Luka

Bila u Ramnom jedna žena. Jela se zvala. Bilae ot Grgurevića, pokonjek Petra. Onase udála u Rupni Do. Toe odman prvo selo od Ramnog, štaima, malo jače otposata nanoge. Seloe fino, mâlo, kuće nanizane okonije dolova, zatvorilai brda sasvije strana. Kotnji nijesu one oštre stijene ko kodnas, vecu zaobljene, mrkijente. Nemoreši kresat, zaoblese, štobi zidari rekli ko, daprostiš, u baka guzica. Ja neznam imali danas više iko da žíve unjem, alise, svedno, ima onjem, borami, šta pripoviđet.

Imaju jednu malu crkvu, svetog Nikole, među najstarijiem je unašem kraju. Ima uselu đese zove Andrijaševića kula. A ima i Purino gumno, totie kase izlazi uzbrdicom prema Trebinji. Ta tise uzbrdica zove Ždrijelo. Pa odman lijevo uza Ždrijelo je Purino gumno i Andrijaševića kula. Rupodoljani to zovu Kuline. One su podijeljene u dvje ograde. Jednae Matina Kulina, biva, Mate Sokola, unjoe najviše tije omeđina, a druga Kraljeva Kulina, ot Kralja iz Ramnog. Tije omeđinae malo ostalo, jerbo su nestale ite familije Pure i Andrijaševići, a ondae Amerikanac raznijo dosta kamena s Kulina, kae gradijo kuću, odman sdruge strane Ždrijela.

O Puram niko ništa nezna, samo eto dasu bile, a o Andrijaševićima znadu poštogoć. Vele dasu iz Rupnog Dola bila dva biskupa Andrijaševića. Fra Dominik (oko 1572–1632) bijo skadarski biskup, ama nije dugo osto, dasu ga osmanlije oćerali. Umro u Rimu vele. Drugi, Marko (1670-1740) bijo nadbiskup u Sofiji, anion, vele, nije dugo mogo ostat. Potlje bivo ođe-unđe i došo u Malu Braću u Dubromnik i tutie osto do kraja života. Ukopan je u tu crkvu na Stradunu. Neko neda vet dasu iz Ramnog, neki dasu iz Orova Dola. Ama udrugijem selma nema Andrijaševića kula, samo u Rupnom Dolu. Tati misliš? Jedna kuća da dâ dva biskupa, a!? Ima sela koliko gotot danie nikat dalo ni dume ni dumine babe. Uglamnom, Andrijaševići su bili čuveni rod, drmo tadašnjijem Popovijem. Napravilisu crkvu u Ramnom 1578.

***

E, dati iovo pripovidim: bilae jedna kuća Prkuta. Vele dasu oni došli s Brestice, totie odman prvo selo kako nastaviš dalje uza Ždrijelo. Jelito tačno, ja neznam. Tatie kuća imala dva brata, Đuricana i Luku. Đurican je bio malo postariji, onje bio trinesto. Pravo mue ime bilo Đuro, ali kakosu bila tri Đure, onda ovok zvali Đurican, a Đuru Radića Đuka, a treći bio Đuro Soko, njeksu Đuro izvali.

Lukae bio dvadeseto godište. Oženijotie tu Jelu Grgurevića kojae bila dvaesedmo. Nijesu imali đece. Đurican se oženijo iz Rupnog Dola, Cviju Sokolovu. Onae bila dvaespeto. Onisu imali troje đece, Božu, Katu i Mariju. Živjeli svi zajedno. Pami nedavno Božo veli:
– Mismo ti imali dva ćaće i dvije matere.

Njidva radila ko zidari po Dalmaciji i Pelješcu, a zimi bi došla doma. Kašnjese Đurican zaposlijo u Mostaru, a Luka bio doma.

***

Luka je umio pravit ruke i noge kabi ko slomijo jȁ helaćijo. Kako vi velite, namještat? Izaboga kolikoe on ruka i noga napravijo. Đe goce ko polomi, odman nako rutav i peksin pravo u Luke. U kuću. Štagoć čeljad radila, valja sve ostavit, primit ga, namjestit mu ruku jȁnogu, zamitit ga otli kafu, otli rakiju, ajde založi bićeti lašnje. Užalae asta konačit u Prkuta. A kuća, biva, i brežnjek puna čeljadi.

