Vladan Perišić: Crkva i pobuna studenata 

Piše: protojerej-stavrofor prof. dr Vladan Perišić. Tekst je objavljen u nedjeljniku Vreme, 8. siječnja 2025. Prenosimo ga na Polis uz dopuštenje autora.

Šta to u ovoj srpskoj stvarnosti, mračnoj i zloslutnoj zbog dugogodišnjeg zločinjenja i sveopšte bezobzirne otimačine onih na vlasti, te zbog „mudrog” ćutanja, okretanja glave i „gledanja svog posla” onih drugih (bilo zbog sebičnih interesa, bilo zbog straha) – šta dakle u toj Srbiji, izmrcvarenoj duhovnom bedom i nesigurnošću – u stvari traže pobunjeni studenti i đaci? Za čime toliko vapi srpska omladina? Odgovor na ovo pitanje može biti različit u zavisnosti od toga sa koje strane mu se pristupi. I pristupalo mu se politikološki, sociološki, itd, itd. Ovde ću pokušati da njihove proteste protumačim iz jednog, za srpsko društvo ne baš uobičajenog ugla – teološkog. Posmatrano sa teološke tačke gledišta sva ova srpska divna, pametna i odvažna omladina traži samo i jedino – ono božansko. U suštini svi oni čeznu za rajem. Kako to? Ni u jednom upućenom zahtevu se to ne vidi, ni jedna takva parola nije napisana. Pa ipak…

Stvarajući čoveka po svojoj slici Bog, koji je Dobrota, Pravda, Milost i Istina koja kao Put vodi u večni Život, usadio je u njega neizbrisivu čežnju prema Bogu i životu sa Bogom. Taj svoj impuls, to svoje najunutrašnjije stremljenje za najintimnijim odnosom sa Bogom, štaviše za večnim sjedinjenjem sa njim, čovek nosi negde duboko zapreteno u svojoj podsvesti (neki bi rekli: u kolektivno nesvesnom). I, iako nesvestan, taj nagon je od postanka čoveka izuzetno snažan podstrekač i motivator mnogih naših misli i delanja. Verujem da je tako i sada.

Potraga za rajem

Vratimo se sada srpskim studentima. Sa hrišćanske tačke gledišta, kad god protestujemo protiv nepravde, mi u stvari tražimo pravednu vladavinu Božiju (štaviše, „Ako ste žedni i gladni pravde” – blaženi ste, kaže Isus). Naravno, studenti (i teisti i ateisti) kazaće kako traže samo to da pravosudni sistem u Srbiji profunkcioniše po ustavu i zakonu. I, gledano iz ugla normalnog funkcionisanja države, biće u pravu. Ali, gledano iz teološkog ugla (koji ovaj prethodni ne negira, nego ga samo upotpunjuje), gde god pravosudni sistem funkcioniše valjano, za korak smo bliže onome kako je Bog hteo da uredimo međusobne odnose. Drugim rečima, u društvu u kojem vlada pravda bliže smo Bogu i njegovom raju. Tako, kad god uspravljamo kičmu i dižemo glavu, mi se približavamo bogoustanovljenom dostojanstvu slovesnog bića (jer, kako je pesnik dobro primetio: „Večno pognuta glava u određenom momentu počinje da pase”, tj. da iz slovesnog involuira u beslovesno biće). Isto tako, kad god se kao slabiji odupiremo jačemu, mi zauzimamo božansko stanovište („Snaga se u slabosti usavršava”, opet veli Isus). Kad god nam je istina svetinja, mi smo nepogrešivo na Božijem putu (jer „Ja sam istina”, veli Isus, a satana je „otac”, tj. izvor i podstrekač svake laži, a u srpskom društvu je ima baš previše). Kad god se zalažemo za dobre zakone i pravičan poredak, mi se u stvari zalažemo za veće prisustvo božanskog koje u svakodnevni, takoreći demonski haos i mrak unosi svetlost, pravdu, mir i elementarnu sigurnost. Jer, kao što rekoh, u podsvest svakog čoveka (bio on teista ili ateista) duboko je usađena potraga za božanskim, tako da ne može (a i ne treba) da prestane da traga za njim. Taj božanski raj, koji u ovom životu doduše ne možemo postići, ali ne možemo ni prestati da ga tražimo, u naš život se probija retkim ali snažnim osećajima zadovoljstva i ispunjenja onda kada uspemo da međusobni život uredimo pravično, čestito, miroljubivo i istinoljubivo. E, upravo tako kaže da želi da ga uredi i srpska omladina koja protestuje protiv bezakonja i nepravde. I mada je tačno da se raj ne može naći na ovom svetu, isto tako je tačno i to da na ovom svetu on počinje da se ostvaruje svaki put kada iskreno tražimo pravdu, istinu, samilost, mir, čovekoljublje, ljubav…

