Kuća

Ima u Ramnom jedna kuća. Ma jȁ, imai, štose kaže, stotinu. Maovae naša kuća. Kati nju stimaš ozgar, savliskije vrata, dae kakvo čeljade, tibi reko dae stidno. Zavuklase potput, nekakose pregla. Tutie prije bijo ljanik, mi velimo tako đesu čele. Bile ljȕti i bojse malo okrajka, znaš daga ođe niđe nije bilo vele akoga nijesi sam iskrčijo.

Kućae najedan boj. Usredini sujoj vrata, a nadvjestrane po prozor. Nekat je odman dovrata piso broj 14, no crvenkasto, kodae kamen pušto rđu.

Striko jee napravijo kasmose podijelili s Dedinijem. Sve poredu: ukopose uživac, pa kreso zanju kamen, pa zido, pae metno potkupu. Kat uljegneš bilae odman kuinja, a nadesno vrata i izanjie Babina soba. Ljetie malo ko unjoj bivo, svese devrilo nadvoru, a zimi puna čeljadi. Kuhase kupus imeso, turtinja šporet, naednoj strani trpezē ima još mûke i masan krug boce od miješanog zaitina, na drugom mi đeca pišemo uteke zadaću. Sva cakla zaparena. Strina bi, pokojoduši, otvotila dase malo izduši. I povirila nadvor da jamije malko zdraka.

***

Priee kuća bila kase uljegne uavliju desno, đe kažemo tavan (a danasje lijevo). Onae nadvaboja, ima tavan i potavan. Unjojsu prije svi stāli dokse nijesmo podijelili. Bilae lakat niža, isase vide nove dvijeruke kamena. U produžetku potavana je Stara kuća, samo najedan boj, onae pripala Dedinijem. Tue nekat bila stojaća kuća. Bilajo vrata vamo unašu avliju, vidise đesu zazidana. Dedini su nove kuće napravili odman izanaše prema Matiićima.

Upotavanusu bile dvije prostorijē, u prvom dijelu Strikin banak i halat: doli pravo škipić pun špicā i macā, donjek kunjevi i čivije; pa tesla, tesarska śekirica, belegija i nakva želježnička pumpa; gorisu navojite šege, planje, drveni čekić za utucanje mnadije ovnova, livija, škvadra, svrdo vihojla… ma imoe on alata nebiga nabroio zadobar dušak. Desnosu potgredom bičkije i noževi za meso, oštri ko ljuta zmija. Zatose to držalo visoko, danebi đeci došlo uruke.

U drugoj prostorīji je odman lijevo bila krtola, pa žito, ogredam suho meso i pršuti, a nadesnu ruku prvo dva badnja, viši i manji; izanji tri-četiri bačve za vina. Ta druga prostorijae sva ukopana, nema prozora, i tue vazda bijo mrak i zeru tuknulo.

***

Otavana dokuinjee kadrma, skalini, široki dvatri metra. Toe prvi dio avlije ukojise uđe savlinskije vrata, miga zovemo rampa. Zašto rampa, neznam. Tose inepita, toe – rampa!  Zid odputae visok dosretprsa, pabise prije, kabiko prošo, nadvirijo nazit pa pogledo unas doli uavliju, javiose i malo popričo, nekobi samo pogledo i nastavijo put.

– E kumova? Štaradite? Štaste siguravali? – reko bi kum Ivo Jeličin, pridržavajući motiku na jednom ramenu i krošnju udrugoj ruci. U krošnjibi nosijo nešto zaiźes i caklenu bocu bevande zatvorenu kuželjinom (kako vi reknete za klip kokuruza katmu okominjaš zrnje?) i šaku śemena blitve da tisne đe ako bude trebalo.

– Ajde kumova svraćaj!

– Nemam kat, idem u Plasa, toe navalila travuljina i živina, ja neznam štaće ostat otkrtole. – Ivo je slabo čuo. Štoja znam prvie u Ramnom imo aparat zauši. Užobi nekat njegov komšija Andrija Belenin, šaldžija bijo, naić pamu zviznut uoni aparat, pabise Ivo smamijo nanj:
-Ludove jedan, šta radiš, znaš dato meni zuji!

