SLOBODA DECE BOŽIJE

Obraćajući se po prvi put učesnicima ovogodišnjih Mediteranskih teoloških susreta (MTS), lokalni nadbiskup je, pre nego što će ući u crkvu i početi sa bogosluženjem, rekao otprilike: „Mi ćemo sada služiti misu, a vi možete biti sa nama ili gde god drugo želite – ovde vlada sloboda dece Božije”. Ova sintagma me je dotakla neočekivano snažno. Koliko zbog toga što izražava lepu, veliku ali i vrlo izazovnu ideju, tako i jer su tako velike reči izrečene uz osmeh, na tako nepretenciozan i prijemčiv način da sam momentalno pomislio: „Ovaj čovek ovo stvarno želi i misli – lepo, i više nego dovoljno za početak”… Nisam tada mogao znati, ali sada sam toga potpuno svestan, da će upravo ove reči, ova ideja slobode dece Božije, zapravo najadekvatnije opisivati sve ono što ćemo narednih dana doživeti, tj. atmosferu (u ovom slučaju veoma prigodnom čini mi se i hrvatska verzije ove reči – ozračje) u kojoj smo boravili.

A kako to zapravo izgleda i šta sa sobom nosi stanje u kome su deca Božija (tj. svi mi, jer status Božijeg deteta srećom nikada ne možemo „prerasti”) slobodna? U nepreglednom moru još uvek ne potpuno sređenih utisaka osećam potrebu da u nekoliko kratkih crtica podelim za mene najupečatljivije momente:

Kao i svaka druga, sloboda dece Božije ima negativan i pozitivan aspekt. Ona je kako „sloboda od nečega” tako i „sloboda za”. Kada je reč o prvom – sloboda dece Božije u okviru MTS podrazumeva pre svega oslobađanje od svih onih suštinski nepotrebnih formalnosti koje nas nužno (čak i kad je to sasvim neželjeno) ipak razdvajaju i međusobno udaljuju. To, na primer, znači odustajanje od formalne službene odeće, ili zvaničnih (ma kako po sebi lepih i zasluženih) titula. I ovo, naravno, kreće prvenstveno od „starešina”, koji u tom smislu najviše imaju čega da se odreknu. Ako to oni urade iskreno i autentično, a jesu, onda ih slede i ostali. Tako postaje moguće da tek trećeg dana shvatim da je „veseli debeljuca” (kako sam ga u svojoj glavi zvao pre nego što sam stigao da ga i upoznam), koji nam stalno „preko veze” iz kuhinje „krijumčari” dodatne porcije hrane, pa sam mislio da je kuvar – zapravo ugledni mladi sveštenik. Ili, da stalno zaboravljam da su od makar 5 Ivana koje sam upoznao, i od kojih se ne zna koji mi je interesantniji i neobičniji, makar trojica takođe sveštenici. Kao i to da je jedan stari, koga sam već od ranije znao, takođe em ugledni sveštenik em višedecenijski profesor čije knjige jako volim, a ne tek neki stariji sused iz kafane, što otprilike opisuje nivo neposrednosti sa kojom nam je prilazio i družio se s nama. Na prvi pogled paradoksalno, a zapravo sasvim logično, je i to da baš zbog takvog pristupa, jer im „ne piše na čelu” ko su – zapravo počinješ da takve ljude poštuješ još više… Tako postaje moguće i da tek drugog dana shvatim da tri simpatična momka iz Bosne nisu čak ni hrišćani, već muslimani, i to tek nakon što sam im saznao imena, jer se svi njihovi komentari koje sam dotad sa strane čuo sadržinski ni po čemu suštinski nisu razlikovali od onoga što govore „naši”.

Sloboda dece Božije je i sloboda za drugoga, sloboda da istupiš iz sebe, prilika da zaista ostaviš sa strane ustaljene pozicije i stavove u kojima si uljuljkan, istinski i iskreno pružiš ruku drugom, nepoznatom, želeći da ga zaista upoznaš, čuješ njegovu ili njenu priču i vidiš im srce, a ne spoljašnju ljušturu. Takva sloboda je, naravno, i rizik. Ali onaj rizik koji se na kraju, verujem, i te kako isplati.