Jednom su doćerali na konju jednog Gašića iž Čvaljine. Neštoe helaćijo. Dugo za Rupni Do niebilo teste. Šnjim došla nekolika. Bila više noć. I bomeim nijesu dali da taki idu i mučese pomraku, vecu konačili u Luke i Đuricana.

Dolazilisu osvakle. Ne samo Kutlovićani, ono Trnčina, Gaic, Planjak, Vojevići, onisu kojedno, biva ijesu jednu selo, samo su zaseoci dosta daleko jedno otrukok, pa onda iz Ramnog, iz Dojnjek polja, pa s One strane, pa Rasno, ma dolaziloie ot Čapljine, Dubromnika, Stoca… s Korčule.

On bimu vlaše pipo to mjesto, nekat banjo mnakom vodom i svega više smirivo. Usta mu nasmijana, a oči – mijenjaju se. Sasu nasmijane pa postani stroge. Kakono pipa, lovi ono mjesto koje treba namjestit, pogled muse smrzni, pase razgali jerje ovariso, pa jopet.

Ondati izmuti bjelanjce i šećera, zamota zavoj oko tok mjesta kojesi helaćijo. Pa jednom, pa drugi put, pa treći. Njemu bi ponekat dali zavoja u bolnici s kojijem je bio dobar, jerbo suga neki zvali daim pomože. Ako nema doma zavoja, isparobi kaiš kakva lincuna pa udlazijo.

Većinom ljudma nije ni padalo nepamet jamit sobom kakva malo zavoja ili ruteljine, jȁkoje jaje. Bojsee ko i jamijo, neću griješit dušu, ama mjerim posebi. Kokat se smeteš, udrijo sise, ideš odman učoeka dati napravi.

Onbite zapričavo i vele izmišljo priče. Neko veli dae pričo dae on neđe zarata pobjego iz Rusije, daga nije stijo primit avion ilie zakasnio, a once ufati zakrilo i tako do u Jugoslaviju. Eto, dae bilo tako mučno dae jedva osto. Jatu priču nijesam odnjek čuo. I Božo kaže dae nikat nije čuo, dae to izmišljeno. Džaba, neki ljudi zbore dasu odrugije čuli daeto Luka pričo. Jato ođe mećem, ama neznam jeli tačno ili nije. Nekat bite prevarijo dae napravijo, pabise ti opušto, aonbi, hȁ i ućeraj kos đe treba.

***

Znateli Miška Krunića iž Ljubinja? Oni trener odbojke. Fin, upitan čoek. Satje trener odbojkaške reprezentacije Crne Gore, bio pomoćni trener Hrvacke. Najvišee bio u Kaštelima, kotonog veselog Joška što drži Marinu. Vodioe žemki klub bojse desegodina. Kažu dae osvojio pehara, nebi moglo stanut u najviši sepet. Sviga fale.

Pričo mie vako: bijo on manjak, desegodina bojse imo. Nekako ga lofta nezgodno udri i izvrnimu dlan, polomi one koščice udlanu. Štaće, veli, boli, nemorese izdržat. E, neko reko da dijete treba vodit Luki. Taman seno zagovnilo daprostiš, počele barikade, samo što rat nije počeo. Dijete boli, u Domu zdravja u Ljubinju mu nemogu ništa, morase. Te, ukola, on, ćaća i matera i u Rupni Do. Kasu došli, Luka mu jamio ruku i odman počeo opipavat. Metnoe na krilo, a žena počela lomiti bjelanca.

– Onje meni držo ruku i pričao: vidiš, kaže, saćeti praviti šampitu, vidiš dase muti šlag. Onako, potpuno me opustio da ja nemislim oruci, da gledam tamo i samoe u jednom momentu napravio neki potez, krc, menee zaboljelo i kaže, gotovoe, prošlo. E, kaže, prevario sam te, nije šlag, alie prošlo. Ito sve bi gotovo zaminutu – pripovijeda Miško pa dodaje: – Pita stari treba li na kontrolu? A onje nešto rekao usmislu, netreba kontrola, a i da treba … gotovo je. Vjerovatno čovjek osjetio dapočinje rat, da nema otog ništa. Jasam, čini mise tri sedmice nosio gips. Mislim da sam i križao dane i dasam ga dva dana ranije skinuo.

Isto mie pripovidijo još jedan odbojkaš, Slaviša Pešut, onje stariji od Miška jedno sedam-osam godina. Onje helaćijo nogu na jednoj utakmici protiv Fužinara iz Ravni na Koroškem. Toe bilo uoči prvije izbora u Beha. Potom se i śeća kaebilo.

