Živina

Bijo u Ramnom jedan čojek. Ivan mu je bilo ime. Bio je nizak, suh i nije vele pričo. Kaisvi drugi – zidar. Ivan je više volijo čučat vet siđet, taman to bilo kraj kakve śedate, sećije, ćemlije jȁ štokrle. Nije se puno miješo u tuđe posle, niti je umijo držat govore. Eto, akobi popijo čašicu, ato bilo ugostijoni, paga ovi vragovi ufatili ušegu, onbi ispričo koju iživota. Kako suse, bîva, borili na Manjači, pa im snijeg od metaka sve prsko uoči.
– Znašti đee Manjača? – upito bii iza toga.
– Srce Srbije, bogati! – odgovorio bi Ivo Ljevakušin da ga malo upali.
– Hûjde! Ti neznaš ništa.

Pabiga naveli da kazuje neku pjesmu koja je imala stihove: Oj ždraline šteta te odnijela, abahija ostala ti pusta.
– Znaš ti štaje rijet abahija?
– Đevojčko ruho, nema šta drugo! – odgovorio bi Ivek. Pa bi Ivan opet moro rijet da ne znaju ništa, i gostijona bi pukla usmijeh.

Katimje prispjelo prvo unuče, Darijo, Ivan i Ljuba su ga voljeti više vet išta na svijetu. A borami slično i pola sela, kojeje voma starjelo.
Jednom mu Ivan tepo: „Moj Darijo, janje moje malo“, a Darijo se ustobočijo:
– Nijesam ja tvoje janje!
– Kako nijesi moj Darijo, šta to zboriš, dačije si? – začudi se Ivan.
– Ja nijesam đedo tvoje janje. Ti malo janje kolješ! – Te je Darijeve riječi Ivan prenosijo dugo i svaki put se iščuđavo kako je to Darijo stimo, dijete koje ništa nezna, a na koje Ivan nikat nije našo odgovora. I završio bi kako mu je Darijo zaprijetio:
– Bȉćemo se đedo! Znȁš! Bȉćemo se!

***

Čojek je otkat zna zase živijo sa živinom. Šnjom dijelijo povijest, prostor i sudbinu. Ko nije imo konja, ada ne zborimo vola, taje bijo gladan ljeba, ai ko domaćin… neznam šta biti reko onjem? Volovi su orali njive i teglili štoje trebalo, i volovma se mjerilo bogastvo jedne kuće.

I nijesi mogo šnjim na silu, vet samo akoćeš fino. On se ukopo inije mico. I volovi su držali dokuće. Gonijo Mato Džamonja s Belenića iza Onog rata svoja dva vola na Rudu, otočić kraj Šipana. Na Belenići pano snijeg, nema šta ijes vet krepat. Zborijo mu Ivica Krečak da jamije i jednog njiova. Te sađi stri vola u Brsečine, pa nabarku i na Rudu. Vratijo se Mato na Beleniće, a Krečkov Galonja ga već čeka gori. Ako treba i krepat, ali u svojoj kući.

Nijesi davo volove onijem koji ne umiju šnjima. Rijećemo, ako čojek ne duani duana, znači ne odmara, pa ne umije dat odmora ni volovma. U nas su bila dva vola: Sivonja i Peronja. Sivonju su partizani našli i smakli, a Peronja je osto i nas zapo kasmo se podijelili s Dȅdinijem.

Mi smo imali kravu Zekulju. Bila dobra na mijeku, amase u jedna doba namrsila u tuđu đetelinu. Nije bilo druge vet je smaknut. Reko Zenzo, Marko mu pravo ime bilo, ćaćin rođak s Gajica:
– Dajte vi nju meni, znaćuja šnjom. – Pa ga pitali donekoliko, kako sa Zekuljom? A Zenzo reko:
– Dubrovačka je to kapije, nema kut!

