Vladan Perišić: Između poslušnosti i savesti

Svi hrišćani, a naročito teolozi, treba da svakog dana zahvaljuju Bogu što ne žive u starom ili srednjem veku, nego u savremeno doba kada je, barem u zapadnim demokratijama, nezamislivo kažnjavanje (mučenjem, sakaćenjem ili ubijanjem) teologa (ali i ostalih „neposlušnika“) čija misao nije uvek u potpunom skladu sa stavovima službene crkve

DruštvoReligija

By: Polis Zadnje ažuriranje 3. ruj 2025.

Vladan Perišić je umirovljeni profesor filozofije, teološke epistemologije, ontologije i patrologije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Sveučilišta u Beogradu (Srbija). Također bivši profesor srednjovjekovne i moderne filozofije na Filozofskom fakultetu istog sveučilišta. Bio je glavni urednik časopisa Filozofske studije i Teologija. Bio je dekan Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta i predstojnik Katedre za patrologiju. Dugi niz godina predstavljao je svoju Crkvu u Svjetskom vijeću crkava. Protojerej-stavrofor je Srpske pravoslavne crkve i član „Pravoslavno-katoličke radne skupine sv. Irenej“. Također je i parohijski svećenik Pravoslavne parohije u Dubrovniku. Njegove publikacije uključuju više knjiga, od kojih izdvajamo Raskršća: studije o jelinskoj i hrišćanskoj filosofiji (1996), I vera i razum (2009), Sa teološke tačke gledišta (2010), Ignjatije Antiohijski: episkop – mučenik – bogonosac (2012), Theological Disambiguations: An Unconventional Handbook of Orthodox Theology (2012). Laste trećega jata: ogledi o protestantskoj teologiji (2019), Teološke studije(2020), Licemeri, milost hoću a ne žrtvoprinošenje: Tumačenje jevanđelskih perikopa (2019) (= Dubrovačke besjede, 2023). So zemlji i svjetlost svijetu: Tumačenje jevanđelskih perikopa (2024).

Tekst koji slijedi je predavanje o. Vladana Perišića “Između poslušnosti i savesti: Autonomija teologa i teologije s obzirom na crkveni autoritet kroz istoriju”, održano na ovogodišnjim Mediteranskim teološkim susretima u Lovranu, od 13. do 19. srpnja.

Poreklo crkvenog autoriteta

Uvodne napomene

Voleo bih da umesto o institucionalnoj crkvi razgovaramo o Isusovom jevanđelju. Neko je primetio da su rani hrišćani čekali Hristov skori dolazak, ali da je umesto Hrista došla crkva. Naravno, crkva ima mnogo dimenzija predstavljenih mnogim slikama. Pre svega i iznad svega ona je Telo Hristovo (Rm 12, 4 – 5, 1; Kor 12, 12-21; Ef 4, 11-16) čiji smo mi udovi, dok je Hristos glava crkve. Crkva je i nevesta Hristova (Ef 5, 25-27; Otk 19, 7-21,2) koju on voli i čuva. Ona je i hram Duha Svetoga (1Kor 3, 16-17; Ef 2, 21-22). Ona je i Božije stado, čiji je dobri pastir Isus (Jn 10, 11-16,1; Pt 5, 2-4; Dap 20, 28). Crkva je i lađa kojom iz ovog sveta plovimo u Carstvo Nebesko. Itd, itd.

Ali pored ovih suštinskih, uzvišenih i mističkih aspekata, crkva ima i mnogo prozaičnijih i prizemnijih. Ona je i institucija, i birokratija, i jurisdikcija u kojoj se episkopi formalno javljaju kao vrhovni autoritet (ali sadržinski često vrlo upitno), čuvari vere (koju često ne razumeju) i tradicije (koju često ne poznaju), ali i kao poslodavci (koji po slobodnom nahođenju zapošljavaju i otpuštaju), kao tužitelji i presuditelji (često nepravedni, bezobzirni i nemilosrdni). O tom vidu crkve, koji je često ne samo različit, nego i direktno suprotstavljen onom prvom, sada, nažalost, upravo zbog toga, moram govoriti.

Pojam „teolog“ ostaće u ovom radu namerno nedefinisan. To je otuda što njegova precizna definicija izlazi izvan svrhe ovog rada, a i zato što on treba da obuhvati čitavo mnoštvo inače po mnogo čemu (obrazovanju, inspiraciji, orijentaciji, crkvenom statusu itd, itd) različitih pokušavalaca da o Bogu, svetu i čoveku govore na smislen i koherentan način. Zato se pod njim mogu shvatiti kako današnji „akademski“ teolozi, tako i laici svih datosti (pola, rase i sl) i orijentacija, pa čak i sami episkopi ili neki drugi klirici crkve prvih vekova hrišćanstva. Ako su u ono doba teolozi bili uglavnom monasi i episkopi, ipak ostaje činjenica da su i oni bili pod pritiskom pokazivanja lojalnosti zvaničnom učenju državne crkve sa kojim se kao teolozi nisu uvek slagali. Dakle, tenzija na relaciji teolog – episkop-kao-državni-službenik, mogla se u nekim slučajevima javiti čak i na nivou jedne osobe, mada je predmet ovog rada, pre svega, viševekovna tenzija teolog – crkva-kao-episkopska-institucija.

Ako u ovom radu treba da bude reč o tome da li teolog treba i može da bude autonoman u odnosu na crkveni autoritet, onda prvenstveno treba da razumemo otkuda uopšte to da teolog treba da se bori za svoju autonomiju. Ukoliko je teolog, poput svakog hrišćanina (uključujući i episkope i prezvitere) integralni deo jedne evharistijske zajednice, zašto bi on uopšte tražio da bude autonoman? I od koga? Istorija pokazuje, a sadašnjost potvrđuje – poglavito od episkopa, što će reći od institucionalne crkve koju su, po uzoru na državu, konstituisali i koju sve do danas održavaju episkopi i koja je u međuvremenu postala sama sebi cilj. A oni su to mogli uraditi tek onda kada je episkopska služba (pod izgovorom sprečavanja moguće zloupotrebe) veoma rano (već u 2. veku) u sebe usisala različite tada postojeće crkvene službe (liturga, besednika, proroka, organizatora, učitelja, presuditelja itd) i sve ih učinila svojim delovima ili atributima. Od tada su sve ostale službe u crkvi počele da se shvataju kao da izviru iz episkopove. A odakle je izvirala episkopova služba? Krenimo redom.

Rana crkva

Apostoli su bili oni koje je Isus ovlastio da u njegovo ime govore i delaju kao što je on to činio. A to znači da i u potonjoj crkvi ipak postoji neka vrsta vlasti (npr. nad silama sataninim), ali je za nas ovde bitno da se ona ne zasniva na pravu. Ona nije juridičkog tipa (kao što je to slučaj u institucionalnoj crkvi). I ovde odmah dolazimo do jedne od ključnih stvari. Hristovo ovlašćenje apostolima, međutim, nije bilo juridičkog reda, tj. ono im nije davalo nikakva nova prava. Zbog toga u crkvi i nema vlasti koja se zasniva na pravu. Naprotiv, njegovo ovlaštenje je podrazumevalo njihovu dužnost da služe onome ko ih je ovlastio i onima zbog kojih ih je ovlastio. Tako, poslanje apostolâ u misiju da propovedaju i delaju u Isusovo ime, ne podrazumeva njihovo uzdizanje, nego – naprotiv! – njihovo smirivanje. Dakle, apostolsko poslanje je vezano sa služenjem i smirenjem, tj. sa smirenim služenjem, a ne sa nekakvim stečenim pravima na vladanje poverenom im zajednicom. Apsolutno isto moralo je još i više važiti za episkope.

U samom početku je identitet episkopa izvirao iz zajednice vernih, tj. iz evharistijske zajednice, tako da je ta zajednica birala episkopa (prvog joj je, i to samo u nekim slučajevima, izabrao neki apostol, a nadalje su ga birali sami), a episkop je služio toj zajednici ljudi s kojima je svakodnevno delio i dobro i zlo. Dakle, izvor episkopske službe bio je u (evharistijskom) sabranju vernih. I ako je nekom za svoj rad i svoje stavove episkop polagao računa, to je bila sama ta zajednica. A u takvom sabranju uobičajeno, i u državi i društvu rašireno, načelo hijerarhije bilo je stavljeno izvan važenja. I to zato što se takve zajednice „nisu saobražavale ovom veku [tj. ovom svetu]“, nego su se „preobražavale obnavljajući svoj um“ (Rm 12, 2). Vrednosti ovog sveta su u njima bile preokrenute, pa je zato i hijerarhija izgubila na značaju, dok je vladanje, sada sagledano „preobraženim umom“, bilo shvaćeno kao služenje – što je bio nov i za uobičajeno razumevanje sasvim kontraintuitivan koncept. On je, međutim, počivao na učiteljevim rečima: „Onaj među vama koji hoće da bude prvi, neka vam bude sluga, kao što ni Sin Čovečiji nije došao da mu služe, nego da [on] služi [drugima]“ (Mt 20, 27-28). Dakle taj, u odnosu na celokupan antički svet, novi duh upravljanja zajednicom zasnivao se na služenju a ne na vladanju (gospodarenju). Svako takvo (evharistijsko) sabranje sačinjavalo je samostalnu i nezavisnu crkvu čije su granice bile omeđene granicom tog evharistijskog sabranja.

Kada se Rimsko carstvo administrativno podelilo na oblasti ili dijeceze (proces koji je započeo Dioklecijan, a dovršio Konstantin), ta administrativna priroda carstva počela je da menja biće crkvenih službi. Episkop je sve manje crpeo identitet iz evharistijske zajednice koja ga je birala, a sve više od vladara koga je Jevsevije Kesarijski shvatao kao božanskog predstavnika na zemlji, ravnoapostolnog i čak kao κοίνος ἐπίσκοπος (opšti, zajednički episkop, tj. onaj koji nadgleda sve), a čija se sveopšta vlast onda prenosila nadole na episkope, a preko njih na dijecezu za koju su nadležni. Tako su episkopi sve manje bili zavisni od evharistijske zajednice, a sve više od institucija carstva, pre svega, samoga cara, pošto oni postaju njegovi službenici. U onome što bi se danas nazivalo „politička teologija“ tada se zastupaju koncepti o monarhiji kao idealnom političkom, ali i crkvenom sistemu (vidi: Pseudo Kliment, Didaskalija, Jevsevije Kesarijski), pa nije ni čudo da se tada javlja i shvatanje monarhijskog episkopata i episkopa kao svemoćnog, a laikâ kao nebitnih. Crkva polako počinje da se izjednačava sa jerarhijom, jer evharistijsko sabranje vernih nije više izvor episkopske vlasti, nego njen objekt – ono se (od) sada nalazi pod vlašću episkopa.

Već od 4. veka počinje preklapanje crkvenih i državnih jurisdikcija, a crkveno pravo počinje da se sprovodi kao građansko. Crkva počinje da biva sve manje događaj, a sve više institucija, sve manje odnos, a sve više administracija (i to po ugledu na državnu). Odnosi među članovima crkve bivaju sve manje odnosi „uzajamnog potčinjavanja“ (kakve zagovaraju pisci Novog Zaveta), a sve više institucionalne subordinacije (kakve zagovara Rimska imperija). Po ugledu na imperiju, i crkva je izgradila piramidalni sistem subordinacije. Prvo su episkopi sebi potčinili prezvitere i đakone, a onda su ubrzo postali potčinjeni i jedni drugima: horoepiskopi episkopima gradova, ovi mitropolitima, a ovi patrijarsima najvažnijih gradova (Aleksandrije, Antiohije ili Jerusalima) ili samih prestonica (Rima ili Carigrada). Država je konačno prihvatila crkvu, ali tako što ju je stegnula u svoj čelični zagrljaj ne dopuštajući joj da bude različita od države i nezavisna od ovog sveta. Car je postavljao sve patrijarhe kao svoje upravljače širom carstva. Tzv. simfonija između države i crkve bila je sve samo ne simfonija, budući da je crkva (kao institucija) postala instrument carstva.