– Uglamnom, u doskoku sam naskočio saigraču na nogu i pao. Utom momentu, ja nisam niznao štase desilo. Kase završila utakmica, meni su ono ajde malo previli i uveče smo otišli u Luke. Samnom bio klupski sekretar, Zijad Vladavić, Kesa smo ga zvali, čovjek otišao u ratu i živio u Šveskoj, umro 2020. Ovi stari su znali Luku. Znaš čega se još sjećam? Na televiziji je bila emisija Yutel Gorana Milića, ja dnevnike nisam nikad gledo i to mie prvo dasam vidio taj Yutel.

Slaviša priča dasu ukući bili Luka i žene.

– Kako smo malo pričali, ponudili sumi rakiju. Ja nisam ni pio rakiju. Ajde, ajde, lakše ćeti bit. Rakija se popila. S ovim momcima je pričao, pričao sa mnom, a radio svoj posao. Baš je lagan, prijatan čovjek, odmah se neko povjerenje u njega ima. Nije me puno ni boljelo. Dali što je bila vruća noga no još, kako se kaže?  I rekao je za neki određeni period kad prođe, da će to doć na svoje, da nije baš lagana povreda: istegnuti ligamenti i eto.

***

Mislimse, borati padae samo Ljubinjcima gradijo ruke i noge, imoe vazdan posla. Kako su došli do Luke? Tomie pripovidijo Marko Toholj. Onje bio trener i precjednik kluba, a kasnije otišo na funkciju u Sarajevo i Beograd i bio svašta u odbojki.

Ozlijedio se, zbori on, precjednik kluba neki Nešo Krunić, izglavio nogu. Onje imo malo jednu nogu kraću pa naljego na nakve malo rupe itu iščaši žglob. Paga vodili kotjednog u Ljubinje, onmu nije puno pomogo, a izmučioga, četvoricaga držala damu to napravi. I opet nije valjalo. Onda neko odraje reko… učaršiji, a što idete, kaže tome (neću ga imentovat), imate Luku u Rupnom Dolu.

– Nijesmo mi niznali đee Rupni Do jer smo vazda išli pro Zavale u Slano. I odveliga mi, a imo on debele noge voma, a još mu no oteklo. Reko Luka ženi dajmi nu bradvu. Štaće ti bradva? Davo malo stešem noge, veli. I tuse mi smijali, a onmu namjesti bez ikakva problema. Toe bilo u proljeće sedamdeset iosme. Ujesen te godine ja iščaši zglob i odma sam otišo Luki. Znaš đesu me iskrcali, kod onog gumna, pa ima jedno 20-30 metara dokuće, tosume prenijeli.

Onje to sdva prsta, palcem i kažiprstom, lagano vratio daja nisam ništa osjetio. Kadmie to napravio, kažemi, ajde provaj hodat. Ja u nevjerici, štaću hodat, ustanem se. Hodaj, hodaj, kaže, slobodno. Ja krenem, kaže, prebaci težinu natu desnu nogu. Slobodno prebaci. Ja nalijevu, pa nadesnu nogu, pa napravim korak dva, oprezno. Sve uredu. Čudo, čudo šta može čovjek. Boli li te?, pitame.

Reko, boli malo. Kaže, ima stare, maće, zato. A menie to stvarno odavno bilo. Kaže, sad ćemo ito napravit, ali maloće to boliti. I to mie napravio, malo me bolilo, ali mie napravio. Ta desna nogae bila prešla uhronično, na svaki mali kamenčić bise izvrnula. Mene su unijeli kod Luke, a izašosam na svojim nogama. I nikad se više dodanas ta noga nije izvrnula damie iskočio zglob.

I onda sam ja posle toga vodio svoje odbojkaše, čim mala povreda, vodim ih. Luka to namjesti, oporavak traje pet-deset dana maksimalno. On je namješto plećne lopatice kad ispanu čovjeku, koje suse ortopedi, ljekari, hirurzi, teškom mukom odlučivali da operišu. Onje to isto tako namiješto. Ortoped u Trebinju, što se tiče Ljubinja, nije imao šta daradi. Svisu išli Luki.

