www.polis.ba

Partizan

Ima u Ramnom

Žalilo ga je ono čeljadi ukući, nije puno više. Još je samo jedno živo, i onda ćega svi zabravit. Jȕra će ostat siroče dokraja svijeta i vijeka, i ništa i niko neće moć ispravit nepravdu koja mu je učinjena, njemu i stotinam i iljadam jura

Bijo je u Ramnom jedan čoek. Pravo mu je ime bilo Jure, ali su ga zvali Jȕra. On mi je bijo stric. Nijesam ga nikad upozno. Ubjen je puno prije. Baba je vazda zborila da je on bijo najlješve i najumnije njezino dijete.

Priča kako mu je učitelj zborijo: „Ti si Jure moje bure“. To biva, da je pametan i znan. A drugom bi u razredu reko: „A ti, đesuti konji i volovi“. Biva da nije nizačeg drugo vet za hajvana.

Jȕra moj. Jȕra kleti, ponavljala bi kad sam ja pomislio da je već zaboravila, pa bi stisnula nos ćoškom krpe s glave i dodala: Jȕra mene rani mrtav izemje.

Jȕra je pogino u partizanima. Baba je zanj dobivala penziju. Ona je to zvala crkavica. Ne znam koliko je bilo to uparam, ali bi je baba brzo potrošila. Podijelila bi je nami đeci po desetiljada i rekla da još mora ostavit malo Jeleninoj i Staninoj đeci, kadođu. Onda bi na nju stariji hučili što daje đeci pare.

Dobivala bi ona i više. Eduard Vitasek iz Dubrovnika, muž njezine sestre Stane, što joj je išćero penziju, śetovo je da se prepiše da žive sama, ama striko nije stijo ničut.

Meni nije bilo toliko strašno što je Jȕra mrtav, iako mi ga je bilo žao. Žalije mije bilo što nije živ jerbo bi nam sigurno svašta znao pričat kud je sve išo, đe živijo, svukud bi nas vodijo i svašta pokazivo.

***

Jȕra je bijo trgovački pomoćnik kod Ivice Vlahinića u Sarajevu. Izučavo je zanat, pa je plamijo otvorit sebi, da i on ima. Otišo je ko dijete, teta Jelena kaže da je plako uzavliju, a đed hučijo na babu da uđe ukuću da je Jȕra negleda. Rijetko je dolazijo, pogotovo kašnje kad je ufatijo rat. Kad bi došo, bilo bi mu teško otić. Baba je mišljela dagaje ta gazdarica što je bijo kod nje bojse znala i udarat, pa da mu se za to još manje vikne.

Znala je baba otić u Sarajevo knjemu i on bi je svukud vodo da vidi, vozo je trajvanom, pa joj pokazivo kolike su tamo grdne kućetine, oteli, crkve i džamije.

Zadnji su ga viđeli đed i striko Ivan kasuno bježali na Bleiburg. Svratili kod njega. On im reko: „Kud idete, sve će partizani poklopiti“ Znao!, kaže teta.

Kasu partizani ušli u Sarajevo, početkom četvrtog četerespete, on se tridni sakrivo u podrumu, i gazda mu reko moraš se javit, mogu te nać pa ću ja nastradat. I Jȕra se javijo u partizane. Odma ga obukli i za koji dan krenuli na Trst, marš duži ošesto kilometara. Prešli su ga za devetnes dana. Bilo je ko sad, ovo doba godine, druga pola četvrtog mjeseca, većinom probeharalo, a proplanina suse probijali kroz snijeg i mećave.

Kasu došli pred Čabar, ponovo se zapuškaralo i, kažu, Jȕra pogino. Preśeklo ga. Na današanji dan, 29.4. 1945. Nije on sam, biloije u diviziji najmanje petnes, većinom ovi što su freško obučeni. Njegovi su zadvadni ušli u Trst.

***

General Oro, bijo je i on tu, pričomi da je to najduži marš neke vojke u Drugom svjeckom ratu u Jugoslaviji. Svako pesto metara je bila Titina slika i strelica pa pisalo Trst.

Nikom se nijesu sklanjali, nego su progulili kusu naumili, pa koliko i pane pane, koliko nastavi nastavi.