Trudeći se da prethodnih dana negujem takav pristup, osećam se istinski obogaćenim, kako na (među)ličnom, tako i na „stručnom” planu. Jer, priznajem da sam, iako sam se (budući da poznajem, volim i poštujem neke od organizatora i dosadašnjih učesnika MTS) svakako radovao dolasku, pre početka susreta smatrao da baš i nisam imao sreće sa ovogodišnjim izborom teme, koja je po sebi svakako značajna, ali me lično ipak ne dotiče baš toliko, kao neke druge, „prave” teološke, tj. teološke „u užem smislu”… Slušajući pažljivo sve što su predavači i ostali učesnici MTS imali da kažu, kako u zvaničnom, tako i (još više) nezvaničnom delu programa, postao sam bolno svestan toga da me se tema mira i mirotvorstva i te kako mora već danas ticati i lično, baš kako ne bih bio primoran da imam i direktna strahotna iskustva nasilja i rata, koja imaju mnogi od učesnika. Razumeo sam i to da je prorokovanje i izgradnja mira, naročito u našoj sredini, bez sumnje „prava” teologija. Jer, kako se lepo kaže u Metodološkim beleškama za mediteransku teologiju (za koje sam takođe ovde po prvi put čuo): „Metoda koju zahteva teologija sa Mediterana … mora biti takva da razvija ‘mišljenje koje prianja uz stvarnost, „dom“ ljudskoga, a ne samo tehničkog podatka…” „Misliti iz Mediterana znači, dakle, misliti s drugim i za drugoga: nadvladati apstrakciju i dopustiti da nas zahvati stvarnost sveta, njegovi sukobi, siromaštvo i rubovi.” „Čin mišljenja je prelaz, prelazak, susret.” A sve to zbog toga što: „Teologija koja bi svugde bila ista, oslonjena na odgovore oblikovane drugde, ne bi bila verna jevanđelju u odnosu na pripovesti i pitanja koja nose konkretna mesta u kojima živimo”.

Slušajući pažljivo sve što su predavači i ostali učesnici MTS imali da kažu, kako u zvaničnom, tako i (još više) nezvaničnom delu programa, postao sam bolno svestan toga da me se tema mira i mirotvorstva i te kako mora već danas ticati i lično, baš kako ne bih bio primoran da imam i direktna strahotna iskustva nasilja i rata, koja imaju mnogi od učesnika. Razumeo sam i to da je prorokovanje i izgradnja mira, naročito u našoj sredini, bez sumnje „prava” teologija

Kada se deci Božijoj dozvoli da žive i dišu slobodno, ona onda, živeći istinski i iskreni susret, zapravo dišu Duhom Svetim, shvataju da su zajedno bogatiji i bolji, i rastu, izgrađujući Telo Hristovo, tj. Crkvu, u suštinskom smislu koji naravno nadilazi naše odveć ljudske, strogo kanonske granice. Pretpostavljam da je, pominjući slobodu dece Božije, Nadbiskup aludirao na čuveni Pavlov stih iz Poslanice Rimljanima, u kome Pavle govori o slobodi slave dece Božije. Nema ovde prostora za ulazak u detaljnija tumačenja, ali čini mi se da ne grešim ako kažem da, premda ovaj Pavlov stih ima primarno eshatološki karakter – izgradnja eshatona za nas hrišćane počinje već sada, u istoriji, pa prema tome – dajući već ovde slobodu deci Božijoj da slobodno „dišu”, tj. misle, pitaju, istražuju, upoznaju – zapravo omogućujemo da ona razviju svoje Bogom darovane im jedinstvene harizme i već sada, ma kako nesavršeno, krenu da prosijavaju slavu Očevu…