Uloga Crkve u promeni sveta

A da li bi studentima i đacima u borbi za vladavinu prava (kao dalekog odsjaja božanske pravde koja vlada u raju) mogla pomoći Crkva? I na koji način? Kako uopšte Crkva može menjati jedno dezintegrisano i antagonizovano društvo u humanije i pravednije? Jedini odgovor je: Crkva može menjati svet jedino svojim primerom („Drugi će poznati da ste moji učenici (tj. hrišćani) samo ako se budete uzajamno voleli”, ponovo Isus). Dakle, primerom ljubavi, milosrđa, saosećanja, i pravde. A donekle i svojom rečju, ali samo ukoliko je ona iskrena i istinita. I posebno ako je uz to i hrabra.

S tim u vezi dobro je podsetiti se da je nekada u Crkvi na velikoj ceni bila tzv. parrisia = hrabrost da se govori slobodno i otvoreno, te da se i onima na vlasti – dakle, onima daleko moćnijima od nas – kaže istina u lice. Jer, podsećam, istina je svetinja, zato što je božanska. U drevna i slavna vremena Crkve smatralo se da je parrisia (odvažnost) neophodna osobina onoga ko želi da bude na čelu Crkve kao episkop. I nije to samo zato da bi se nepravednim vladarima sasula istina u lice, nego zato da bi Crkva neodstupno stala iza istine, da bi svim silama zaštitila nejake, obespravljene i ponižene. Da bi stala u odbranu onih koji su gurnuti na društvene margine samo zato što su politički nepodobni ili ekonomski nejaki. Otuda episkopi, ali i prezviteri i đakoni, kao i svi laici hrišćani, moraju staviti pravičnost i čovečnost iznad svoje udobnosti, ličnog mira i samodovoljne i samozadovoljne izolacije. I ne smeju, zataškavajući istinu, ćutati pred nevoljama naroda koji im je poveren, jer je ćutanje veoma jasan izbor, ponekad glasniji od svake reči. A nevolja nije samo tlačenje sirotinje, nego, možda još i više, pravosudni sistem u kojem ta sirotinja ne može doći do pravde. I što je najvažnije, nevolje potlačenih biblijski Bog vidi kao nešto što ga se direktno tiče. A ako se tiče njega, da li je uopšte moguće da se ne tiče onih koji ga u ovom svetu zagovaraju?

Takođe, Crkva mora stvari nazivati pravim imenom. Neće laž prestati da bude laž ako je veštom demagogijom i verbalnim žongliranjem za tuđ račun Crkva prikaže kao istinu. Niti će nepravda prestati da bude nepravda ako je korumpirano ili zastrašeno pravosuđe u propagandnim medijima prikaže kao pravdu. I ne pomaže tu nikakav izgovor za kukavičko i oportunističko ćutanje pred ogoljenim zlom, jer Crkva čiji članovi nisu slobodni i hrabri da govore ono što misle, nije Crkva Hristova.

I na kraju,  33 godine sam kao profesor radio na Beogradskom Univerzitetu i ni jednu društvenu grupaciju ne poznajem bolje nego studente i ne volim koliko studente. Dragi studenti, želim da vam otkrijem jednu hrišćansku istinu – sve dok se iskreno zalažete za istinu i pravdu vi ste sa Bogom i Bog je sa vama. I nije najvažnije da li se istina i pravda mogu u ovakvom svetu ostvariti uvek i svuda. Ponekad i ponegde mogu, a ponekad i ponegde ne mogu. Ono što, međutim, jeste najvažnije je to da uvek postoje oni kojima su istina i pravda svetinje iza kojih će čvrsto i neodstupno stajati pred svakim silnikom koji ih gazi i zloupotrebljava. Najvažnije je da nada u njihovo ostvarenje nije bez osnova, te da u istinoljubivosti i pravdoljubivosti niste sami. I tu ne mislim samo na nas koji vas zdušno podržavamo. Nego pre svega na to da kad god iskreno tražite istinu, Bog je sa vama. Kad god se iskreno borite za pravdu, Bog je sa vama. Znali to ili ne. Verovali u to ili ne. Vi čak i ne morate verovati u Boga. Ali dok god verujete u istinu i pravdu Bog veruje u vas. Šta biste još mogli poželeti?