Nema okle se oko Trsta nije sjatilo u to doba vojske, od Zelanda do Engleske i Amerike, pa opet vamo do Rusije. Božiji ćimilet. A ko voli znat kojase sve tu politika vodila i kakoje sve završilo oko Trsta, nek prečita knjigu jednog talijanskog doktura povijesti Federica Tenca Montinija, „Trst ne damo“, taman izišla ištamparije. Paće viđet kojise svijet tu nadmeto i okreto. Ikojisu ljudi naćerani u nesreću.

Ko je smijo kome išta rijet? Šta je naš Jȕra, božiji jado, tu bijo i štaje mogo. Turko ga đeko stijo i kakoje stijo. I platijo to, kaimnogi.

Za nekoliko, priča mi teta Jelena, ona se vraća predveče spaše, napomol mahali, kad se raskrivi neko u njoj.

Cvijo moja, ono je džusto moja mama, rekla je prijateljici koja će joj za koju godinu postat zaova. Tako je i bilo, stigla crna knjiga. Kad je i đee pogino. Domalo, da je neki Vulić iz Strujića reko striki Ivanu daćemu on kazat đee greb, ako ga oće donijet. Koćeti ić, jadnati majka, nedavno došo s Dravograda, jedva se živ dovuko. U Ćelovini u Mostaru ga nosili na ćenifu, nije o sebi mogo stat otisfusa.

***

Dok je ćaća bijo živ, višebimi puta reko: „Kadbi ti bogdo nekad otišo viđet đemue greb?

Meni je to bilo nekako… skroz daleko i koda netreba. Śetijo bi se nataj dan kadje pogino, alibi bilo kasno da išta učinim. Pito sam poznanicu iz Čabra znalise za to mjesto. I druge iz Gorskog kotara koje sam upozno. Štaćeti ko reć đee tvoj stric?!

E, trebalo je da nestanu svi dokazi đee pogino, da pomru svi ljudi kojisu išta znali i da se okrene vrijeme padami dođe iz guzice uglavu da moram nać đeto bilo. Jednom velju, ma hodam svukud po brdežinam, idem jednom akaste viđet đeeto. Barem dok je teta Jelena živa, jedina eto još od devetero babine đece.

Počeo sam tražit knjige đe otom ima, ali mi se učinje dase nemore ništa saznat. Teta je zborila da je pogino na Crnoj Vodi, ali takog mjesta nema nakarti nitiga iko zna u čabarskom kraju. Onda nađo dvjeknjige o borcima općine Trebinje i o 29. hercegovačkoj diviziji. Iznji sam dozno đee i kad pogino iukojoj jedinici. To je Črni Potok pri Travi. Selo na slovenskoj strani rijeke Čabranke, nema trikilometara do Čabra.

Čabranka – s koje je strane pogino, s te je i greb. (Foto: Ivo Lučić)

Onda se opet sve predamnom zatvorilo. Đe god zašto ufati, džaba. U Ramnom naša kuća izgorjela odma devedesetprve i u njoj papira što je bilo. U Trebinju četnici devedesetdruge upalili sve papire Subnora. Natovarili na prikolicu, odvezli i upalili. A pomrla čeljad kojaje nešto znala.

***

Črni Potok. (Foto: Ivo Lučić)

Onda sam okreno ići i tražit oko Čabra. Stijosam doznati đemuje tačno greb iotić nanj, ali niko nezna. Obašo sve oko Čabra. Išo u arhive, a druge pito, čito knjige. Pito sve moguće śedoke, i ljude koji se tijem bave. Po Beogradu ljude iz našije krajeva koji su bili tu, u Trebinju i Dubrovniku njiove potomke. Samo je u Trebinju šesnes Vulića. Tražijo potomke onije štosu šnjim poginuli uta dvadni. Dvades je Kuka u Potocima i na Blagaju, tridesidva Omerike oko Mostara, piso napamet šestorici Nikontovića na mail adrese, nijednog odgovora, od Čolakhodžića samo mi se vratijo odgovor od jednog što radi na Fakultetu u Mostaru, piso Čavkama u Mrkonjićgrad i onijem štosui mogli poznavati, sve džabe i brez odgovora…

Učinje mi se jednom u Črnom Potoku, kasam došo u kuću  Lojzeki Lojski Lavrič (1923-2020) – da sam na tragu. Rekla je da je krajem rata unđe poginulo pet partizana. Taman se poklapa!