I Rim (325) i Carigrad (381) dobili su prvenstvo nad ostalim crkvama, i sa tim povezano pravo apelacije, isključivo na osnovu nebiblijskih, nejevanđelskih i neteoloških razloga. Naime, prvenstvo je Rim dobio samo zato što je bio glavni grad imperije, a potom je to dobio i Carigrad iz istog razloga. Dakle, samo iz političkih, nikako iz crkvenih razloga, jer su to bili gradovi počastvovani „carem i senatom“, a ne zbog nekog evharistijskog skupa.

Pri tome, kad je car Teodosije (krajem 4. veka) zabranio sve paganske kultove, hrišćanstvo je postalo državna religija, crkva je postala državna crkva, a krivoverje nije ostalo samo jeres (slobodan, pa makar i pogrešan, izbor), nego je postalo zločin i to protiv države. Ovim je donedavno progonjena crkva postala crkva koja progoni. Jer proglašeni jeretici nisu više samo od crkve odbačeni, nego i od države progonjeni i kažnjavani. Često progonom van civilizacije, fizičkim mučenjem, sakaćenjem ili smrću. Hrišćanski predvodnici crkve, tako skladno sjedinjeni sa državom, po prvi su put počeli da ubijaju druge hrišćane samo zato što su ovi imali drukčije mišljenje i shvatanje vere. Takva praksa se sprovodila i na Istoku i na Zapadu, mada je samo na Zapadu (kod Avgustina) nastala teorija o opravdanosti sile kada je potrebno postići duhovne svrhe. Ne treba ovde trošiti reči na sva nepočinstva (nasilna obraćenja, inkviziciju, svete ratove itd) za čije se opravdanje pozivalo upravo na Avgustina.

I Rim (325) i Carigrad (381) dobili su prvenstvo nad ostalim crkvama, i sa tim povezano pravo apelacije, isključivo na osnovu nebiblijskih, nejevanđelskih i neteoloških razloga. Naime, prvenstvo je Rim dobio samo zato što je bio glavni grad imperije, a potom je to dobio i Carigrad iz istog razloga. Dakle, samo iz političkih, nikako iz crkvenih razloga, jer su to bili gradovi počastvovani „carem i senatom“, a ne zbog nekog evharistijskog skupa, pošto je takvih skupova već tada bilo na desetine, ako ne i na stotine. A pošto su takav povlašćen status već stekli, ove dve crkve će upotrebiti svu retoriku, pa i demagogiju, kako bi ga opravdali i crkveno-teološki. To će im omogućiti da u narednim vekovima prema ostalim crkvama, pa i pojedincima, nastupaju sa stanovišta moći, one moći koju Isus od njih nikada nije tražio i, štaviše, od nje se snažno ograđivao („Nisam došao da vladam i da mi služe, nego da ja služim drugima“).

Monasi

Pritiscima carsko-crkvene moći lakše su se (barem u početku) odupirali oni koje nije bilo moguće previše ucenjivati, jer nisu imali porodice, pre svega, decu, a to su monasi, koji su od 4. do 9. veka, postepenim ali upornim delovanjem, uspeli da postignu da se episkopi biraju isključivo iz monaških krugova. No, čini se da ni ovo na duže staze nije pomoglo. Pokazalo se da linija hrabrosti, dostojanstva i integriteta nije prolazila između oženjenog i neoženjenog sveštenstva, nego posred jednog i drugog. I kod jednih i kod drugih postojali su i hrabri i kukavice, i ljudi od integriteta i oni bez svoga stava. Štaviše, pokazalo se da su, na kraju krajeva, oni koji su odbacili svet i otišli u pustinju to učinili da bi se iz pustinje vratili da vladaju tim, u početku odbačenim i prezrenim, svetom. Svet u kojem je car postavljao patrijarhe, a episkopi igrali ulogu sudija činio im se neprihvatljivim, sve do trenutka kada su se episkopi i patrijarsi počeli postavljati prvo i iz njihovih, a potom samo iz njihovih redova, zbog čega su se tom prezrenom svetu rado vratili kako bi njime upravljali (makar kao produžena ruka cara).

Još jedna monaška izmišljotina značajno je doprinela preoblikovanju izvornog jevanđelskog duha među-ljudskih u među-službene odnose. To je monaška zakletva poslušnosti duhovnom ocu. Pored Isusovog eksplicitnog saveta protiv korišćenja svake zakletve (Mt 5, 34-37), kao i protiv toga da se bilo ko na zemlji naziva ocem (Mt 23, 9), postoji i nešto duboko problematično u zaklinjanju na doživotnu vernost i potčinjenost „duhovnom ocu“ ili predvodniku nekog reda. Ovom novotarijom se van snage stavlja 1) biblijski koncept „uzajamnog potčinjavanja“ i zamenjuje 2) nebiblijskim konceptom subordinacijskog potčinjavanja koje ide samo u jednom smeru. Za razliku od „duhovnih otaca“ (tzv. „duhovnika“) Isus od svojih učenika nije tražio da mu se zaklinju na vernost, niti da mu budu potčinjeni. U potpunosti je čuvao njihovu slobodu (jer je znao da je upravo sloboda ono čime su oni „slika Božija“) i govorio im je jedino: Ko hoće da ide za mnom, neka ide. I nije od njih tražio da tu svoju rešenost potvrđuju zakletvom njemu kao „učitelju i duhovnom ocu“.

Zahtevali su bespogovornu poslušnosti svih koji su im hijerarhijski podređeni, budući da su (sa nesumnjivim uspehom) uložili sav neophodan napor da hrišćane ubede kako njihov autoritet potiče od samoga Boga. I od te probitačne izmišljotine ne odstupaju do danas.

Potpuno suprotno ovom biblijskom, novozavetnom duhu koji očuvava čovekovu slobodu i sve zasniva na dobrovoljnosti i uzajamnosti, monaštvo od sada traži bezuslovnu poslušnost „duhovnom ocu“, čime slobodnu decu Božiju pretvara u potčinjene izvršitelje naloga koji dolaze iz strogo uspostavljene hijerarhije, koja od njih zahteva bespogovornu poslušnost. Bila je to odlična priprema za duh i atmosferu koju će nametnuti celoj crkvi kad uspeju da njome zavladaju (a na to nije bilo potrebno dugo čekati). Zahtevali su bespogovornu poslušnosti svih koji su im hijerarhijski podređeni, budući da su (sa nesumnjivim uspehom) uložili sav neophodan napor da hrišćane ubede kako njihov autoritet potiče od samoga Boga. I od te probitačne izmišljotine ne odstupaju do danas.

Prepreka autonomnom mišljenju teologa bili su u ono doba upravo ovakvi episkopi koji su svoj autoritet zasnivali na imperiji i caru i koji su za nametanje svog mišljenja imali na raspolaganju sva sredstva državne prinude. Zato je borba sa crkvenim vlastima (episkopima, patrijarsima) bila u stvari borba sa državnim službenicima (jer su episkopi to i bili) i time sa samom (carskom) državom. No, kada je, nastankom savremenih država koje više nisu počivale na ideologiji božanskog vladara, nego na ideologiji prirodnog prava ili društvenog ugovora, u novije doba svršeno sa tim da episkope postavljaju carevi i vladari (ili barem da na episkopski izbor moraju dati svoj pristanak), episkopi su ipak uspeli da zadrže tu privilegiju da u crkvi budu neupitna vlast (makar ih sada birali neki drugi episkopi, tj. makar se birali između sebe). Jer njihov položaj i autoritet i dalje nije izvirao iz evharistijske zajednice koja se o njihovom postavljanju nije ništa pitala, pa zato episkopi njoj i nisu polagali računa.

Zapadna varijanta

Na Zapadu su stvari stajale malo drukčije. U prvim vekovima crkva je i na Istoku i na Zapadu prihvatala ideologiju po kojoj je imperator shvatan kao Božiji zastupnik na zemlji, takoreći Hristov namesnik. No, Rimska se crkva (zahvaljujući tome što je u 4. veku imperator počeo da rezidira u Novom Rimu, a ne u dalekom starom Rimu) malo po malo oslobađala te ideologije i počela da gradi sopstveni politički sistem koji je umesto imperatora kao vrhovnu vlast percipirao papu, a to je podupirala zagovaranjem prevlasti duhovne nad svetovnom vlašću (što je bilo stanovište koje je Istoku izgleda ostalo zadugo strano). I dok je na Istoku car nastavio da donosi (ili barem odobrava) crkvene zakone, na Zapadu je, donoseći ih makar povremeno, papa postao jedini crkveni zakonodavac.

Do pada Zapadnog rimskog carstva (476) rimski biskup je, s obzirom na značaj grada Rima, bio jedan od najvažnijih (čak prvi u diptisima). No, na Petra se nije mogao pozivati, budući da „primat Petra nije bio juridički, nego funkcionalan, u službi jedinstva“ (Hans King). Ipak, papin uticaj je vremenom rastao, mada u to vreme, ni na Istoku ni na Zapadu, nikom nije padalo na pamet da bi on trebalo da ima pravo da donosi odluke obavezujuće za sve ili da postavlja druge episkope.

Pri tome, u ranoj crkvi nije postojao nikakav primat, a pogotovo ne nikakva nepogrešivost. One su nastale i razvile se (i tako nametnule) tokom istorije. A sve je počelo time što je Rim, polako se suprotstavljajući do tada vladajućem principu organizacije crkve (koji se sastojao u prilagođavanju crkve političkoj podeli carstva) razvio sopstveni princip – apostolsko i petrovsko poreklo rimske katedre. Prema tom principu Rim je imao primat ne zato što je bio glavni grad carstva i prestonica cara (kao što proizlazi iz principa prilagođavanja), nego zato što je Rimsku crkvu osnovao prvovrhovni apostol Petar (mada je staro rimsko predanje sve do 4. veka uz Petra kao osnivača dodavalo i Pavla). Iako na Istoku prvenstvo Rima nikada nije bilo osporavano (sve do Velikog raskola), ono nije bilo zasnivano na legendi da je Rimsku katedru osnovao Petar (princip apostolstva), nego na činjenici da je Rim prestonica carstva (princip prilagođavanja).

S druge strane, u ranoj crkvi, a naročito na Istoku, važnost neke katedre nikada se nije povezivala sa tim da ju je (eventualno) osnovao neki apostol, mada je na Istoku bilo mnogo crkava koje su osnovali apostoli, a na Zapadu nijedna. Princip apostolstva je pronalazak rimskih papa u njihovom nastojanju da se otrgnu od prevlasti države i cara nad crkvom, prevlasti omogućene principom prilagođavanja (ili usklađivanja) koji je na Istoku zauvek ostao preovlađujući (mada je i tamo princip apostolstva sredinom prvog milenijuma polako počeo da dobija na značaju). Dakle, rimske pape su, suprotstavljajući se do tada važećoj doktrini prilagođavanja crkve državnim institucijama, osmislile novu političku doktrinu o superiornosti duhovne nad svetovnom vlašću. I nastaviće da je brane tokom cele istorije crkve. Tom doktrinom oni su caru (i svakom drugom vladaru) osporavali pravo nadzora nad crkvom, koje su pripisivali isključivo episkopu Rima. Bio je to odlučujući korak ka koncepciji neupitnosti papske vlasti.