Svaki je imo i ovce, u drugijem selma i koze. Ljeti bii dali planištarima, a prozime bii gonili u red, pa bi svaku kuću došlo bojse jednom sedmično. Bilo sunce jȁkiša, valjaloje zanjima u bičalju i kokuljači. A bȉr je koji dernek, uselu se bekine šuše isprekuće.

Nekako, kasu ljudi i posmicali živinu, ostavili bi koju kravu ikokoš. Krave je lako rânit, a moraš imat nešto živo. Naša zadnja živina je nestala 1991. u Čepikućima.

***

Imali smo konja. Dorat smo ga zvali, jer je bijo fine kafene boje. Skoro svi u Ramnom su imali konje, pođeko magare; Brajići mazgu, au Salatića bila nekat mula.

Na Doratu smo gonili sve šta je trebalo: zimi drva iz trave, katbi što gradili pržinu iz rijeke u kašunima, a ljeti žito poonom zvjezdanu uzbrdo s polja. Pa bi Dorat kleti kojiput zasto, uzdahno i popišo se, bezbeli odmuke. Katbi kašnje tuda prolazili taj dan, tȕknulo bi ko prozukla piva u Čitomnici śutra ujitru.

Nekat bi ga potkivali. I mene bi zapalo da pomognem ćaći. Držo bi mu nogu podignutu među rukam, omotanu repom, da me ne mnati šnjim po očima kase brani odmuha. Ćaća bi kuco čekićem po debelom nožu i odvaljivo treščine kopita. Onda bi metno gožđanu ploču i kroza nju udaro čavle. Vazda je bijo strah da čavo neode do živca.

Nijesmo mu nikat metali uzde što ja znam. To je nami đeci bilo milo. Ali, mi biga zato umjeli dobro nabengirat. Bašje bio zgodan za to: malo manji od drugije konja, finije oblije leđa, da si mogo na njem jahat brez sedla. Katbi dobili zadatak daga vodimo upašu, bȉr bi đe bilo malo ravnine, mi bi užđahali pase trkali, aon bise jadnik, umjesto paše i odmora, snami vratijo vas u goloj vodi.

Katbi ja šnjim nešto stijo, nije mu bilo milo, ali bi sve prifatijo. Kasam no pano šnjega u trku, on se ukopo i čeko šta ću ja gubaret napravit.

Imo je ko i svaki konj snagu za ponijet i potegnut, brzinu, ali opet sve do jedne mjere. Iza toga bi on posto spor i nejatoran. Kasmo orali šnjim u dolinama đee plitka zemja, pa bi neđe nekat ljemeš zapeo, on bi sino ustranu pa bi se ukopo i čeko. Ako bi ga zajmijo neko ko nije znao šnjim, pa biga satro radeći, onbi, katbise vratijo, odahno ko iksan.

***

Kabi klali gudine, kakvaje to bila vriska. Mi bi đeca stali izavrata otkuinje i gledali šta rade poavliji. Pritisni ga sedam-osam ljudi, za noge, za uši, za rep, on se jadnik pruca. Ciči, para se harija. Mi stisni uši, ma datise glava prolumba, džaba. U jedna doba počme krkljat, pase smiri. Samo se prucne još pođekoji damar.

Izone uske rupe na duške pišni krv. Ženske bi je faćale uteće pa dodavali kokuruzno brašno dokse još malko dimila, i radili krvavice. Onda bi imi izišli, gledali kombaćenje i kakoim premeću crijeva dok nedođu do prdenjaka. Mi bi ga napuhali ko fudbal i otišli se igrat. Zanj masna prijeni trunja, pa se zalijepi za džemper, pa dobiješ doma degenek.

Veliki bi seirili sgudinima, da se što više muče. Onaj koji kolje nebimu skroz prekino život. Nekatbi ovi mnađi vragovi namjestili pušku nekom starijem što ga drži. Popuštili bi da ga gudin odapne nogom. Ko onda Matu Vukovića. Prepričavali su kako je jedan gudin u Salatića pobjego. Kasu ga zaklali, otišli popit rakiju i vratili se da ga briju, njega niđe. Bilo je: Ćȁpa, Vȁljō!