Ivo bi otišo i jošbise izanjeg čulo kakoe suha zemja, ili kakoe nečije paroče nagdrilo kupus, jerboe mislijo da svi drugu čuju puno dalje.

***

Štase za ovije godina štoja znadem nije dervilo uavliji! Svašta. Ženilo se, svatovi ugonili konje. Hȕči čeljad, krivese đeca ostraa. Otpravljali mrce. Rastanci. Jedan od najtužnijie dana je bio kasmo Andriju ispraćali uvojsku. Štae, bio diete, imo 18 godina. Najviše samse prepo kae bio oni potres u Crnoj Gori. Izletijo sam naalviju, nemogo doć sebi.

Ila, vazdae unjoj bilo nekok. Vazda neko mantesa krozanju gori doli ili śedi ili se štagoć radi: kominja kokuruz, kolje krmad, vrca se med, peru crijeva jȁsuđe…  razgoni mačke.

Oživine, uavliju su dolazile samo mačke, akobi koji hajvan ušo, toe odman bila huka, koe ostavijo vrata. Bilo e, paček, izmija. Jednom je ona mala – kae gledaš vako siva, asdruge strane kodae otčivita – pobjegla potprag otavana. Drugi put je otpuzala potaraci, izavuklase potjednu ciglu. Ja podigo ciglu, ona sva isprepadana šlajfa po betonu dok nije otišla potkupu Dedine Stare kuće.

Materie jednom otišla potprag otkuinje. Pa ona palila nakve papirine daje išćera, neśećamse jeli. Tosu one male, štoimi zovemo pušaričine, vele, nijesu otrovne.

A vele dasu naši stari, neki stari Slaveni, nikoise ne śeća, samo pričaju onjima, dasu oni voljeli daimadu zmiju potpragom. Onisu mišljeli daeto duša nekok odnjiovije starije. Daeto božije. Eto, akoeto istina, štae adet i nauka!? Mi današnji ubijamo bogove nas otjuče. Jesmoli prokleti, poluđeli ilie neko tako sebet čega stijo, ja neumijem rijet.

***

Svee otišlo. Zima. Onobi kiša sastavila ponekoliko. Śedise ukući, Striko i Baba, svak šuti, poneko uzdahne, đekat kahne. Baba šapće. Moli. Loži se vatra. Neštose kua. Preleti iskuinje upotavan pokiši, sve misliš nešse nalit.

Onda umrije Striko; umalo umri i Baba. Ostala strina Ânka, bijo bi počesto i Ćaća. Kućase održavala, mibi dolazili, ali nijetiga unoj više bilo nekog velika života niveselja.

Uto, etoti rata bogatiljubin! Doteklo Niki pameti, pa poćeraj i Ćaću i Strinu u Dubromnik. A krave igudine kot kuma Vlašića u Čepikuće. Nikoi više nikat nije vidijo ničuo. Brzoe itamo došo rat.

Najviše mi je falila uratu. Nemoš donje. Po noćisam duanio nabalkonu, nadevetom spratu u Zagrebu, gledo po krovovima koje vrag još nije dokučijo, ikopo poglavi kako bise mogo privuć dae bareem malko vidim. Pro Rasna, tomise činilo najbolje. Ali, nekakose sve prevrnu prije vet smose nadali, i već početkom šestog devedeset i druge sam došo u Ramno.

Upaljena. Koisve. Šljuhnulase. Ostali samo zidovi i gožđušine popatosu. Nebo se vidi krozanju. Samo jedan kraliješ osto načiviji oduharu. Izgledalae žalosno da žalosnije nije mogla. Neideti uglavu, nikako. Zboriš sebi štae, ama računaš i boljee daneide. Jednom će doć, jednom će doć, satje bolje dane dolazi. Eto: nije nidodanas. Da pitam kakva imje to rados bila, tijem nikšićkijem rezervistima što sue užegli, nebise trebo prestajat pitat, jerbo svakog dana nečija kuća usvijetu izgori zbog iste ludosti.