Rimska crkva posle Rimskog carstva

Posle pada Rimskog carstva, nije više postojao jak car koji bi kontrolisao crkvu. Upravo to je otvorilo prostor da biskup Rima postepeno preuzme ne samo duhovni nego i politički autoritet, a tako je ojačala i njegova ukupna moć. Novu političku ideologiju Rimske crkve započeo je papa Lav I (440-461) sa svojom tezom da je Isus Petru darovao „punoću moći“ (plenitudo potestatis), koja se automatski prenosila na rimskog episkopa (teza koju je temeljio na jednom pismu za koje se ispostavilo da je falsifikat) i da je ta „punoća moći“ vezana za funkciju a ne za osobu (dakle, nije bilo bitno da li je neki papa te katedre dostojan ili nije, ono što je bilo odlučujuće je da je uopšte postao papa). Lav je otuda bio uveren da iz njega govori sam Petar. Njegovu crkveno-političku ideologiju nastavio je Gelazije I (492-496) zagovarajući (čak i od cara) neograničenu vrhovnu svešteničku moć nad svojom crkvom, kao i tezu da je duhovni autoritet nadređen carevom. Ovakvim tezama je lavovsko-gelazijevska ideologija postala magna charta srednjevekovnog papstva (Walter Ullmann).

Njihovu liniju su sledili pape Simah (498-514), koji je poznat po nizu falsifikovanih dokumenata kojima je kao papa ojačao svoju autonomiju i autoritet, i Nikola I (858-867), koji se nije libio da baca anatemu na svako nepridržavanje papske odluke, bilo da se ona tiče doktrine ili prakse. To je mentalitet Rimske crkve promenilo u pravcu pretenzije da ona nad svim ostalim (istočnim i zapadnim) crkvama ima direktnu i neposrednu jurisdikciju, tj. prvenstvo vlasti. I upravo to ju je polako ali sigurno udaljavalo od vizantijskog poimanja prvenstva kao odavanja časti rimskoj katedri.

Uverenju zasnovanom na legendi (a ne na istorijskoj činjenici) da je Rimsku crkvu osnovao apostol Petar (jer Petar je došao u već osnovanu Rimsku crkvu) i da je upravo Petru Isus dao moć da „svezuje i razvezuje“ (Mt 16, 19), Vizantijci su suprotstavljali uverenje da je moć da „opraštaju ili zadržavaju grehe“ (Jn 20, 23) Isus predao ne samo Petru nego i svim ostalim apostolima, kako je bilo jasno iz reči apostola Jovana. Oslanjajući se na Jovanovo jevanđelje (Jn 20, 23) Vizantijci su odricali božanski karakter rimskog primata (temeljen na Mt 16, 18-19) i sve episkope, a ne samo rimskog, smatrali Petrovim naslednicima.

Posle 5. veka pape su svoju moć temeljile uglavnom na potpunim falsifikatima. Prvo na izmišljenoj legendi (iz 5-6. veka) o papi Silvesteru koji obolelog cara Konstantina krštava i to u Rimu, posle čega ovaj odmah ozdravi. Potom na njoj zasnovanoj „Konstantinovoj darovnici“ (8. vek) prema kojoj car Konstantin kao zahvalnost papi Silvesteru prepušta Rim, carske simbole i odoru, kao i zapadnu polovinu carstva i daje mu prvenstvo vlasti nad svim ostalim crkvama (posebno nad najznačajnijim crkvama Istoka). I na kraju na najvećem falsifikatu – Pseudo-Isidorovim Dekretalijama (9. vek) koje sadrže 115 potpuno izmišljenih dokumenata rimskih episkopa iz prvih vekova i još 125 autentičnih, ali iskrivljenih naknadnim interpolacijama.

Cilj svih ovih krivotvorina (od kojih je jedna od najznačajnijih bila da prvoj katedri (tj. rimskoj) ne može suditi niko – prima sedes a nemine iudicatur) bio je da uvere hrišćane da je svaka pojedinost u životu drevne crkve bila određena papskim dekretima. Iako je to bila potpuna izmišljotina, pape su na njoj zasnivale i novinu da pravo sazivanja i potvrđivanja sabora (koje je do tada imao samo car), od sada ima isključivo papa. Svi ti falsifikati su u budućim stolećima uglavnom potvrđivani od strane papa (čime su dobijali na legitimitetu), te su tako dospeli i u danas važeći Codex iuris canonici, gde ih je kurija donekle revidirala a papa Jovan Pavle II obnarodovao 1983. Ako bi neki istinoljubivi teolog hteo da insistira na poništavanju svega što je utemeljeno na ovim falsifikatima, morao bi da ima na umu da njihovu (makar i ublaženu) verodostojnost i dan-danas zagovara rimska kurija na čelu sa papom.

Razvijajući ovu novu ideologiju Rimske crkve o nadmoći duhovne nad svetovnom vlašću, u poznom srednjem veku papa postaje vrhovni sudija i zakonodavac, pa je tako mogao da ekskomunicira čak i cara. Grigorije VII (1073-1085) 1075. god. izdaje Dictatus papae kojim ističe nadmoć papske nad svetovnom vlašću. Tu on tvrdi da 1) episkope može da postavlja i smenjuje samo neograničeni vladar crkve – papa (jer su ih inače u mnogim prilikama postavljali carevi i kraljevi dajući im simbole duhovne vlasti – prsten i žezlo); da 2) papa može da svrgne čak i cara; da je 3) papa iznad svakog suda (osim Božijeg). Grigorijeve ideje ovaploćuje i papa Inokentije III (1198-1216) koji moć papstva uzdiže dotle da episkopi postaju praktično beznačajni. Za sebe, umesto titule „namesnik Petrov“ on uzima titulu „namesnik Hristov“ (vicarius Christi), što se do tada koristilo za svakog episkopa ili sveštenika, no od tada samo za rimskog papu. Papa se od tada pa nadalje javlja kao vrhovni poglavar, apsolutni zakonodavac i najviši sudija cele crkve.

Potpuno u tom duhu čak će i jedan Toma Akvinski izjaviti „da je za spasenje neophodno biti podređen rimskom papi“, čime je iz spasenja, između ostalog, isključio i čitavu Istočnu crkvu. Ova ideologija papske (sve)moći je svoj vrhunac dostigla na Prvom vatikanskom saboru (1870) dogmom o papinoj nepogrešivosti (što je u suštini bila politička reakcija na nezadrživi nalet modernizma, kojom je papstvo želelo da, makar simbolički, sačuva feudalni poredak). Tako, ono što je u ranoj crkvi bilo potpuno nepoznato, a i nezamislivo (rimski papa kao apsolutni vladar i nepogrešivi učitelj), postalo je crkvena dogma u 19. veku.

Ono što iz do sada rečenog postaje sasvim jasno jeste da ta moć za koju se vrh (i Istočne i Zapadne) crkve tako opsesivno borio i na kraju izborio, nema nikakve veze ni sa Bogom, ni sa Sinom Božijim, ni sa Njegovim jevanđeljem. Ona je isključivo ljudska. Isuviše ljudska.

Kako je rasla papska moć, tako je episkopski kolegijum sve više marginalizovan. Takođe, lokalne crkve Zapada su postepeno izgubile pravo da same biraju svoje episkope. Štaviše, celokupni sabor episkopa je u odnosu na papu izgubio svoju suverenost: sada se papa (kao vrhovna vlast) javlja kao onaj koji potvrđuje odluke sabora, a ne obratno. Jer on nije nepogrešiv zato što sledi odluke sabora, nego je nepogrešiv sam po sebi (ex sesse).

Čini se da se ovakvo stanje na kraju pokazalo problematičnim i u samoj Katoličkoj crkvi, a naročito u njenom odnosu sa drugim crkvama. Nesumnjivo bi bilo poželjno da se papa vrati na onu vrstu prvenstva koju je uživao u ranoj crkvi (u celom prvom milenijumu) čime bi se crkva vratila sabornosti i kolegijalnosti (ka čemu je pokušao da ide Drugi vatikanski sabor). A u ekumenskim odnosima teško je zamisliti šta bi unutar ponovo jedinstvene crkve bila uloga jednog nepogrešivog čoveka (a da on nije Isus). Sve u svemu, sve veća moć rimskog pape, koja je rezultirala time da on (umesto ostalih lokalnih crkava) postavlja sve episkope (te se javlja kao super-episkop), te da je sam od sebe (ex sesse) nepogrešiv, pokazala se i teološki problematičnom i istorijski nepotrebnom i ekumenski štetnom.

Ovaj kratak istorijski osvrt na rast episkopske (patrijaraške, a naročito papske) moći treba da posluži tome da shvatimo otkuda njima tolika moć u crkvi, i koliko je ona uopšte jevanđelski utemeljena, kao i zbog čega je episkopi brane po svaku cenu. Ono što iz do sada rečenog postaje sasvim jasno jeste da ta moć za koju se vrh (i Istočne i Zapadne) crkve tako opsesivno borio i na kraju izborio, nema nikakve veze ni sa Bogom, ni sa Sinom Božijim, ni sa Njegovim jevanđeljem. Ona je isključivo ljudska. Isuviše ljudska.

Sa takvom jednom moći, koja je uspela da prigrabi sve crkvene (a ponekad i državne) institucije, ogromna materijalna sredstva, crkvene sudove, crkveno izdavaštvo, crkvene medije i mnogo šta još, jedan slobodnomisleći teolog, tj. onaj koji jeste član crkve ali misli svojom glavom, treba da izađe na kraj. Što liči na borbu Davida i Golijata. Sve ono na šta se teolog može osloniti jeste saznanje da David (makar uz Božiju pomoć) ipak može pobediti Golijata.

Progonjeni teolozi

Ovde se ni izdaleka ne mogu analizirati svi slučajevi u kojima je institucionalna crkva uskraćivala slobodu govora velikim teolozima i čak ih zbog nje surovo kažnjavala ili čak lišavala života. Zato ću samo ilustracije radi pomenuti nekoliko nezaobilaznih. Naravno, sloboda govora pripada nediskriminativno svima: i velikim i malim, i poznatim i nepoznatim, i iskusnima i početnicima, i onima koji imaju šta da kažu i onima koji nemaju da kažu ništa. Svi oni imaju bogomdanu slobodu da slove, da govore, a kako će se ono što su rekli tumačiti i vrednovati sasvim je druga stvar koja ni najmanje ne sme da uslovljava njihovu slobodu da kažu šta imaju.

Za ovu priliku sam izabrao samo nekoliko slučajeva teologa kojima je službena crkva uskraćivala pravo govora. Pa ako je ovakvim teološkim divovima ona tu slobodu uskraćivala, čemu mogu da se nadaju oni manje obdareni, oni sa slabijim teološkim uvidima i manje prodornom mišlju?! Ili će, naizgled paradoksalno, takvi biti ostavljeni na miru (ili čak i direktno upregnuti da rade za račun institucionalne crkve) upravo zato što njihovo ograničeno znanje i slabašni uvidi ne dovode u pitanje sva moguća izvitoperenja i zloupotrebe službene crkve? Kada postupa na taj način službena crkva se izvitoperuje do antipoda onim prvim, pravim realnostima crkve koje se tiču njene biti, tako da se u takvim slučajevima progonjeni i zabranjivani teolozi u stvari javljaju kao zastupnici onoga što je crkva u njenoj suštini.

I nisu teolozi jedini koji mogu da stradaju zbog toga što žele da crkva bude ono što i treba biti. Zbog istog motiva stradaju i oni koji ne žele da svedoče lažno, da prećutkuju nepravde, da učestvuju u zaverama i „dvorskim spletkama“ najvišeg klira i svi oni koji Hrista radi čuvaju njegovo učenje ne izvrćući ga i ne prilagođavajući svojim trenutnim potrebama. Ne zaboravljajući sve njih, u ovom tekstu govorim ipak samo o teolozima. Zato počnimo jednim velikim učiteljem crkve.