Jednu noć su nekolika bećara nagrdila ćušu, neznam čija jeno bila, iz nekog stranog sela ostala u Ramnom. Nijesu znali od svoje ludosti štabi, pa noge ostolica iz Čitomnice, da prostite, turkali unju. Śutra se digla kuka i motika. Svese za dvadni zaboravilo. More se izokola čut, da je bilo sramote kase sovcam i kozam radilo što isa ženam.

***

Jopet, nekako, kapogledaš, čojek je vodijo računa o živini, bojse katgoć više vet o sebi. Râne nije smjelo nestat, nije smjela ležat umokru, isto. Kase treba okotit, po deset puta zanoć utor sfenjerom pregledaj, pa protri slamom ili što drugo.

Jȁ, i čoeku je bilo žao živine. Kolika smo puta vodili konja, čijegoć, katmu stani voda. Ne more se popišat, čuješ, tosu, vȅlē, muke, more krepat otoga. I onda hodaj šnjim, masiraj mu safunom i vodom rukavac, i vodi ga do granice drugog sela, recimo Prijevora, pa zovi:
– O Škurluša, pušti mi konju vodu! – Ili Jerakuša, koja ima. A ona bi odgovorila:
– Ajde, ajde, puštenomu je.

Nije to vazda završavalo kako treba. A nami bi dodijalo hodat, pȁni više noć, znaš kako je borati. Ama Gišo nebi odustajo, ne! Onbiga nastavijo vodat, tepat mu i tapšat ga. Katje ujedna doba konj stano, raširijo noge i počeo pišat, Gišo ga je grlijo i ljubijo ko svog brata Gȕlu:
– To Zekane, zlato moje! Sunce moje!

A kase razboli živina, pase većinom muči dok ne krepa?! Nije prije bilo tiraca kodanas. Bože kako se namučila Ćetanina Mrkuša dok nije krepala. Nijesi mogo gledat. Propinjala se, udarala glavom o zid, božesačuvaj. Śutra: sva naduta, ukočena. Pozadi joj se iščmara nešto ružičasto rašćetalo. Vukli su je do Crvenica i unđe je zakopali u državno. Kobila, a kodaje otišlo čeljade.

***

Čoek je prije živinu zvao blago. Jer muje bila ono štosu danas pare i zlato. Ma nije jednako katije blago živa duša ili kurvinske pare, jok! Bila muje iviše, bila mu je famelja. Stado. Kato danas čuješ, misliš dasu to samo ovce. Toje ičojek, nema stada brez čojeka. Vele u knjigam da je stado, bîva kase čojek udružijo sa živinom, bijo bojse viši izum vet danas struja. Tose niko ne śeća kaje to bilo, a svakako jedno sedam-osam iljada godina. Otad ovce nijesu više bile samo ovce, nicu ljudi bili više isti ko prije toga.

Pa evo ti volove su sve donedavo gledali ko ranitelje kuće, pabiimse žensko čeljade ustajalo kasu prolazili putem. I konje su gledali sebi ravnijem. Katbi Đuro Mȉhin popijo koju više đe utuđem selu, samo bi užđaho na Riđana i znaoje daćega odnijet doma u Rupni Do. Ama probudī se jedamput u Donjem polju. Pase okreno okosebe, i katje svatijo dagaje odnijo na drugu stranu, strašno serazočaro:
– Pa, Riđane, bogatinebem, ne čudim se meni, ali evo šta tebi bî?!

Nešto je otog ostalo idanas. Koje su samo slikovnice napravljene da đeca vide i zavole živinu. Rijećemo, o malom gici. Đeca ga bojse nijesu nikat uživo viđela, ali ga istije knjiga drže ko čoeka. I bolje.