***

E, obnovilie. Momci štosu bili privojski izlili u Ramnom silu ploča. Vratilise neki ljudi. Unas Stari i Strina. Napravili vrt. Stari krčijo stijene, dećerali silne kamijone zemje. Niko posadijo masline, imai lje trides. Vazda nešto ima okonji devrit.

Sat sadimo imalo bašče, malo krtole – Niko okreno sadit dvaput godišnje, druga bude gotova zavadit o Božiću – kupusa i pomadora i ako još štogoć. Vazda zborim daću sadit svega, ama treba bit uzemju, ami samo dođemo koidan.

Ama, uavliji ništa netreba nisadit nizalijevat. Travuljina raste koluda. Nema koe nema ukadrmi. Bašsam neki dan gledo. Ima žućanice, slaka, sličke, konjogriza, guljetvače, macine trave, pa jedna štose lijepe listovi zaruku, ona svuđe raste iskamena, Niko veli dae dobra nezna zaštono, pa one ludure neznam nikakose zove. Zamećese i drveće! Smdljičina izbija, zamalo ufati ko prs debela. Prije bi stari poplijevo avliju, trebalobimu nekolika dana, onbi polako… uživo, čupo i izvlačijo bičkijom izmeđkamena. Ja progulijo onu najvišu, pa onda Niko onom motornom kosom podrljo, nije ostalo nizubotke. Ama, zanekolike efte, koda nijesi nidirno.

Štoe drveća sađeno okokuće, to podvisa. Ispotlipe štoee Andrija sadijo udaraju mnadijeri, kadrmase podiže okonje. Malo gumno. Čistim to, gonim nekakvu zemjetinu štose nakupila okolipe i ispotbrstina ustarom krmećaku i otonog što svašta bacimo doli produhara. Nema kakva peksijana utoj stelji nije bilo. Svese svremenom preda, ama plastika neće: dijelovi saketa, lȉk za vezanje, čepovi od boca, smrvljeni stiropor. Iakose raspane, tisu komadići još opasniji, vele indžilijeri.

Pitam Niku: đećuvo gonit. Kaže, zaoni šipak, u Lazetine. Velju, zar nijesi reko danam svake godine propane što nanjem rodi i daćešga pošegat? Kaže:

– Neću. Neću, ne bi buraz Šule dao. Kasam zborijo daću ga pośeć dokje bio živ, Šule bi reko: Nemojti da nijesi jadan.

Tako isto i za zovu. Stara donijela i tisnula ukraj, pod Dedin podrum, a satjoj nemoreš ništa. Strai da nebi utemelje kuće. Zborioje da će i nju pošegat, da smeta Dedinijem, ama opet isto: Nebi Staroj bilo milo.

Eto tako, vazda neka borba s gorom. Ama, palo mije napamet, koja sila treba posvijetu padase džombosa nika gora. I još nešto: ono štoe samo niklo, nie lako likvidirat, aono čoek što posadi, okotok udari naveliki belaj dato spasi.

***

Katuđem utako praznu kuću, milo mie viđet slike našije pokojnije što smoi mentuli nazit. Kodae nešto njiovo tu. Sat, velise dae greb njiova stalna kuća. Imamo veliki greb, šes izba, zasve Lučiće.

Nijesu naši svi uistoj izbi. Sat, nije, jaračunam, nipravljeno dase kopaju isjedne kuće samo ujednu izbu. Njimae katodu tamo, jačaunam, svedno ukojuće. Onda, vazda nešto bude danemore kakoti oćeš. Umre umalo vremena iziste kuće dvoje čeljadi, kounas Striko i Baba u skoro eftu dana, i nemoreši kopat zajedno dokse, davelim, ne raspanu.

Jerbo, najprijesu svi Lučići imali greb sdvije izbe. Bio okrenut nazapad. E, ondar počeli pravit greb sašes izba, toe, jaračunam, bilo neđe krajem šesetije godina. Taj novi greb je okrenut ujug. Najprvosu napravili dvije izbe i prebacili unje kosti i daimaš đe metnut mrca ako ko umre, paonda oborili stari greb i digli ostale izbe.