1. Origen Ispovednik

Origen Ispovednik je zbog mnogo razloga dobar primer zagovaranja autonomije teologa u odnosu na crkvenu vlast koja mu tu autonomiju želi uskratiti. Prvo, važno je što je Origen živeo dosta davno, u 3. veku, jer je njegov slučaj ostao aktuelan kroz celokupnu istoriju crkve sve do danas. To svedoči o tome da je crkva vrlo rano obolela od bolesti autoritarizma koju je, umesto da je leči, održavala stvaranjem čvrste jerarhije (ne obazirući se na to što je načelo hijerarhije suprotno svakom jevanđelskom načelu). Kao što smo videli, moć crkvene jerarhije je vremenom samo rasla, tako da slobodni teolozi nisu protiv nje imali nikakve šanse. Njihovo jedino uzdanje moglo je biti samo u Gospoda.

Od crkvene jerarhije bili su proganjani u najudaljenije krajeve imperije ili čak i van nje, bili su bacani u tamnice, mučeni, sakaćeni (odsecanjem ruku ili jezika) ili pak živi spaljivani. I to ne od strane neprijatelja crkve, nego od njenih najviših arhipastira. Progon hrišćana od strane Rimske imperije ubrzo je (već u 4. veku) preuzela institucionalna crkva koristeći policiju i vojsku imperije kao svoje sredstvo. Pošto svoj autoritet više nije crpela iz evharistijske zajednice, nego iz institucija carstva, jerarhija toj zajednici nije ni polagala računa, nego ju je shvatala kao objekt nad kojim ona vrši vlast. Isto tako objekt nad kojim visoka crkvena jerarhija (u vidu episkopa, mitropolita i patrijaraha) vrši vlast, bio je niži klir (prezviteri i đakoni), ali i učitelji. Jedan takav učitelj bio je Origen.

Sa Origenom, i njegovim velikim prethodnikom Sv. Klimentom Aleksandrijskim, hrišćanstvo je počelo da sebe tumači paganskoj inteligenciji njima shvatljivim jezikom i u kontekstu njima razumljive kulture. Origen je bio veliki asketa i posvećenik naučnog pristupa tekstu Biblije. Sa njim je hrišćanska misao stala rame uz rame sa razvijenom i istančanom filosofskom misli antičke kulture sa kojom je on poveo plodonosan dijalog. On je učinio nešto do tada nezabeleženo: aleksandrijsku katihetsku školu je proširio uvođenjem opšteobrazovnih predemeta (kasnije poznatih kao trivium i quadrivium), a te predmete učinio uslovom za sticanje teološkog znanja. Školu je otvorio za sve, a ne samo za kandidate za krštenje. Njegova temeljna i suptilna predavanja su rado slušali i nehrišćani, jer je izuzetno uspešno tumačio i hrišćanske i nehrišćanske spise. Origenova širina pogleda i građenje atmosfere tolerancije, otvorenosti i razumevanja doprinelo je da se između hrišćana i pagana počelo razvijati uzajamno uvažavanje i poverenje.

O tako koncipiranoj školi jedan njen student, Sv. Grigorije Čudotvorac, potonji episkop Neokesarijski, sa neskrivenim oduševljenjem ovako piše:

„…Ništa nam nije bilo zabranjeno, ništa od nas nije bilo skriveno. Koristili smo se mogućnošću da saznamo svako učenje, varvarsko [nejelinsko] i jelinsko, tajno i javno, božansko i ljudsko, prelazeći od jednog ka drugom potpuno slobodno i istražujući ih, koristeći se plodovima svega i naslađujući se bogatstvima duše. Bez obzira na to da li je reč o nekom drevnom učenju o istini, ili ga je moguće nazvati nekako drukčije, mi smo uranjali u njega, ispunjeni čudesnim viđenjima, budući opskrbljeni odličnim obrazovanjem i znanjem. Jednom rečju, to mesto je zaista postalo naš raj…“ (Oratio Panegyrica in Origenem, PG 10, 1089-1148).

Nekoliko stvari ovde privlači pažnju. Prvo, Origen je katihetsku školu proširio u opšteobrazovnu ustanovu. Očigledno mu se ono što su katihumeni učili nije činilo dovoljnim, pa ga je dopunio opštim enciklopedijskim obrazovanjem. Drugo, u Origenovoj školi učilo se sve: i jelinska matematika, i filosofija, i hrišćansko učenje. Grigorije kaže: „Ništa nam nije bilo zabranjeno“. Odmah pada u oči da tako nešto u hrišćanskoj crkvi nije postojalo nigde u to doba, ali ni kasnije, sve do danas. Crkva, nažalost, nije bila tako široka kao Origen, pa je uvek zabranjivala neke knjige i neka učenja. Mnoge autore, često najbolje u crkvi, ona je proganjala.

Origen je u sukob sa svojim episkopom Dimitrijem došao kada je, budući laik, podučavao narod u crkvama Kesarije. Dimitrije se sa tim nije slagao, smatrajući (naravno, potpuno pogrešno) da pravo podučavanja pripada samo kliricima. No, bez obzira da li je takav stav opravdan ili nije, nijedan sabor do tada nije to proglasio obaveznim, te je to bilo više stvar običaja pojedinih episkopa. I zaista, za razliku od Dimitrija, episkopi Jerusalima i Kesarije su Origena rado slušali i čak su ga molili da u njihovim crkvama podučava narod Božiji. Origen, dakle, nije samovoljno podučavao u crkvi, nego na izričitu molbu tamošnjih episkopa. Međutim, Dimitrije je smatrao da on zna bolje, te je Origena pozvao da se vrati u Aleksandriju. Sve u svemu, Origen očigledno nije prekršio nikakvo crkveno pravilo. Jedni episkopi su smatrali da u crkvi treba da podučavaju samo klirici (pa makar i nemali neku posebnu mudrost), a drugi da treba da podučavaju učeni i pametni (bili klirici ili ne). Origen je govorio u crkvama ovih drugih i to na njihovu molbu. Time je mogla biti povređena samo Dimitrijeva sujeta.

Uzgred budi rečeno, danas se od episkopa, s tim u vezi, često čuje da su najveći učitelji u crkvi bili upravo episkopi (dakle, ipak klirici, a ne laici). To je lukavo smišljeno jer je uglavnom tačno. Ali tačno je ne zato što su takvi, kada su jednom postali episkopi odjednom dobili i prosvetljenje da postanu i učitelji, nego, sasvim obrnuto, zato što je crkva, u retkim trenucima kada bi prevazišla sopstvenu sujetu, birala već proslavljene učitelje (dakle, laike) za episkope. E, takvi i samo takvi episkopi su bili najveći učitelji crkve.

Dovoljno je ovde setiti se primera Sv. Grigorija Bogoslova (a ni izdaleka nije jedini) koji je postavljen za episkopa tek pošto je završio (današnjom terminologijom rečeno) i doktorske i postdoktorske studije. Kad je u Atini habilitirao, tek onda su ga (i to iz crkveno-političkih razloga, a protiv njegove volje) postavili za episkopa. On je, dakle, već bio vrhunski intelektualac i učitelj, kada je postao episkop (a ne obratno). I naravno da je kao takav mogao postati i veliki učitelj crkve. Koji je, između ostalog visoko cenio Origena, iz čijih je dela, zajedno sa svojim prijateljem Sv. Vasilijem Velikim, sastavio prvu Filokaliju, kako bi kliricima svih nivoa pokazao do tada neprevaziđen primer toga kako treba tumačiti Sveto Pismo. Tom Origenu se sada treba vratiti.

Ali kako da postupe tako oni koji za sebe veruju da poseduju istinu?! Zašto bi za istinom tragali oni koji je već poseduju, čija je ona vlasništvo?! I kojom kao maljem udaraju po onima koji misle (čak i malo) drugačije od njih. Jer, oni u stvari samo žele da imaju apsolutnu kontrolu.

Uz sve o Origenu pomenuto, desilo se i to da su ga na jednom od svojih puteva, prolazeći kroz Palestinu, tamošnji episkopi, koji su ga veoma cenili, rukopoložili za prezvitera. Ovo je konačno razbesnelo Dimitrija, koji je na dva pomesna sabora protestovao protiv toga što su se neki drugi episkopi usudili da rukopolože Origena (kao da je on bio njegovo vlasništvo) kao i zbog toga što se Origen usudio da u prisustvu episkopa uopšte otvori usta, te ga je denuncirao kod pape i odlučio od crkve. Kad je Dimitrije umro Origen se vratio u Aleksandriju, ali ga je tamo od crkve ponovo odlučio Dimitrijev naslednik. Origenu nije preostalo ništa drugo nego da se vrati u Palestinu, gde je bio izuzetno cenjen i gde su mnogi episkopi bili njegovi učenici. Tu je osnovao školu i nastavio sa svojom naučnom i predavačkom delatnošću i stekao takav autoritet da su stenografi na predavanjima zapisivali, kao dragocenu, svaku njegovu reč.

Origen je umro izmaltretiran nepotrebnim sukobom sa aleksandrijskim episkopima, kada je dopao zverskog mučenja (okovi, vatra, sprave za rastezanje, uskraćivanje hrane itd) za vreme progona hrišćana koje je naredio car Decije (250). Dočekao je kraj progona, mada jedva živ, ali je izmučen i osakaćen ubrzo umro. Pošto nije umro za vreme mučenja, nego nešto kasnije od posledica mučenja, za crkvenu birokratiju on se nije našao u rubrici mučenika, nego bi se eventualno mogao nazvati ispovednikom, da njegovo učenje nije (u više navrata od 4. do 6. veka) proglašeno za jeretičko od strane onih koji tu ništa nisu razumeli, a verovatno čak ni pročitali.

Da je htela, crkva, tj. njeni predvodnici, episkopi, imali su od koga da uče. Na primer, upravo od Origena. Njegov metod je uvek bio: prvo izložiti stanje stvari (stanje istraživanja), jasno formulisati problem, a onda pružiti hipoteze (probna rešenja problema). On nikada nije tvrdio da je rešenje koje je predložio neka apsolutna istina, nego stav za koji mu se (posle sveobuhvatne analize i argumentacije) činio kao ponajbolje utemeljen. Nikada istinit poput otkrivenja. Da je htela i crkva je mogla tako.

Ali kako da postupe tako oni koji za sebe veruju da poseduju istinu?! Zašto bi za istinom tragali oni koji je već poseduju, čija je ona vlasništvo?! I kojom kao maljem udaraju po onima koji misle (čak i malo) drugačije od njih. Jer, oni u stvari samo žele da imaju apsolutnu kontrolu (a do istine im nije mnogo stalo – uostalom „Šta je uopšte istina?“). Oni više od svega žele da budu (nije preterano reći, pogotovo ako se ima u vidu istorija crkve) gospodari života i smrti. Da su oni koji se u crkvi o svemu pitaju prigrlili Origenov nepretenciozan metod, istorija crkve je mogla izgledati sasvim drukčije. Mnogo tolerantnije, mnogo lepše, mnogo čovečnije. Nažalost nisu.

2. Sv. Maksim Ispovednik

Možda najveći teolog crkve svih vremena nije bio klirik, nego laik – Maksim Ispovednik. Da se pitao Origenov episkop ili neko sličan njemu (a većina ih je slična) on, pored klirika i posebno episkopa, ne bi smeo ni da progovori, pa za njega nikada ne bismo ni čuli. Sva sreća nije.