“Nemci su bežali preko planine. A ovi su ih streljali gore. Pa ih je pet padlo. Onda su ih donijeli dole. Zapovedali su od majega maža oče, da moraju truge (odrove – op.a.) narijedit, da ih bodo sa skup se deli v truge. Je, naš ata, majega maža oče, so naredili truge. Poleg pa so s gore su in ih v truge deli i dokumente s njima. Odnesli so ih v Travo. Na spomeniku piše pet neznanih boraca”.

U Črnem Potoku nema grebja, nit ikakvog znaka stradanja. U Travi nema spomenika s napisom o pet partizana. Samo jedan grob nakom piše da se tu nalazi jedan neznani partizan. Na njem su bile tri svijeće. Znači, neko ga oblazi.

Grebje u Travi – svaka prazna ploha može biti greb. (Foto: Ivo Lučić)

Mještanin Rudolf Malnar (1936), kaže da na grebju u Travi nema pet partizana nego samo jedan donešen iz Črneg Potoka.

“Ja, to se ja malo sečam. Tu je pokopan – samo jedan. Neki Jakob ga je dobio, pa su ga onda tu doneli, na britaf, i onda su drugi dan ga pokopali. Samo ne znam kako se piše”. Zna da je u Travi te dane poginulo osam Nijemaca koji nijesu dali partizanima daprođu i njihovi grobovi su na onoj čistini u grebju. Donedavno je bijo drveni križ.

Druge godine sam otišo kod Lojske i reko da Rudolf kaže da partizani nijesu pokopani na Travi.

“Pet ih palo na planini. Onda su ih donijeli dole, kamo onda pak ne znam. Jedni su rekli da su ih na Travu, drugi su rekli… ne znam”, odgovorila je.

Svratijo sam u Čabru kod Jože Janeša (1924). On je bijo partizan i iza rata vodijo općinski Sekretarijat za narodnu obranu i SUBNOR. U vrijeme Jȕrina stradanja bijo na drugijem ratištima s Ličkom brigadom. Kaže da nije čuo da je iko strado u Črnem Potoku.

Obašo sam sve spomenike i grebja u Pokupju i oko Čabranke, od Osilnice, đe su zadnju noć prenoćili na maršu, do Prezida i vamo u Sloveniji do Drage. Ninajednom nema ništa o Jȕri. Na više nji piše da tu ima i nepoznatije junaka. Na nekim mjestim, ko na čabranskom spomeniku na Milanovu vrhu i na grebju u Dragi, ko da sam ośetijo neki mir.

Striko Jura, slika u spomeniku u Zavali. (Foto: Ivo Lučić)

Jedino đe sam našo njegovo ime pa još i sliku, bijo je Spomenik NOB-u u Zavali, eto sat hoda odkuće. Unj se silazi ko na oni svijet. Dočekate mrak, vlaga i paučina, opala karta sazida popodu. U sredini prostorije četvrtas prostor do plafona od kaseta s kosturima. Ima i, ha, više ostopedeset. Neke su popucale i prazne. „Izba“ strike Jȕre je pozadi. Na mramornoj ploči ime i bezime, kadje rođen i kadje ubjen. I Jȕrina slika. Mladenačko lice bi mogo povezati sa svakijem iznaše kuće. Čelo sćaćinijem, jagodice sa strikinijem, oči sbabnijem, nešto s tetama Jelenom i Stanom. Njegov obraz – svi mi zajedno. Na zidu pod plafonom nepomično stoji vjeverica. Gleda i ko da pita. Šta si dosad čeko? Ko i Vukan Vulić u Trebinju. Nemam im šta reć.

***

U spomeniku u Zavali. (Foto: Ivo Lučić)

Poginoje mimo narod. Većina Rvata u Ramnom je poginula boreći se za najviši balek u povijesti naroda. Žalilo ga je ono čeljadi ukući, nije puno više. Još je samo jedno živo, i onda ćega svi zaboravit. Jȕra će ostat siroče dokraja svijeta i vijeka, i ništa i niko neće moć ispravit nepravdu koja mu je učinjena, njemu i stotinam i iljadam jura. Ta se nepravda nikad ne more izbrisat. Njoj se samo dodaje nova. Hoće li jednom toliko naras da će planeta, kako Miljković kaže, postat mina u raskrvavljenom nebu?

Ivo Lučić, polis.ba