***

A Niko mi naš pričo, on nekog gonijo damu napravi, bezbeli nogu. Igrali na Gumnima utakmicu i nekoe batalijo. Pričomu tu Luka kakoe bio prije nji neki s Korčule. Čoek bio ubolnici i nakrivo mu prerasti ključna kos. Treba lomit. Nieto lasno. Taj čoek je sijo na kauč, a Luka izanjek sijo navrh onok naslona. Te zapni, pritisni, puče kos, čoek skraćo. Tega maži sirćetom dok nije došo sebi.

Užo mue Božo pomagat, ono više postaros.

– Posebno kasnije kae bio više unekiem godinama, dosta samu pomago. Nije više zaneke slučajeve imo snage. Ramena naprimjer. Kada se desi daono iskoči, ruka ostaje nepokretna u nekom položaju. Trebaloe tu malo snage, povučese malo odozdo i uradi nekakav potisak. Onda bion meni reko: Deti malo povuci, a onbi radio taj potisak i tobi vratio.

Vodili suga da čini kosti iubolnicu. Jednom došo ponj Savo Perotić, oni štoe popravjo struju.

– Luka, bili otišo samnom date odvezem u Trebinje. Mali mie ubolnici, slomijo ključnu kos, pamu neide naoposlom.
– Đeću, bolan Savo, tamo dokturi, daja mimonje radim.
– Aeti, reko samja njima daćeš ti doć.

I odvezo ga i spasijo Luka malok.

Iž Ljubinja je ljude Luki užo spremit doktur Bogoljub Pešut. Njemusu dolazili isto ljudi izdrugije sela i vjerovali mu. Uglamnom, u klubusu držali do Luke. Kabi dolazile neke ekipe ko Bosna, Mnadost, Novi Sad, Fužinar iz Ravni na Koroškem, biva najjače tada u zemji, užalibi i njega pozvat. Takoe bilo na memorijalnom turnir Jovo Đurić. Đurić je bio stari reprezentativac koie 1973. nesretan strado u saobraćajnoj nesreći kod Tarčina. I ondabi bio ručak i on bude gos na njem. Pešut kaže dabi neko iz organizacije kluba i otišao ponj i vratioga.

Toholj veli dae to bilo osamdeset iosme ili osamdeset isedme. Onje zbog tije zasluga oko odbojkaša, bio počasni gost i sjedio naklupi kao klupski ljekar. Bioe u dvorani drugi dežurni ortoped ljekar, ali onje bio naš ljekar, veli.

Nije htio nikad ništa da naplati. Akosi donio nešto, ukesi kafu, rakiju, odmah bito stavio nasto dase peče kafa. Kolikoe bio dobar i kolikoe bio popularan u Ljubinju, nikad nisu u kafani dali da plati išta, nego suga ljudi čašćavali. Ja bio direktor Farme koka, pa kasmo mi prodavali te koke, Luka bi došao, pabi popili kafu, pamu paket upakovao tih kokoši i auto daga odveze. Pa bion reko, pa nisam ja ovo zaslužio, bilo mu to nezgodno, veli Marko.

Eto, domalo se iza onok kae Miško bio kodnjek zarati i niko više nije znao đe ko. Marko se priśeća dasu ljudi pričali dasu gledali na TV Sarajevo kako Luka i još nekolika čeljadeta idu pješke prema Neumu, bježali pred ratom. Bioe, vele, izbjegao u Neum, kolikoe istina ne znam.

Miško veli dase njegov stari poslije raspitivao za Luku i dasu čuli dae umro.

– Ja sam nedavno išao iz Ljubinja za Dubrovnik preko Rupnog Dola, toe prvi put nakon tok događaja. Kad sam bio blizu Rupnog Dola, znači ono, klasični dežavu. Potpuno. Potpuno. I svega samse sjetio: kako smo dolazili, gdje smo se parkirali, gdje se stari okretao, gdje je kuća, sve, sve, sve. Kodae juče bilo, nevjerovatno.

Śećaju gase ljudi. Božo priča dagae jednom zaustavio policajac i kad mue vidio osobnu, upito:
– Šta tie Luka?
– Kasam ja rekao štae, odman mie vratio, nije me više ništa pito. Ondae počeo pričati o Luki, kako mue pomogo, ne znam, ovo-ono.

***

Kakoe počeo stijem da pravi noge jȁ ruke, niko nezna tačno rijet. Niko veli damue tat pričo dase jedna strina bila slomila. Dae stric umijo znat radit otom, ama dae neđe bio, niega bilo doma. Pada nije šćela nikom dat vet dajoj Luka namjesti.