Maksim je živeo u Vizantiji u kojoj su u 6. veku izbili ratovi, koji su trajali tri decenije, sa osvajačima koji su sa svih strana nadirali na Carigrad. Grad je opstao, ali je žrtava i raseljenih lica bilo mnogo. Tri decenije ratova dovele su do ogromnog broja raseljenih ljudi unutar granica carstva. Mnogi Grci su bežali iz istočnih provincija ka zapadnim teritorijama carstva, posebno u Kartaginu, Siciliju, južnu Italiju i Rim. Mnogi od tih izbeglica bili su monasi, koji su osnivali nove manastire na Zapadu – i halkidonske i nehalkidonske. Među njima je bio i Maksim Ispovednik, koji je ovaj prinudni izgnanički boravak iskoristio za borbu protiv carske jeresi. On, a i mnogi drugi, bili su uvereni da su vizantijski vojni porazi bili neposredna posledica carevog odstupanja od pravoverja. U znak prkosa, obratio se za podršku jedinom preostalom pravovernom patrijarhu: episkopu Rima.

Od oko 616. ili 617. godine, u Vizantiji su car Iraklije i patrijarh Sergije počeli da posmatraju monenergizam kao sredstvo za obnovu crkvenog jedinstva u preostalim delovima carstva: tvrdnja o jedinstvenom delovanju (energiji) u Hristu trebalo je da privuče nehalkidonce, dok bi očuvanje ispovedanja o dve prirode u Hristu zadovoljilo halkidonce. Tvrdnja o „jednoj volji“ prirodno je proizašla iz tvrdnje o jednoj aktivnosti (energiji). Krajem 620-ih Carigradska crkva je želela da zaceli raskol između onih koji su prihvatili Sabor u Halkidonu (451) i onih koji nisu jer su smatrali da je taj sabor izdao Kirila Aleksandrijskog.

Carigradski patrijarh Sergije, koga je podržavao car Iraklije, pokušao je da između ove dve suprotstavljene grupacije pronađe kompromis. Verovao je da ga je našao u monoenergizmu. Godine 633. izdat je Aleksandrijski akt o jedinstvu koji je podržao aleksandrijski patrijarh i carski poslušnik Kir. On je verovao da je ovim postignuto jedinstvo nehalkidonaca sa carskim pravoverjem. Sergije je o ovome izvestio i papu Honorija, koji je, međutim, pokazao spektakularno nerazumevanje teoloških problema u ovom sporu. Honorije je zauzvrat Sergiju čestitao zbog postignutog teološkog jedinstva u istočnim crkvama.

No, njegovo pismo je sadržalo nesrećnu tezu o „jednoj volji Gospoda našega Isusa Hrista“, dakle, potpuno jasno izražen monotelitizam, tako da su papu Honorija kasnije nazivali izumiteljem ove jeresi (mada ga je Maksim branio, a ovaj u svom sledećem pismu ovo ublažio). Izgleda da je Maksim zaista verovao da se papa izrazio teološki nespretno, te da u stvari ne zagovara pravi monotelitizam, nego samo „jedinstvo“ volje u smislu da se u Hristu ljudska volja ne „suprotstavlja“ božanskoj. Ipak, na Šestom vaseljenskom saboru Honorije je kao jeretik osuđen zajedno sa Sergijem, ali je to bilo nekoliko decenija posle Maksimovog upokojenja.

Nezadovoljni njegovim stavom osudili su ga na odsecanje „bogohulnog“ jezika (da ne bi „širio bezbožništvo“) i „sredstva bezakonja“, tj. desne ruke („koja je pisala jeres“) i prognali u Laziku na Kavkaz, gde je od posledica mučenja ubrzo umro. I naravno, pošto nije umro usred mučenja, nego malo kasnije od njegovih posledica, crkvena birokratija ga uredno vodi kao ispovednika, a ne kao mučenika.

Od 640. pa nadalje Maksim, član stare vizantijske aristokratije, koga su, zbog njegovog ogromnog znanja, suptilnih argumenata i dubokih teoloških uvida, u Vizantiji zvali „Filosof“, odbacio je monoenergizam i monotelitizam kao neodrživa stanovišta. I nekoliko afričkih sabora je osudilo to učenje, a Maksim je pomogao da bude osuđeno i na Lateranskom saboru 649. godine, na kome je prisustvovao na poziv pape. No, car i carigradski patrijarh su to shvatili kao napad na učenje koje je ujedinjavalo sukobljena stanovišta unutar crkve, i time opet stvaralo podele, pa je car naredio da se 653, zajedno sa papom Martinom, Maksim (sa svojim učenicima) uhapsi i dovede u Carigrad gde je na njih pred senatom vršen pritisak kao nad kriminalcima, da bi im izvukli priznanje krivice i prihvatanje Tiposa patrijarha Pavla (zvanično Konstansa II) kojim je on zabranjivao izjašnjavanje bilo za monotelitizam bilo za diotelitizam (bojeći se dodatnih podela u carstvu), nego je zahtevao da se svako učenje ograniči na ono što su doneli prvih pet vaseljenskih sabora.

Papa Martin je to odbio i zato je bio svrgnut, osuđen na smrt, pa preinačenom kaznom prognan na Hersonis gde je ubrzo preminuo. Maksimu je 655. suđeno, pa pošto nije prihvatio monotelitizam prognan je u Viziju u Trakiji. U Carigrad je doveden ponovo 662. gde je sudski ispitivan veoma strogo. Nezadovoljni njegovim stavom osudili su ga na odsecanje „bogohulnog“ jezika (da ne bi „širio bezbožništvo“) i „sredstva bezakonja“, tj. desne ruke („koja je pisala jeres“) i prognali u Laziku na Kavkaz, gde je od posledica mučenja ubrzo umro. I naravno, pošto nije umro usred mučenja, nego malo kasnije od njegovih posledica, crkvena birokratija ga uredno vodi kao ispovednika, a ne kao mučenika. Tako se državna crkva razračunala sa jedinima koji su shvatali teološke implikacije jednog heterodoksnog učenja koje je, na račun ortodoksije, trebalo da posluži u političke svrhe.

Doduše, Maksimova diotelitska pravovernost bila je potvrđena na Šestom vaseljenskom saboru (Carigrad 680-681) gde je rečeno da Hristos ima i ljudsku i božansku volju. No, ta je potvrda došla nekoliko decenija prekasno da bi mogla da spasi živote nekoliko mučenika (prema crkvi: ispovednika) koji su stradali za tu teološku istinu. Tako su progonjeni, suđeni, maltretirani, osakaćeni i konačno od svega toga preminuli oni koji su bili mili Bogu, ali mrski crkvi. Ovim se završilo još jedno od mnogobrojnih neslavnih poglavlja istorije crkve. Na sreću sačuvani su mnogi spisi ovog retko briljantnog teologa čija suptilna i duboka misao i danas izaziva divljenje i koju danas, pokušavajući da je razumeju, analiziraju na stotine akademskih teologa širom sveta.

3. Nova Teologija

Papska enciklika protiv modernizma Pascendi objavljena je 1907. Iste je godine otvorena teološka škola u mestu Le Solšoar (Vrbak). Odatle će krenuti obnova katoličke teologije u prvoj polovini 20. veka. Školom su rukovodili dominikanci pod rukovodstvom o. Mari-Dominik Šenija, a cilj je bio obnoviti teologiju i nastaviti tomističku tradiciju, ali onu tzv. „otvorenog tomizma“ u kojem se neće samo ponavljati već gotova rešenja koja je dao Akvinski, nego će se „filosofirati o problemima“. Jer, vremenom je Katolička crkva Tominu teologiju izdvojila iz istorije i od nje napravila nešto poput sakralne metafizike. Nasuprot tome, u školi Le Solšoar povratak Tomi je shvaćen kao povratak onom stanju duha koji je spreman na nova otkrića, a to je moguće otuda što se tu duh prvo vraća na stanje problema kao na onaj izvor iz koga onda mogu poteći plodonosni zaključci. Bilo je bitno „biti prisutan u svom vremenu“ i pokušati naći rešenja za probleme koji su nam savremeni.

Šenijeva knjižica u kojoj on skicira program te škole (Une école de théologie: Le Saulchoir) izdata 1927. zabranjena je stavljanjem na Index librorum prohibitorum već 1942. (zbog čega je, naravno, izgubio katedru, kao i položaj direktora škole). U jednoj od najmračnijih godina ljudske istorije, usred Drugog svetskog rata kada su svakodnevno život gubile hiljade i hiljade ljudi, crkva je našla za shodno da autentičnog neprijatelja pronađe baš u programskoj knjizi jedne nove teološke škole. Kako je to formulisao Šeni: „Nesreća sveta nije sprečila tu gospodu [duhovne cenzore] da nastave sa svojim radom [zabranjivanja knjiga i proganjanja slobodno mislećih teologa]“. Činilo se da se od doba Origena i Maksima kroz tolika stoleća ništa nije promenilo. Štaviše, crkva 20. veka nije pokazala širinu jednog Origena iz 3. veka, i to na sopstvenu štetu (što se pokazalo na Drugom vatikanskom saboru).

Međutim, promene i to tektonske bile su na vidiku, ali ih Rimska kurija na čelu sa „nepogrešivim“ papom nije videla. Povodom zabrane ove knjige pariski kardinal Siar je tešio Šenija rečima: „Ne žalostite se, mali oče, za dvadeset godina svi će govoriti kao vi“. I zaista, posle ravno dvadeset godina Šeni je pozvan da bude stručni savetnik na Drugom vatikanskom saboru („koji je promenio istoriju“ – Jovan Ziziulas). A papa Jovan XXXIII je lično postavio isto tako progonjene slobodnomisleće teologe de Libaka i Iv Kongara za savetnike teološke komisije koja je pripremila Drugi Vatikanum.

Tamo gde se mora birati između poslušnosti Bogu i poslušnosti visokom kliru, izbor ne bi trebalo da bude težak.

No, pre toga još jedna škola je, desetak godina posle La Solšuara, doživela sličnu sudbinu – isusovačka škola Lion-Furvijer koja je postala središte obnove teološke misli. Teolozi obe ove škole bili su od hijerarhije Rimske crkve optuživani kao „modernisti“, budući da su tvrdili da je neosholastička teologija izgubila vezu sa izvorima i zatvorila se prema tokovima savremene misli. Ovi izvanredni teolozi (da pomenem samo Anri de Libaka, otpuštenog iz profesorske službe, progonjenog iz mesta u mesto dok su mu knjige bile izbacivane iz isusovačkih biblioteka i povlačene sa tržišta, i Žan Danijelua koji nije bio zvanično sankcionisan, ali je godinama živeo i radio osumnjičen) bavili su se teologijom nalazeći se pod stalnom sumnjom i budnim okom Vatikana.

I to samo zato što su insistirali na: a) povratku bitnim izvorima hrišćanske misli (Biblija, oci crkve, bogosluženje); b) vezi crkve sa tokovima savremene misli; c) vezi crkve sa realnim životom. Zagovarajući ove teze ovi izvanredni teolozi su zauzeli kritički stav prema novotomizmu (kome su zamerali odsustvo istoričnosti i naglaska na subjektu) i prema sholastičkoj teologiji (koja takođe ne poznaje ove kategorije). Na kritičko mišljenje Šenija, Danijelua, de Libaka i čitave lepeze katoličkih teologa tog doba, crkva je odgovorila papskom enciklikom Humani generis 1950. kojom je papa Pije XII udario na mnogobrojne genijalne teologe koji su od crkve tražili samo (a) povratak izvorima i (b) otvorenost prema svetu. Zbog toga im je crkva zabranjivala knjige, lišavala ih poslova i položaja, preseljavala ih u druge gradove, države pa čak i kontinente (npr. Tejara de Šardena čak u Kinu).

Dok je od njih tražena bezuslovna poslušnost visokom kliru, oni su odgovarali da je „poslušnost [kliru] osrednja moralna vrlina“ (Šeni), pogotovo kad se uporedi sa poverenjem [poslušnošću] u Božiju Reč. Tamo gde se mora birati između poslušnosti Bogu i poslušnosti visokom kliru, izbor ne bi trebalo da bude težak. Teolozi tzv. Nove Teologije su pokazali zavidan stepen integriteta i nepokolebivog stajanja uz istinu, iako sve vreme sumnjičeni, progonjeni i zabranjivani s najviše crkvene instance. Od fizičkog mučenja, sakaćenja i spaljivana spaslo ih je samo to što su živeli u 20. a ne srednjem ili starom veku. U svakom slučaju, njihov primer svima u crkvi može biti uzor: strasno traganje za istinom i njena nepokolebiva odbrana od jerarhije bilo kog stepena.