***

Ali ima iviše od toga. Čojek i živina su postali slični. Nijesu slični po nogam, jȁ glavi, vet po, kako bi tito reko, po mjeri. Naš kleti Dorat je, vele, bijo neka pasmina, zovu je brski konj, u Bosni bi dȍdāli bosanski. Pa tako tije isto naša Zekulja, ona je bila buša pasmina. A ovce – pramenke. Sve domaće pasmine. One nijesu bile nipočem da veliš naj naj, ama nije bilo boljije za našije krajeve. Mogle su izdržat i vrućinu i zimu, s malo râne i vode. Pa takije ičojek, seljak. Taka zar zemja, harija i voda. Ma nije stvar utom, dobri čoječe, da oni mogu izdržat sve što tebi prahne, vetje stvar utome da im znadeš mjeru, i umiješ šnjima ugodit. Da nađete mjeru zajedno. I bezbeli da su je nalazili prije.

Danas, veli, malo muje štamu buša dâ. Kaže, više mu vet duplo dâ ona simentalka, jȁ neka druga. Dovedi ti nju, slobodno, paje drži utoru ko roba, što je reko pokojni Neđo Kośerina. Ali, upitajse oćeliti taj rob dat sreću. Jȁli boleštinu? Nikom ropsvo ne donosi veselje ni sreću, a budi siguran da se njezin jad prenosi ina mijeko i meso. Pa ćeš i ti dobit boleštinu. Oklen vlike lergije i rakovi, i svake druge jadi. Otole što više čojek nema mjere.

Danastije: samo daj koris. Ote koristi je čojek obnevidijo. Ne vidi ono što ne begeniše. Eto, on nevidi damuje živina dijo famelje, vet samo koris. On vidi kako se klanja malom janjetu, ma nevidi katga kolje.

***

Ne zborim dase čoek treba prestat rânit živinom. Ma treba imat mjeru, jamit najmanje štomu treba. Biva, da jamja otživine mijeko, jaja, vunu, itako i da je ubija najmanje što more. Ali kurvinska koris se uvuče pod kožu čoeku, pa namuci živine ziđe svoje kule.

Evo, mi smo držali do svoje živine. Dijo je završijo kako smo mi šćeli, a dijo kako su šćeli naši neprijatelji. A nakraju oboje jednako! Evo kako. Naša živina je završila u Čepikućama 1991. Katje vidijo zlo i štaće bit, brat Niko hajvan oćero u Čepikuće. U drugu državu, računa, ona je sigurnija. Zekulju i dva teleta dao Čovi. Čoek bijo na mukam šta stom živinom kasu oni vragovi došli s puščetinam. Dva gudina ostavijo kot kumova Vlašića, a kokoši, ni Niko se više neśeća kome ije dao. I sve četnici smakli.

Dorat je otišo prije koju godinu, našom voljom. Voljeli smoga, ali smo ga dali u Italiju u salamu. Biva oboje jednako.

A Gordan iz Kruševice veli, ako nelaže, da njegovi nikat nijesu klali ovna zvonara. Sa zvonarem se Gordanov ćaća dogovaro đeće preći, kojijem putem i drugo važno za kretanje stada. Imo je pravo obršit svojom, ko čojek.

A danas ga gojiš ko roba da ga što prije smakneš zadrugog.

Ivan nikat prije nije vidijo ništa čudno. Janje je navijeke bilo ljudma nešto najlješve i najmilije, toliko da su ga primjerali Isukrstu, a isto tako su ga ladno smicali, košto su to napravili Isukrstu.

Zašto to iksan nevidi, a to vidi, rijećemo, ono malo dijete? Nauka, ne znam šta bi bilo drugo! Aeto kakva je to nauka i kakvo je to društvo, kat dijete zna a oni što ćega učit – ne zna.

---

Ivo Lučić, polis.ba

---