Priredba

Bijo u Ramnom jedan čoek. Vide mue bilo ime. Vide Gûgin smoga zvali. Gûgā su zborili njegovoj babi – zašto neznam – pa ponjoj. Uknjigam mue Nedjeljko, jerbose rodijo uneđelju. Ali, toga bise samo śetili kabiga pitali uškoli, i odmabi zaboravili. Vidu nije bila briga zaloptu, šaketanje i kartanje, štoe većinom pušila druga muškarija. Radioe ko kuhar u Prezidentu i zvali suga svuđe po Njemačkoj, samo da veli koliko ište, manije stijo ničut. Tacu otéli zimi bili zatvoreni, pasi bijo slobodan, ležiš jȁrādiš štavoliš, a pare idu.

Ko mulci smose najviše skupljali konjeg doma, kabi stariji otišli spavat. Seloe, nemaš đedrugo vet učiju kuću. Jȁ skiči nadvoru. Lakoe kae ljeti, ama zimi?! Užali bimu sve popit štoe imo. Jednom smo popili i čelju, onu prvu rakiju iskazana, štoe jaka, za masiranje. Našoe iza frižidera. Vide bi sve dao zadruštvo, i drage volje binas dvorijo. Nijese vele niskijem zavađo, ali nebi jamjo zdravo zagotovo štodrugi vele. Imoe svoju pamet. Nekatbi samo reko: Aha-a. I toe bilo dosta. Jedno vrijeme mue glamna riječ bila „drma“. Došo jednom pome da nekut idemo i jase brijem. Gleda on paveli:
– Aha. Drmaju različiti načini brijanja.

***

Bijoe još jedan čoek, Jure, Čelik smo ga zvali. Bijoe jȁki, dobro igro lopte i lijepo pjevo. Prvie odnas imo kopačke. Nekoe imo nekok u Leotara ili Goška, ne znam, pa donijo nečije stare. Bile su povelike, malo krive naprijed, ali mismo samo čekali koje ćese čudo dogodit kat počme šnjima igrat.

Zbog tok suga primali u stariju klapu. Namie bilo krivo, pa smose jednom svi zbog toga pobili. Čelika sam, kasmose zamomčili, smatro najboljiem jaranom. Ali mie, da budem iskren, ponekat išo na živce. Nekat bise toliko falijo da niko nije mogo predanj. Vazda ja pa ja! A nimeni nije maane štose toga tiče, pase nijesmo mogli dogovorit koe prvi.

Kase śetim Vide i Čelika, śetim se našie hojna i zaebancija. Vazda prvo toga i niček drugok. A katmi pane napemet Lumbarda, ono nesretnje mjesto na Korčuli, prikažemise kakosu Vide i  Čelik poginuli. U Mekošici bijo nakav turmir izarata, igrali fuzbala. Biloe tu svieta osvakle, jedni igrali, drugi gledali i pili. Glamna testa u Mekošici bila puna čeljadi. U ponoći naleti pjana budala sautinom i zgruaj ljude. Poginuloi troje, otoga jedan momak iz Mostara Albert umri na licu mjesta, Vide śutridan, a Čelik peti dan. Jednom samga vidijo u šok sobi, nadimju muse nejednako ona njegova golema prsa. Nekolikoie ozlijeđeno pasu ozdravili.

Mi neki bili u Lumbardi i vazda mie ona uglavi kae pitanje smrti. A oni mi samo padaju napamet kasu naše ludosti i baksuzluci. Pase nekat pitam: jelito uredu premanjima?

***

Onda vidim dase puno druge čeljadi śetim poistom! I kolikogoć čoek misli dae sve drugo važnije, oni baksuzluci se vazda prvo jave upameti. I u njima najlješve i najviše žive Ramno. Ne samo oni otnaše družine, vet ponekat ioni štosunam o njima pričali stariji.