4. Hans King

Jedan od novijih odgovora na pitanje: kako se crkva odnosi prema slobodnom teološkom istraživanju, posebno kad ono dovodi u pitanje definisane dogme, dobili smo u slučaju sukoba Hansa Kinga sa Vatikanom. To je jedan od najpoznatijih novijih primera nesamerljivosti između slobodoumnog teološkog razmišljanja i zvanične crkvene doktrine. King je bio sjajan koncilski teolog i univerzitetski profesor, kome je posle dvadeset godina uspešne karijere, 1979. godine Vatikan (koji je tajno otvorio njegov dosije još 1957. zbog disertacije o protestantskom teologu Karlu Bartu) uskratio dopuštenje da dalje predaje na Katoličkom teološkom fakultetu u Tibingenu. Glavni uzrok sukoba sa vrhom crkve bio je u Kingovom stavu prema papskoj nepogrešivosti. U svojoj knjizi Nepogrešiv? (Unfehlbar? Eine Anfrage, 1970), King je doveo u pitanje dogmu da je papa nepogrešiv kada ex cathedra (kao poglavar Crkve) proglašava istine vere i morala. Ta dogma je formalno definisana na Prvom vatikanskom saboru 1870. godine.

King je tvrdio da je ta dogma: 1) teološki neutemeljena (jer za nju ne postoji nikakva osnova u Bibliji: Isus nikada nije dodelio takvu nepogrešivu vlast ni Petru, ni bilo kome drugome; takođe, autoritet u prvoj crkvi bio je kolektivan, a ne centralizovan u jednoj osobi); 2) istorijski problematična (jer se razvila u kontekstu borbe crkve za moć u 19. veku, dok u ranim vekovima crkve pape nisu bile smatrane nepogrešivima; nepogrešivost je novija i problematična konstrukcija, koja ne odražava istorijsku stvarnost crkve); 3) logički neodrživa (ako crkva sama određuje da je papa nepogrešiv, onda je to circulus vitiosus: crkva potvrđuje sebe kao nepogrešivu preko pape, a papa sebe kao nepogrešivog preko crkve); 4) štetna za ekumenizam (jer je glavna prepreka jedinstvu sa drugim hrišćanskim crkvama: nijedna protestantska, pravoslavna ili neka druga hrišćanska zajednica ne priznaje papsku nepogrešivost; pri tome, nametanje te dogme produbljuje raskole, umesto da doprinosi jedinstvu hrišćana); 5) u suprotnosti sa teološkom i duhovnom slobodom.

Nasuprot ovoj neodrživoj dogmi, King tvrdi da zdrava vera ne zahteva nepogrešivost, već razumno i odgovorno traženje istine.

Zbog takvih stavova, 1979. godine Kongregacija za doktrinu vere (Sacra Congregatio pro Doctrina Fidei, tada pod vođstvom kardinala Franja Šepera) ukida Kingu licencu za predavanje kao katoličkom teologu. To doduše nije značilo da mu je zabranjeno da predaje na univerzitetu, ali jeste da nadalje može može predavati u ime crkve. Pri tom, jednom prilikom je Šeper, sa svojih kardinalskih visina, dao Kingu naslutiti kako bi ga on naučio pameti, samo kad bi mu pao šaka: „Šteta što niste svećenik moje dijaceze Zagreb. Znate li što bih tamo kao biskup učinio s Vama? Poslao bih Vas u najzabačeniji kut moje zemlje, u hrvatsku seosku zajednicu. Ondje biste mogli naučiti što je vjera katoličkog puka.” Na šta mu je King odgovorio: „Kako je dobro što sam slobodni švajcarski građanin i što mi je dom dijeceza Bazel, a ne dijeceza Zagreb.”

Takođe, onaj ko je navikao na svetovne sudove i način njihovog funkcionisanja (mogućnost uvida u spise, angažovanje advokata, apelacija nezavisnoj instanci itd.) mogao je samo sa zaprepašćenjem posmatrati formu tipično vatikanskog suđenja – ništa od pomenutog nije dopušteno. Službeni proces započinje anonimnom denuncijacijom, posle koje sledi tajni postupak, zabrana uvida u akte, dok branitelja (relator pro auctore) ne može odabrati osumnjičeni, nego mu ga dodeljuje sama kongregacija. Na donesenu odluku ne postoji mogućnost žalbe. Sve u svemu, optuženi se jedino može ili odmah pokoriti ili je praktično već osuđen.

Ukoliko je papa nepogrešiv ex sesse, onda on ne mora da se savetuje s episkopima, teolozima i narodom. Takođe, u takvoj situaciji ne postoji mehanizam kontrole ili ispravljanja grešaka. Sve u svemu, gotovo je nemoguće da ovakvo shvatanje ne odvede autoritarizmu i mogućem zloupotrebljavanju vlasti u crkvi.

Što se tiče dogme o papinoj nepogrešivosti, treba primetiti da i pored toga što crkva tu dogmu tumači kao da je papa nepogrešiv kada u ime crkve istine vere i morala proglašava ex cathedra, u stvari tekst dogme to ne tvrdi. Naime, u tekstu dogme se za papsku nepogrešivost koristi izraz „ex sese, non ex consensu Ecclesiae“ (što će reći da je papa nepogrešiv sam po sebi, a ne uz pristanak Crkve): Pontificis definitiones ex sese, non autem ex consensu Ecclesiae irreformabiles esse, dakle: ex sese, et non ex consensu ecclesiae). Prema tome, papa je nepogrešiv kad govori ex cathedra, ali ne zato što se sa tim cela crkva slaže, već zato što je nepogrešiv sam po sebi, što bi se jedino dalo protumačiti tako (a to je izgleda i bio cilj) da njegova vlast dolazi neposredno od Boga. Drugim rečima: papina nepogrešivost je lična osobina njegovog službenog govora, a ne rezultat kolektivnog dogovora ili pristanka Crkve („Rana Crkva nikada nije poznavala takvu vrstu samostalne nepogrešivosti“ – H. King). Ukoliko je papa nepogrešiv ex sesse, onda on ne mora da se savetuje s episkopima, teolozima i narodom. Takođe, u takvoj situaciji ne postoji mehanizam kontrole ili ispravljanja grešaka. Sve u svemu, gotovo je nemoguće da ovakvo shvatanje ne odvede autoritarizmu i mogućem zloupotrebljavanju vlasti u crkvi.

Nasuprot ovome, King insistira da je crkva communio, tj. zajednica vernika, a ne piramidalna struktura u kojoj jedan čovek sam donosi konačne odluke o veri svih („Nijedan pojedinac, pa ni papa, ne može biti iznad cele crkve u odlučivanju o istini vere“). Takođe, ovaj izraz („nepogrešivost“) je u direktnoj suprotnosti sa ranohrišćanskom praksom, gde su ključne odluke donosili sabori i kolektivni autoritet (episkopi, prezviteri, zajednice): „Nepogrešivost Crkve, ako postoji, proizlazi iz njenog zajedničkog svedočenja, a ne iz moći jednog čoveka“. U celoj ovoj dugogodišnjoj epizodi King je ostao formalni gubitnik, ali moralni pobednik, čiji su istorijsko-teološki argumenti otvorili oči mnogima koji tragaju za istinom.

Ovde pada u oči još jedna stvar. Ako malo pažljivije pogledamo, uviđamo da su svi oni (Origen, Maksim, teolozi Nove Teologije, Hans King, i naravno mnogi drugi koje nisam uspeo ni da pomenem) bili optuženi za jedno, a osuđeni za drugo. Optuženi kao neposlušni, a osuđeni kao nestručni ili nekompetentni. Zar je Origen, samo zato što se nije pridržavao nepisanih običaja svog episkopa, odjednom postao nestručan, a njegov episkop (koji je do rukopoloženja bio poljoprivrednik) odjednom, postavši episkop, postao i stručan?! Zar je Maksim Filosof bio nestručan, a car i patrijarh stručni?! Zar su sjajni teolozi Nove Teologije, samim tim što nisu bili po volji papi i kuriji, postali nestručni, a papa Pije XII stručan?! I zar je King bio nestručan, a papa Jovan Pavle II stručan?! I kad mu je zabranjeno da predaje teologiju, zar je ovaj odjednom sve zaboravio i postao diletant zbog toga što se nije slagao sa jednom, krajnje dubioznom, odlukom sabora i pape?!

A poput pomenutih teologa i svi oni profesori sa Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu koji su, pre nekoliko godina, od strane Sinoda potpuno protivzakonito izbačeni sa posla, izbačeni su ne zato što su bili nekompetentni, jer su u stvari bili kompetentniji kako od gotovo svih svojih kolega, tako još i daleko više od svojih sinodskih izbacivača (mada i kolege sa fakulteta treba računati u izbacivače), nego zato što su imali svoj stav, što se nisu ulagivali crkvenim vlastima i odobravali svaku njihovu glupost, te zato što su, na kraju krajeva, imali dostojanstva.

Sve ovo jasno govori o licemerju crkvenih moćnika, ali i svih onih u crkvi koji se, uplašeni od te moći, odriču sopstvenog stava. Za sve njih svaki teolog koji se ne klanja dovoljno nisko, pa još ako se usudi da ima svoje mišljenje i da protivreči njima ili nekoj dogmi koju su oni smislili, ili čak običnom uverenju koje zastupaju, odjednom postaje ne samo necrkven i neodgovoran, nego i nekompetentan.

Pouke za stanje danas

Pre svega konstatujmo da teolog ima pravo da govori. Prvo, zato što je ljudsko biće, slovesno biće koje, dakle, po svojoj prirodi slovi (govori). Drugo, zato što je teo-log, dakle, onaj čije je pozvanje da govori o Bogu. I treće, ako je pritom i sveštenik (bilo kojeg zvanja u crkvi), zato što mu služba sveštenika nalaže da govori. Prema tome, on nipošto ne sme da se povinuje pretenzijama onih koji misle da mu mogu zabraniti ili ograničiti pravo govora. Naravno, njegovo govorenje za sobom povlači i odgovornost za izgovorenu reč. Od nje on ne sme bežati. Ali tražiti od bilo koga dozvolu (blagoslov) da uopšte progovori, to ne sme da prihvati. To je ispod dostojanstva i sveštenika, i teologa, i ljudskog bića kao takvog.

Dobar teolog, ipak, zna da autoritet i sloboda nisu nužno suprotstavljeni pojmovi, već mogu biti i međusobno zavisni. Autoritet bez slobode lako odvodi u tiraniju, dok sloboda bez autoriteta može rezultirati besporetkom (haosom). Za hrišćanina, kao šta nas neprestano opominje i jedna od poslednjih molitava u Zlatoustovoj Liturgiji, prava sloboda se ostvaruje kroz prihvatanje božanskog, a ne ljudskog autoriteta, koji vodi vernika ka istinskom oslobođenju od svih ovozemaljskih idola koji ga podjarmljuju. Prihvatanje božanskog autoriteta ne mora nužno ugroziti čovekovu autonomiju.

