukud đe prodaju, pogledaj ove solare, ove vjetroelektrane. Nikat nie bilo vake kuge usvijetu da more prodat štamu pane napamet.

Ma znaš štaćuti rijet, nije zemja kupomna, onae vazda ista, mismo kupomni. Kaže, oću ja svoju slobodu, neću dame išta veže. Prodat svu zemju iupolju iubrdu. Štatie sloboda jadan nekuko? Slobodae prije bila da moraš osebi, da negledaš đećeti ko što dat i učinit. Da moreš skros osebi. Totie sloboda i otnje nemaš brige. Sit gladan, sve natebi pjeva. A danas? Ako ne kupiš posata zaborava, misliš danemaš ništa.

Ništa otom nijesam tat mislio. Labnosam te čekulade i smalo lašnjom bursom izbi u mahalu. Onise igraju po-četak. Katme viđoše, bandunaše. Svi okomene: E, imašta kupomno?

---

Ivo Lučić, polis.ba

---