Najstariie kasu pošegali dub na Igrištu. Neznam kojisu zborili dae bio, biće murvac, jȁ orah. Ito pretkasarnom, đesu bili džandari. Obnoć, kolo pjeva i igra, a oni šegaju dub usretkola.

Onda o onom pudaru, štosuga prevarili. Metno glavu nanajvišu karpuzu upolju, dae neukradu. A baksuzi – unasje baksuz rijet veseljak, bekrija – došli, izmaknimu karpuzu ispoglave, i podmetnimu kamen. Kase pribudijo, nema karpuze!

Jedan od nji, Mȁta, pričaju dae užo oćerat gudina skamenice pamu iźes one splačine. Samo da kenčija, damuse smiju.

Akasu nasvatbi u Vlahe Đuričina, kamuse udavala unuka za sina Vide Malkanova, kasu iźeli sve štoe bilo ukući. Vele dae Vlaho bijo škrt. Austo silan i zadrt. Kakose što donosilo predanje – oni iźedi. Na kraju, pričalisu, bacilibi ljeb međunje, oni ga raščereči uzdraku. Vlahi se umračilo:
– Vjeruim neebem, daimje bacit balu miječara iźelibie, ito onog proljetnog, što isprokula. – A znaš kakavje miječar? Ima unjem ono mijeko, nevalja nidati pane naruke. Nikakvaga živina neede.

Zborilisu ito dasu ti isti, bioe među njima inaš Lȉnka, jednom opkolili lisicu međuse i naćeralie kroz našu ulicu i skočili nanju snašek krmećaka i takoe ubili. Epa, ti vidi.

***

Śećamse baksuzā, godišta prije nas, 1957-1958. Biloije puno. Maslena godina, štobi reko Funco. Šta njima bože nije padalo napamet?!

Kasu u Ive Jeličina u stojaćoj kući ukrali braviju bedricu? Pae oglodali dae nanjoj samo ostala śajna kos. Iondae vratili naisto mjesto. A bila otkućnog prijatelja Branka s Pelješca.

A kasu išli nadernek na sv. Roka na Trebinju? Naišli najednok štosu zanj zborili dae, da prostite, tubaš. Pase skidali i goli išli prednjim, aonse jadnik uzvro. Tamosu pokrali apostolke u jednok štoe prodavo, odneklee bio o Šibenika. Pamilicija śutra dolazila ponje doma.

Pa usvanuće više neznaju štabi. Jednom Campor i Dokto išli plašit đevojke isklape dok spavaju. Bila Stela iz Sarajeva kotbabe, fina gracka đevojčica, a rodicajoj Cvija, i ona zgodna, mase znala previše ljutit, pabie akaste padbadali. Elem oni radili priredbu dae vrag ili što, neznam tačno, pase digla uzbuna. Nakrajue ostalo dase, da prostite, neko posro uavliji – oni nedaju nipošto dasuoni – idasu nestale nakve kokoši. Pa zovi miliciju. Kae došla milicija, sve kokoši nabroju. Adae za gomno Boškovica rekla:
– E, ovoće vala čekat Boška usubotu! – Boško joe, bezbeli, bijo đuvegija.

***

Naše godištee bilo manje i mi nijesmo imali petlje kooni. Ama namie tonaše bilo veliko! Daštae. Śetiću se dvatri škandala.

Jednom, neznamo štaćemo osebe, večee, śutra sveta Ana dernek po Trnčinom. Nekom pade napamet, ajemo odman u Trnčinu. Te nakav šator jami u Dede, i pješke po Trnčinu. Smrzli se kratkije rukava, a napolju ladno obnoć. Probudilise uneka doba, otnas nizbrn trgovci povukli liniju i postavili svoju robu. Žujo iprvi vidijo:
– Evo jednog iž Čapljine s drvenom nogom. Prodaje kośerače i provai nanogi.