Autoritet u crkvi trebalo bi da proizlazi iz verničkog zajedničkog prihvatanja temeljnih istina vere. Drugim rečima, autoritet u crkvi ne sme da proizlazi iz ljudskih institucija, nego iz božanskog otkrivenja. Zato kada papa Pije XII, u svojoj enciklici Humani generis, čitajući misli i čežnje svih crkvenih poglavara (tj. episkopâ) i Zapada i Istoka, izjavi da „ako pape u svojim aktima namerno zauzmu stav o nekom do tada spornom pitanju, onda je svima jasno da se to pitanje prema nameri i volji istih tih papa više ne može smatrati predmetom slobodne rasprave među teolozima“, teolozi to moraju u najboljem slučaju shvatiti kao pustu želju (wishfull thinking) arogantnog i nezrelog uma.

Jer, konačno, poslednji autoritet u crkvi niti je papa, niti patrijarh, niti bilo koji episkop, nego samo i jedino Hristos, a njega crkva ne sme koristiti kao sredstvo kontrole ili prinude vernika (što je neretko činila, a i danas čini), nego kao putokaz ka njihovoj duhovnoj slobodi. Institucionalna crkva je često opterećena rigidnošću i legalizmom, koji lako mogu ugušiti slobodu i duhovno uzrastanje. Crkvi je uvek lakše drugom oduzeti slobodu, nego strepeti zbog mogućih posledica njene zloupotrebe. Međutim, crkva ne sme biti samo čuvar okoštale tradicije i običaja (o čemu je davno, ali potpuno ispravno primećeno da „običaj bez istine nije ništa drugo do drevna zabluda“ [sv. Kiprijan Kartaginski]). Tome nasuprot crkva mora ostati otvorena prema novim uvidima (šta god episkopi svih nivoa, od horoepiskopa pa do patrijaraha ili pape mislili o tome).

Teolog mora raskrinkati kako prirodu nacionalizma, tako i sramotnu ulogu crkve kao njegovog duhovnog zaštitnika. Jer crkva se dobrovoljno i sa velikim entuzijazmom, ali zato potpuno nejevanđelski, stavila u službu nacionalizma kao državnog projekta. Ona nas, i sama uverena u to, uverava da služeći naciji ona u stvari služi Bogu, ali Isus nas uverava u suprotno: da nikako ne možemo imati dva gospodara, nego ćemo jednog voleti a drugog mrzeti. A crkva je baš zavolela naciju.

Zato autoritet u crkvi ne sme biti apsolutan, jer ga je lako moguće zloupotrebiti. Stoga se on mora ograničiti kroz odgovornost, transparentnost i naročito usklađenost sa božanskim otkrivenjem. Na kraju, ne možemo živeti izvan sveta i praviti se da moderni društveni, kulturni i intelektualni izazovi ne utiču na percepciju autoriteta u Crkvi. Ako se u srednjem veku crkveni autoritet (i to upravo crkve kao institucije i naročito onih na vrhu jerarhije) i percipirao kao božanski, to danas više nije moguće, pogotovo ako je njegova zloupotreba danas vidljivija nego ikada. Balans i sklad između crkvenog autoriteta i individualne slobode ostaje večni zadatak na koji svaki čovek za sebe mora dati odgovor.

Uzroci današnje krize crkve nalaze se u crkvi, a ne u društvu. Teolog ne sme da se odrekne svoje slobode da govori protiv onoga sa čime se crkva često identifikuje a ne pripada joj, tj. strano je njenoj prirodi. Mnogo je toga što pokušava da se prikaže kao inherentno prirodi crkve, ali među mnogobrojnim kandidatima danas svakako treba istaći nacionalizam. Teolog mora govoriti protiv braka crkve i nacionalizma (i time, u suštini, protivjedinstva crkve sa vladajućim strukturama, i na kraju sa državom). Postupajući tako crkva sve češće propoveda jevanđelje nacionalizma, jevanđelje jedne ili druge političke ideologije, ili se klanja novim zlatnim teladima svojih nacija i bestidno proglašava jedinstvenu ulogu nacije u Božijem konačnom planu za ovaj svet. Teolog mora raskrinkati kako prirodu nacionalizma, tako i sramotnu ulogu crkve kao njegovog duhovnog zaštitnika. Jer crkva se dobrovoljno i sa velikim entuzijazmom, ali zato potpuno nejevanđelski, stavila u službu nacionalizma kao državnog projekta. Ona nas, i sama uverena u to, uverava da služeći naciji ona u stvari služi Bogu, ali Isus nas uverava u suprotno: da nikako ne možemo imati dva gospodara, nego ćemo jednog voleti a drugog mrzeti. A crkva je baš zavolela naciju.

Umesto da poput današnje crkve brani naciju (najčešće od nepostojećih protivnika), teolog mora braniti slobodu ličnosti (zato što je ona ono po čemu smo slika Božija). Ako je ta sloboda ugrožena van crkve, i tu on mora podići glas. Ako je sloboda ugrožena unutar crkve, još i pre. Nikakav autoritet ne može biti dovoljno velik da mu se teolog ne bi suprotstavio braneći slobodu individualnog čoveka. A to znači da teolog mora stati u odbranu ljudskih prava. Iako je sam koncept ljudskih prava novijeg datuma i vancrkvenog porekla, on sasvim dobro formuliše dostojanstvo ljudske ličnosti, a to je već biblijski koncept (bez kojeg ni koncepta ljudskih prava verovatno ne bi bilo), a teolog je dužan da ne dopusti da se to dostojanstvo unižava ili poništava.

Istina je da viševekovna borba između crkve i države (sukob dva suprotstavljena autoriteta) nije bila borba za slobodu svakog pojedinca (što je suština same ideje ljudskih prava), već za slobodu institucionalne crkve, što uopšte nije isto. Danas, međutim, teolog treba da brani oboje: i institucionalnu crkvu ukoliko je ona ugrožena od strane autoriteta države, ali i individualne slobode, kao i slobode raznih grupa, ako su ugrožene bilo od strane države, bilo od strane crkve. Jer braneći njih on brani neotuđivo ljudsko dostojanstvo, tj. samu sliku Boga u čoveku.

Možda najozbiljniji problemi oko autoriteta u crkvi nastaju kada klir pomeša (1) poredak (taxis) i (2) subordinaciju. No, kao i u Svetoj Trojici, i u crkvi mora postojati (1) poredak, ali nipošto ne sme postojati (2) subordinacija. Upravo iz ovog mešanja proizlazi pogrešno uverenje visokog klira kako njima svi ostali treba da su podređeni. Umesto da, prema jevanđelskom načelu, oni koji tokom cele istorije crkve žele da budu prvi, svima ostalima služe, tj. budu im podređeni (zbog čega će onda i ovi biti njima). Recimo to ovako: kad je klir već uspostavljen, onda na nivou (1) poretka (taxis) oni mogu biti prvi, ali na nivou (2) služenja oni bi trebalo da budu poslednji, tj. da služe Bogu služeći svima. A to znači ne da imaju autoritet kao dominaciju ili moć kojom se gospodari nad drugima, već kao odricanje od moći zarad ljubavi prema drugima. Nadalje, to znači da autoritet shvate kao preuzimanje odgovornosti za duhovno zdravlje drugih, a takva odgovornost uključuje brigu, podučavanje, savetovanje, opominjanje i praštanje, a često i sopstvenu tihu žrtvu za druge.

U tome se sastoji radikalna jevanđelska (Isusova) redefinicija moći – u paradoksalnom konceptu vladanja kao služenja. No, budući da vrh crkve to ili ne razume ili mu odgovara da ne razume, onda institucionalnu crkvu ne smemo smatrati nerazlučivom od Boga, jer ćemo se svakako (ranije ili kasnije), razočaravši se u nju (pre svega u njenu jerarhiju), razočarati i u Boga, što inače ne bismo (a i ne treba). Jedno je Bog, a nešto sasvim drugo je crkva. To se stalno mora imati na umu. To što je Sin Božiji glava mističnog tela crkve, nema nikakve veze sa jerarhijom, institucijom, crkvenom birokratijom i ostalim formama ljudskog (po sebi razumljivog) dovijanja da se i ova zajednica organizuje na neki vidljiv i manje ili više funkcionalan, dakle, institucionalan način. Samo što ta institucija ne mora biti nepravedna, a posebno, treba li uopše reći, ne sme biti kriminalizovana.

Granice crkve

U vezi sa ovom temom (kao i u vezi sa svim što je za crkvu suštinsko) postoji jedan paradoks. Naime, ako crkvu ne posmatramo samo birokratski, samo institucionalno (=sociološki), nego teološki ili mistički, crkva nam se javlja kao tajna. A ako je tajna, onda ne znamo ni gde počinje, niti gde se završava. Ni ko joj pripada, ni ko joj ne pripada. Nije Avgustin bez dubokog uvida rekao:

„Mnogo je onih koji su u crkvi samo deklarativno, ali nisu po srcu; i mnogo je onih koji su deklarativno van nje, ali su u njoj po srcu.“

Zato što je crkva tajna, njene su granice nepoznanica. Gde su (1) dogmatsko-institucionalne granice to još nekako i možemo znati. Ali gde su (2) mistične, meta-fizičke granice crkve to nam stalno izmiče. Stoga, ne znamo ni gde je njeno središte (dodaće Tomaš Halik). Otuda mi ne znamo kakva je crkva u njenoj najdubljoj stvarnosti. Nemamo pojma kako ona u stvari izgleda. Njeno pravo lice pokazaće se u Drugom dolasku. Do tada najviše što možemo je da onu pravu (ne ovu službenu) crkvu gledamo „kao u ogledalu i zagonetki“.

Možda bi sledeći primer mogao dočarati ovu paradoksalnu situaciju. Govoreći savremenim terminima projektovanim unazad – pri čemu Petar neka bude projekcija službene, institucionalne crkve, a Jovan projekcija crkve ljubavi – vidimo da je u jevanđelju jasno pokazano da dok pod krstom, tj. u najtežim trenucima gde se radi o životu i smrti, službena crkva odsustvuje, tu ostaje crkva ljubavi. Učenici i sledbenici i apostoli su se, kada je Isus uhapšen, budući potpuno nepouzdani, razbežali zbog kukavičluka i nevere. I to na čelu sa Petrom (zajedno sa „ključevima“, „vezivanjem i razvezivanjem“ i svim onim čime će se oni koji su ga prisvajali samo za sebe, razmetati tokom istorije crkve) i koji se trsio da u nevolji Isusa neće ostaviti makar ga ostavili svi ostali, a u odlučnom času ga se za samo nekoliko minuta odrekao čak tri puta. Za tog Petra će ona Isusu verna crkva ljubavi, u jevanđelju predstavljena Bogorodicom i apostolom Jovanom (Isusovim najmilijim učenikom), ostati nekako tajanstvena, nerazumljiva i konačno neobjašnjiva. I to ne samo Petru, nego kroz celokupnu istoriju ostaće nerazumljiva i neprihvatljiva svakoj institucionalnoj crkvi.

I nije puki slučaj da je to baš tako. Sam Isus je to takoreći prorekao u onoj epizodi u kojoj, posle svog vaskrsenja, razgovora na Tiverijadskom (tj. Genisaretskom ili Galilejskom) jezeru sa Petrom (Jn 21, 19–22) i kaže mu: „Hajde za mnom“. Petar naravno polazi za Isusom, ali se u jednom trenutku osvrće i ugleda (od Isusa voljenog) Jovana kako i on ide za njima. I pomislivši da njemu tu nije mesto, pita Isusa: „Gospode, a šta ovaj traži ovde?“ Drugim rečima: Šta će ovaj ovde kada si meni, a ne njemu, rekao – Napasaj moje ovce (tj. brini se o onima koji me prepoznaju i priznaju kao Mesiju). A Isus mu, na njegovo čuđenje, odgovara: „Ako ja hoću da on ostane dok ne dođem [po drugi i poslednji put], šta se to tebe tiče?“ Petar tada, a službena, institucionalna crkva od tada pa do danas, po pravilu niti razume, te stoga, niti prihvata da čak i ako je Isus njima dao da se brinu o njegovim sledbenicima, nikada nije rekao da je to dao samo njima.