Upravo ovakva prilika pružena nam je na Mediteranskim teološkim susretima, pa želim da još nekoliko reči posvetim organizatorima koji su nam to omogućili. Ovde pre svega mislim na spomenutog nadbiskupa Uzinića, koji je od već skiciranog prvog pa sve do poslednjeg trenutka veoma intenzivnog i vremenski poprilično dugog druženja sa nama učesnicima ostao veran opisanom prvom utisku koji je ostavio. Od ranije mi je već bila poznata i prilično simpatična jedna projava njegove nepretencioznosti: naime, čak i u zvaničnim obraćanjima Nadbiskup se potpisuje bez navođenja ikakvih titula i formalnosti, prosto svojim imenom. Jedno je, međutim, ostaviti pozitivan utisak na daljinu, a nešto sasvim drugo uspeti da ga dosledno svedočiš u intenzivnom višednevnom susretu. Njemu je to i te kako pošlo za rukom. I mada nijednog trenutka nije od nas očekivao nikakvo odavanje priznanja, divljenje ili zahvalnost (jedino što je u više navrata od učesnika srčano tražio jeste da sačuvaju i nastave da dalje šire seme mira Božijeg koje je među njima obilato sejano prethodnih dana), mislim da je izuzetno važno istaći njegovu ulogu i svedočanstvo. Jer, iako bi neko možda pomislio da on zapravo i nije učinio ništa naročito, već samo iskreno otvorio prostor ljudima za susret, što bi valjda trebalo da je prosto „normalno” i da se podrazumeva – to uopšte nije tako. Svakako, u teoriji bi ovakve stvari trebalo da se podrazumevaju, pogotovo u Crkvi. U regionu i crkvama u kojima mi živimo, stvari, međutim, često i nažalost, stoje mnogo drugačije. Stoga „samo” biti normalan, iskren i hrišćanin, te otvoreno govoriti i svedočiti ono u šta veruješ, uopšte nije niti lako ni samorazumljivo, već podrazumeva žrtvu i trpljenje mnogih udaraca. Pa onda, kada tako nešto u praksi veoma retko zaista i sretnemo, verujem da smo u najmanju ruku dužni da o tome i posvedočimo. Ima, srećom i naravno, i mnogo onih koji umeju da cene rad i svedočanstvo Nadbiskupa, a naročito bih želeo da istaknem tim njegovih saradnika, okupljenih u organizacionom odboru MTS. Posebno znakovita je činjenica da većini ovih ljudi Nadbiskup Uzinić uopšte nije formalni „šef” ni nadležni biskup. Oni su prosto u njemu prepoznali „grad koji na gori stoji”, tj. zastupnika onih vrednosti za koje se i sami zalažu i borca protiv onih idola koji nam razni neumorno pokušavaju podmetnuti na mesto Božije, te odlučili da, pored brojnih ozbiljnih i odgovornih funkcija koje drugde obavljaju, sa njim sarađuju (i) na ovom projektu. Gledati ih kako neumorno i danonoćno, a sve uz osmeh, rade na najrazličitijim poslovima, od najbanalnijeg fizikalisanja do preciziranja suptilnih intelektualnih nijansi i savladavanja svih izazova koji spontano iskrsavaju – bilo je zadovoljstvo. I korisna lekcija.

Konačno i metaforično, imam utisak da nam je svima ovih nekoliko dana poslužilo kao odmor i pauza od svakodnevnog „rvanja” sa nemirnim životnim vodama, da smo imali prilike da izronimo i duboko udahnemo, te na horizontu ugledamo kopno i podsetimo se da će „jednom sve dobro biti”, pre nego što ponovo uronimo svaki u svoje lične, a opet frapantno slične, izazove koji nas čekaju u sopstvenim zajednicama.

Hvala za predah, Mate(ovci)!

P.S. Bio je sa nama ovih dana i jedan naš, pravoslavni mitropolit, umnogome suštinski sličan Nadbiskupu. Nema ovde prostora, niti je red, da ja o njemu pišem, ali mi je jedan od snažnijih utisaka i to da je njegovo prisustvo i lično svedočanstvo, opet pre delom i primerom nego pukom rečju, tj. prihvatanje i srdačno saučestvovanje u svemu onome što su nam domaćini ponudili, te samim tim i poruka da je to sve dobro i baš kako i treba da bude – dalo značajan doprinos uspešnosti ovogodišnjih MTS.

Marko Vilotić