Onabi čeljad prolazila i zavirivala šta mi daemo ipošto, ami izmiješali naše pantokule ijoš šta kome pane napamet, dokoni nebi viđeli da seirimo šnjima.

Ama, najvišu smo šegu, štoja znam, napravili kasmose prijavili na turmir u Veličani za Dan borca, ili Ustanka. Tuse iskupi cijelo Popovo, dođu političari, drže se govori, igra se kolo… E, prijavilise imi ko Ekipa smijeha ili Ramno II, poštoe naša prava ekipa već bila prijavljena. Rekli nam; more, samo morate nać još nekok da bude paran broj. Kogaćemo? Unđe neki momci. Oćeteli igrat na turmiru? Oćemo. Okle ste? Iz Mrkonjića. Imate li dresovače? Moramo doma po nje. Ajete onda odma. I oni trk.

Došo red nanas. Mise probukli. Nanami prtenice, pelengaće i potkošulje od našije baba i đedova. Tosu nam bile dresovače. Viđeli ovi naši glamni iz Ramnog pase smamili na nas. Ne nadaju se dobru. Tue partizanski državni praznik, a Ramno bilo nazlu glasu poustašam. Smamilise nanas, mise pravimo ludi.

– Nijesmo nimi vami smetali, nemojte nivi nami.

Brajić, koie vodio fuzbal u Ramnom, ljutit suje:
– Dajtu loptu! Vamo loptu! – Računaju ako nam jame loptu nećemo imat ščijem igrat. On priđi onom ukok je lopta, amiga u šegu. Poludijo!

Ali, prepala se dvojica manjaka štosu fino igrala i odmase povukla. Nijesmo više imali broj. Koliko se śecam nijesmo nipočeli, vet smose ko zagrijavali. Tuse viđela naša igra. Uglamnom, što luđa to bolja. Ako lopta ide tebi ti bježiš otnje ili radiš šta drugo dabude smiješno. Rašćerali sunas naši, jedva smose slikali, ono nas štoe ostalo. Neko nas sliko „smenom 8“, jedva se pozna, a film niko nije čuvo. Nieto bila mala zaebancija, ama štoja znam nikakvije pošljedica niebilo. Samose neko vrijeme to naše prepričavalo.

Eto takije se stvari čoek śeti prie svega drugog. Često se śetim onok smačkarama, ama otom ćuvam drugi put ako bogda zdravja.

***

Mislijo sam usebi i više puta: zašto pantimo ono za što vele da otok nema ništa, dae nevažno, dangubljenje i ludos, a zaboravljamo štosmo mislili dae važno. Pantimo kasmo kenčijali, izvodili pehlije, ili kako danas vele priredbe, nekakav teator.

Pravo dati kažem neznam, nijesam svatijo. Ijase lješve ośećam kase śetim da sam skičo postrehom po kiši sjaranima, vet kasam dobijo platu. Eto, ispada dae priredba smisao našije života, kodasmo šnjom ufatili Boga. Jelito život uzajedništvu brez velika računa, neka ljuska čistoća? Neznam. Neumijem rijet. Jok.

Samo znam da ćemo svi mi zajedno, i puno toga što smo radili, brzo otići za Vidom i Čelikom, adaće śećanje na priredbe ostat puno duže. Svegati, tae Mata umro ima više otrides, bojse i četeres godina. Śećanjeće ostat toliko danam se čini kodaćega bit uvijeke. I zajednica će ostat doklenga bude pronosila.

Tu veče nijesmo morali kot Vide. Biloe ljeto, fino toplo. Dozore smose valjali ko magarad po Igrištu i prepričavali najgori fuzbal otkaga panti Popovska vala. Taj naš nevješ i propali plam osto je u śećanju ko nešto najlješve štose u našem kraju dogodilo.

---

Ivo Lučić, polis.ba

Naslovna fotografija: Vide Gugin desno. Slijeva na desno: Ivo Sosin, Smajo, Funco i Ivo Ljevakušin.

---