Granica između službene crkve i crkve ljubavi (koje, dakako, ne treba shvatiti kao dve crkve, nego više kao dva aspekta Hristove crkve), ostaje do kraja neodređena (o čemu je nadahnuto razmišljao i Florovski), ostaje kao u nekoj sivoj zoni, jer ona zavisi od Gospodara crkve. Dakle, ne samo službena crkva, nego i crkva ljubavi ostaje do kraja sveta i veka, ali gde je ona i kako opstaje to je znano samo Gospodu. To ne znači da ona može biti baš bilo gde i da se njeno postojanje može koristiti za relativizovanje institucionalne crkve (u onome u čemu je ona neophodna i onda kada pravičnim postupcima doprinosi crkvenom poretku/harmoniji). Ali znači snažnu opomenu koju službenoj crkvi upućuje sam Isus: nemojte misliti da se večno spasenje nalazi samo u vašem domenu, i da ga imate samo u vašim rukama. A to će reći da ključeve Carstva Nebeskog ne drži isključivo Petar: Ako ja hoću da spasem još nekog „šta se to tebe [Petre] tiče“ (Jn 21, 22)?

Dakle, institucionalna crkva nije jedino sredstvo Božijeg delovanja u ovom svetu. Duh Božiji u svetu deluje gde hoće, kad hoće i kako hoće (Jn 3,8). On nije ograničen pravilima i paragrafima službene crkve. Kako su to jednom formulisali neki filipinski episkopi: Bog deluje s nama, ponekad bez nas, a ponekad i protiv nas. Dužnost je teologa da na ovu istinu, na koju nam je pozornost skrenuo sam Isus, podseća institucionalnu crkvu kad god je to potrebno. Na istinu o tome da Bog, ne pitajući crkvu, spasava koga poželi. I da crkvi naglasi da ili (1) nije tačno da „izvan crkve nema spasenja“ (na Kiprijanov užas), ili (2) ako je to tačno, onda ne znamo gde su granice crkve (na Petrov užas).

Sekularni humanizam zagovara odvojenost države i crkve, što bi moglo biti dragoceno za crkvu koja je (što je za najveće žaljenje, pa čak i prezir) dobrovoljno prihvatila ulogu državne sluškinje, time što se sa neviđenim entuzijazmom (koji se graniči sa religijskom ekstazom) stavila u ulogu duhovnog čuvara nacije. Zabranjivanje crkvi da se meša u državne poslove, moglo bi joj biti od pomoći da se udalji i od smrtonosnog zagrljaja nabeđenih čuvara nacije.

Saveznici teologa

Najbolji saveznici autonomne teologije (autonomne od službene crkve, a ne od Boga) su:

1) Ratio = logos = slovesnost. Nažalost, nigde tokom istorije ovaj neprocenjivi Božiji dar nije toliko nipodaštavan i potcenjivan kao u crkvi. Naravno, u nekim autoritarnim i totalitarnim režimima jeste, ali oni su trajali po nekoliko godina ili decenija. No, crkva (sa retkim svetlim izuzecima koji nam i danas ostaju putokaz) ljudski razum omalovažava već dva milenijuma. To je ipak rekord. Nadalje, dobar saveznik teologa može biti čak i običan zdrav razum, koji poštuje pravila formalne logike, dok je nezamenljiv saveznik ipak kritički um.

2) Sumnja u sve. Ali ne stihijska i ona koja je sama sebi cilj, nego metodska sumnja u sve što je neprovereno i zasnovano na pukom običaju ili autoritetu, i što se kao takvo ne može uzeti zdravo za gotovo. Pritom i sumnja u vlastite stavove koja vodi njihovom neprestanom proveravanju. Takva sumnja ne samo što nije suprotnost veri, nego je njen neophodan konstituent.

3) Filosofija, ali ne bilo koji konkretan filosofski sistem, nego temeljnost analize, strogost metodološkog postupka i posebno uzdržanost od ishitrenih sudova, čemu nas filosofija već dva i po milenijuma strpljivo uči.Istorija crkve je pokazala da duboke teologije nema bez duboke filosofije. Ali filosofije koja nije ancila theologie, nego samostalna intelektualno-duhovna avantura autohtonog ljudskog uma. Samo filosofija koja nije u službi teologije, može teologiji biti od koristi.

4) Sekularni humanizam (koji je npr. papa Benedikt XVI s pravom nazivao „zdravi sekularizam“). Čini mi se da sa sekularnim humanizmom hrišćanstvo ima mnogo više zajedničkog nego sa bilo kojim drugim „pravcem“ ili „izmom“. Iako sekularni, što znači da u stvarima morala, politike, obrazovanja ili zakonodavstva, i uopšte donošenja javnih odluka, mada nije otvoreni protivnik religije, on ne računa na religiju (što posle svega za šta je pokazala da je sposobna nije ni čudo), on ipak ostaje humanizam, što znači da čoveka, njegovo dostojanstvo i slobodu stavlja u središte etičkog i egzistencijalnog vrednovanja. Naravno, on odbacuje (i to s pravom) staru crkvenu tezu da je moral nemoguć bez Boga, ali to hrišćanstvu ne bi trebalo da smeta. Ono što bi za crkvu moglo biti dragoceno je njegovo naglašavanje individualne slobode i odgovornosti, dakle, upravo onog što je službena crkva uvek potiskivala, iako je na tome jevanđelje neskriveno insistiralo. Takođe, sekularni humanizam zagovara odvojenost države i crkve, što bi moglo biti dragoceno za crkvu koja je (što je za najveće žaljenje, pa čak i prezir) dobrovoljno prihvatila ulogu državne sluškinje, time što se sa neviđenim entuzijazmom (koji se graniči sa religijskom ekstazom) stavila u ulogu duhovnog čuvara nacije. Zabranjivanje crkvi da se meša u državne poslove, moglo bi joj biti od pomoći da se udalji i od smrtonosnog zagrljaja nabeđenih čuvara nacije.

5) Sekularna država. Svi hrišćani, a naročito teolozi, treba da svakog dana zahvaljuju Bogu što ne žive u starom ili srednjem veku, nego u savremeno doba kada je, barem u zapadnim demokratijama, nezamislivo kažnjavanje (mučenjem, sakaćenjem ili ubijanjem) teologa (ali i ostalih „neposlušnika“) čija misao nije uvek u potpunom skladu sa stavovima službene crkve. Jer, istorija nedvosmisleno pokazuje – da je do crkve sve te metode bi i dalje bile na snazi, da ih ne zabranjuje sekularna država. Tako se pokazuje da je sekularna država sa dobrim zakonima jedan od glavnih oslonaca ne samo slobodne misli uopšte, pa onda i teološke, nego i glavna odbrana od ataka na imovinu i život, koji bi službena crkva mogla preduzeti protiv člana crkve koji joj nije po volji. Stoga ne bi bilo pogrešno u Liturgiju inkorporirati molitvu (ili barem prozbu) za sekularnost države.

Uporišta teologa

Kada razmišlja o uporištu za svoje slobodno i autonomno stanovište, teolog pomišlja na sledeće:

I Savest koja nalaže da se dela u skladu sa jevanđeljem i koja kao takva ima prednost nad heteronomnim autoritetom i institucionalnom poslušnošću.

II Novozavetni koncept sveštenstva svih vernih, a to je ideja da je svako ko je krštenjem primio Duha Svetoga istovremeno odgovoran za istinu, budući da su njemu sada nebesa otvorena za neposredan susret sa Bogom.

III Proročka parresia ili smela javna reč po ugledu na starozavetne proroke (Natana, Amosa i druge, pa i Jovana Krstitelja itd), kao i na velike oce i učitelje crkve.

IV Svetootački presedani samostalnog teološkog svedočenja (poznati kroz stoleća: npr. Sv. Atanasije Veliki, Sv. Grigorije Bogoslov, Sv. Avgustin Hiponski itd, ali i teolozi kao što su Martin Luter, Seren Kirkegor, Ditrih Bonhefer, Pavle Florenski, Sergej Bulgakov itd).

V Akademske slobode modernog univerziteta. Autonomija univerziteta je retka svetla tačka koja savremenom teologu može pružiti sigurno okrilje i podsticaj za samostalan naučni rad.

VI Savremeni koncept ljudskih prava, jer se njime individualna prava štite upravo od institucija koje su zloupotrebljene, te ih kao takve krše.

VII Svetost istine. Teologu istina, ako išta, mora biti svetinja. Njegov stav mora biti da ne postoji pravoslavna, katolička ili protestantska istina. Ili je istina jedna za sve ili uopšte i nije istina.

Autonomna teološka misao nije, dakle, larpurlartistički bunt radi bunta (tj. bez razloga), već slobodnomisleći teolog predstavlja savest crkve odgovorne pred Bogom. Savest koja je utemeljena na uverenju da je istina neuporedivo vrednija od efemerne sigurnosti institucionalnog bitisanja.

Epilog

Može izgledati da se tema ovog predavanja svodi na pitanje: Može li teolog biti veran crkvi i istovremeno misliti kritički? No, u vezi sa osnovnom temom ovog rada, to ipak nije precizno postavljeno pitanje. Jer, teolog (kao i svaki hrišćanin) treba da je veran Bogu. A crkvi samo onda i samo onoliko koliko je ona verna Bogu. I šta god o tome mislio Vikentije Lerinski, ona to nije baš „uvek (ubique), od svih (ad omnibus) i svuda (semper)“. Zato zadatak teologa nije da se svidi ljudima koji su na čelu institucionalne crkve. Njegov zadatak je da govori istinu (koja crkvu može učiniti boljom ili bližom Hristu), sviđala se ta istina njima ili ne. U tome uzor treba da mu bude sam Isus, zajedno sa prorocima, koji nisu govorili da bi ljudima podilazili i da bi im se svideli. Isus je govorio da bi im saopštio istinu u nadi da će ih ta istina prodrmati i probuditi iz dremeža, privesti pravom stanju stvari i time osloboditi. Teolog treba da radi isto. Ako on svojim govorom želi da se svidi dekanu, biskupu, patrijarhu ili papi, on ne treba ni da govori.

I na kraju, prosto se nameće pitanje: da li borba slobodnomislećih teologa sa jakom i često okrutnom institucionalnom crkvom ima ikakve nade na uspeh i uopšte ikakvog smisla? Drugim rečima, da li je realno očekivati da ona uspe? Na ovo pitanje odgovoriću kontra pitanjem: a da li je realno očekivati da mrtvac vaskrsne ili da se u evharistiji hleb i vino pretvore u telo i krv? Ako verujemo da jeste, onda nam ništa ne stoji na putu da još više verujemo da borba teologa za slobodu mišljenja ima smisla. Teolog ne živi i ne radi izvan atmosfere evharistijske zajednice. A to je zajednica u kojoj se dešavaju čuda ili znamenja. Ako teolog veruje da Bog Duhom Svetim može vaskrsnuti mrtvaca ili pretvoriti hleb i vino u telo i krv Hristovu, onda još lakše može verovati da ima smisla njegovo insistiranje na neotuđivosti slobode unutar koje stvara teologiju koja bez predrasuda, sledeći znakove vremena, treba da pruži odgovore na egzistencijalne probleme savremenog čoveka. Ako, međutim, ne veruje u vaskrsenje i pretvaranje, onda mu nedostaju i dubina i širina da poveruje da njegov angažman kao slobodnog teologa ima ikakvog smisla. Na svakom od nas je da, zagledan u sopstvenu nutrinu, donese odluku u koju kategoriju će se svrstati.

Tekst je prvotno u tri nastavka objavljen na portalu teologija.net, a na Polis ga, uz autorovu suglasnost, prenosimo integralnog.

O. Vladan Perišić u Lovranu /Foto: Polis.ba/