Tacuse, kasu bile dvijeizbe, a dosta čeljadi, kopali kakoe ko stigo. E, auovom novom ide vako. Tonamje nedavno pripovidijo Niko Bubičušin, štomu reknu Šaro; neko Šaro, neko Mali Bubičušin, neko Melko. Onje stariji malo pa više vodi računa otom. Once malo smamio na Niku kasu kopali Mamu, jerboe metnuta učetvrtu izbu, anaši skoro svi drugi osim Andrije i Babe – štoim znamo zagreb – svi su u trećoj izbi.

Uprvoj suti izbi odzapada Ljubica i Ivo Prhinkin štosu bili u Sarajevu, udrugojsu Vlahini: Vlaho, Brajuša i Stana i Perina žena Koteška, isto Stana, zvalie Mîga, Vlahina nevjesta. U trećosu, rekosam, većinom naši iskuće: Striko, strine Zlata i Anka i Ćaća.

Učetvrtoe Bubičuša Šarina i sat eto zakopali našu majku Jurku, onae najzadnja. Onda upetoj, ili drugoj otputa su Lino i Ljevakuša, ondar, Niko im sin i nevjesta Stana, i Đina Linina šćer, grehoto božija, umrla osamnes godina. Utoj izbi su Deda i Vlainićuša. Ljuba Vlainićuša bila uprvoj izbi. Onda šćela đeca dae isprve izbe prebace Dedi. Itakoe ibilo. A uzadnjoj izbi, šestoj, ili prvoj izbi doputa, ostala baba Čokljatuša đeijes, i brat Andrija.

Prhinka, Boškova matera, Šaro nezna đee. Onae nađena mrtva ukući nakon ovok rata, inezna đee Boško zakopo kašnje. Boško je kašnje napravio sebi i svojoj famelji akaste greb. Onse unj kopo. Takoe Šaro pripovidijo Niki i meni, paeto, ja prenosim, nekse zna, ako koga bude brige zato.

Velimti, višesu ti nekako naši mrtvi ukući vet ugrebju, a naša kućae više greb vetje ono doli grebje. Pa najviše ijesu ođe unjoj bili. Onae nešto ko mirila štoimadu. Kućae ko naš mauzolej. Takosu ođe ioni što neznamo đesu im kosti, ko stricu Juri i đedi Andriji. Tomie palo napamet kasam metno slike na zid, amae tako bilo ibrez slika. Ama, tote jopet miti; tako smetneš spameti daunjoj nemoreš nikok nać vet mrtve.

***

Uovoj kući i uovoj avliji samse rodijo. Nema kamena skojiem nijesam nešto. Neki me raduje, neki kori! Pa śedi naoni izlizani prak zimi papogledaj usunce. Ili kupi skadrme rukam ono što ode Striki ispot šege.

A kasmo slagali drva ukrmećaku zazimu, malo Starom precmrt. Ja započeo irekomu da nastavi dokja nešto drugo nenapravim. Kasamse vratijo, oni samo nabaco nahrpu, nijei slago. Mora dasamga voma oštro pogledo, začudio se, lijepose prepo. Nikad nijesmo otom zborili, ali svaki put katvidim ta drva, koja nidanas nijesu potrošena – nema ko, koće, ajde koće?! – kat vidim otpale kore sonije crvotočina, jase śetim tok pogleda moga Starog, koie unjegovu sinu otkrijo nešto tuđe i opako.

Naša kućae ko ivećina našije stvari, ko ikonj Dorat, ikrava Zekulja, mala, skučena, eto komodavate koliko more, aopeci šnjom najzadovoljniji. Toe kuća koja nije baš neka kuća, glava kuća koja nije baš neka glava kuća, toe avlija začiji veliki dio reknemo rampa – ušto rampa, iščeg rampa ili čemu rampa jȁ protiv čega rampa? – ali imi smo svi ižnje pomalo koiona.

Sat, ja zborim naša kuća, a velikoe pitanje imalie više, jelito ista kuća, i moreli prazna kuća bit ikako kuća i moreli bit ičija kuća.

***

Poštenjami moga, neznam šta sonijem đavlom, onom zmijom.

---

---

Ivo Lučić, polis.ba

---