Marko veli dasuga oni to jednom pitali. Dae Luka reko dae neko izglavio nogu kad su bili neđe u polju na zemlji, da je neko upao u neku grupu i  dae onto pokušao namjestit. I dae to jednostavno pipao, potego, tamo, vamo i onda ga to zainteresovalo. I dae reko, prozvaše me ljudi doktorom za kosti. Ja se kaže, onda nisam ni opiro. Ja, kaže, nikad nisam tvrdio da znam, ali dolazili sumi ljudi pasam to radio.

Božo misli da nije niotkoga učijo, vet dae sam to savlado. Božo veli dae on pričo dabi prije, kabise ukopavalo ugrebju, stimavo kosti koje bi otkrili … dae tu najviše naučio. Kabi se ljudi povukli, onbi študiro i slagaoi. Niko reče damue pričo dabi, kadbi đe vidio kakav stari raskriven greb na osami, dabi iščeprljo kosti pai slago na kaku celtinu. Božo misli daeto nekakav dar odboga, prirode.

– Uglavnom rijetko bi pogriješio. Čak i ona uzdužna puknuća kojae vrlo teško bilo opipat, imoe za nje ośećaj.

Ja nijesam čuo dase iko potužijo damue što krivo preraslo.

***

Isto, Božo veli dase volio družit somnadinom. Kabi se naveče razišli, stariji momci đe dalje nasijelo a čeljad pospala, došlibi oni klapci Dragan, Marinko, Ante, Srećko, Miro i igrali š Lukom karata i dočepali se njegovije cigara. Tobise takumilo, nijese viđelo odima. Ionda, kasu ti momci stali na platu, donijeli bimu pokutiju cigara, to, damu vrate.

Takie bio prema svijem. Nikat niko nije čuo dae kome reko tamose. Umroe devedeset ičetvrte. Nekolika mjeseca prije toga, otišo iz Župe u Rupni Do, prvi put otrata. Kaeto vidijo, kae vidijo selo i kuće, vratijose voma sgruhan. Domalo imo udar, nijese oporavijo. Eto, otišoe ima trides godina. Mnogom je osto ufinu panćenju. Ali, mislimse nako, štae napravijo zadruge, i famelja muse žrtvovala, pada niko niđe onjem javno nislatke nigrke. Pase jopet iksan pita jeli dovoljno što gase ljudi usebi śećaju ili treba nešto zajednica napravit?

E, saćete vi pitat koe zajednica. Toe pitanje namjestu. Nikatje nije bilo manje. Jerbo, svi kažu dasu Srbin, Rvat ili Musliman! Jadan sinko, totije ambalaža. Imašli išta unjoj? Šta držiš u tom kašunu nakom piše Srbin, Rvat ili Musliman. Imašli išta ljusko unjem. Jerbo, i Isus je reko da neće u Kraljestvo Nebesko uć onaj što samo ilače Gospodine, Gospodine, vet oni koji radi dobro ljudma! Jesili valjo komšiji i onom štoe odman dotebe?

Ili vako? Ajese upitaj štasi dobio ko Srbin, Rvat ili Musliman? Ha, nekoe bojse odvas jȁvaš izgubijo ruku, neko oko, neko nogu jȁ obje. Oni koe dobio, tosu Srbi, Rvati i Muslimani, kojisu sebi stekli vile, stanova pešes pogradovma, koji voze auta dabi vas bilo stid unje iśes. Moreš samo, ako što zaustiš, dobit ljokač po ciku. Mi, jadan sinko nijesmo ni Srbi, ni Rvati ni Muslimani, veto hrđa i potreba. I koćeti, ondar šta rijet oljudma kojisu kai Luka. Ajde, pušti stat.

A valae zaslužijo. Dokturi primaju plate zato štorade, i svaka druga davanja imadu, još štoim se donosi, pršute, mirise, u param. Ne jamjaju svi. Neki neće, nekijem dodije odbijat pa jame jerimje lašnje vet svaki dan vraćati čoeka svrata i ponižavatga. Ama Luka nije primo ni platu ni davanja. A malomue ko donosijo i ono štoe nanj potrošijo.

Malo ija ođe jedem gomna. Jerbo netreba spominjat nikakav ljuski peksijan kase priča otakom čoeku. Ama krivo mi. Katmi odemo štoga znamo, neće gase niko više śećat, a bilobi jazuk.

---

Ivo Lučić, polis.ba

---

---