Narot

Biloe u Ramnom prije i druge čeljadi, nakva drugok naroda. Nije samo u Ramnom, vet iudrugijem selma, u Popovu, svuđe u Popovskoj vali. I tae narot nesto. Kodaga Bok nije nidao.

Đee ta čeljad sat, štae šnjom, nikoti vele nezbori, niti menise čini zna. Prije su gatali dae bila grdna studen padae otnje nesto narot. Dase sedam godina led nije uklanjo ida ništa nije nicalo nit od gore raslo. Narot skapo ogladi, štoga nije promrzlo, a šnjim iživina. Drugi vele dae neko začepijo sve jame koesu bacale vodu, kakose danas veli, izvore, padae crko ožeđi. Dase zemja tresla petnes čêlā – jedno čeloe jȁ dan jȁ noć – dae sve ostalo brez vode i dae tije ljudi tako nestalo.

Opet, jedni nedaju vet dae bila kuga, božesačuvaj, padae ona potamanila čeljad. Kokad jes bila, tose zna, i to nije bilo tako damno, prije manje odvjesti godina, ama nije kuga samo za jedan narot, ada drugi ostane.

I ta studen, i ta suša, akoe to ibilo, toe bilo damno dase niko od ovije danas ljudi nemore śećat.

Dati pravo kažem, imenie to s tijem narodom čudno i daleko. Toe bilo prije mene. Nicamse skijem odnji poznavo nit imavo šnjima kakve rabote, i totie sve, brate mili, bilo paprošlo. Ajopet mito nekako vrak neće daoćera spameti.

***

Evo kakosam se avizo dae bilo tok naroda, kok sader nema. Samo pođeko. Ima naš dolac u Prijevoru, đesu naše trâve, zovese Hasanovica. Biva, toe ime čoeka čiie nekat bijo dô. Jaračunam tako. Čeok je bijo Hasan. Nikat nijesam nimislijo koeto i štaeto. Đee Hasan i zašto dô nije idanas njiov.

Ima i drugije mjesta, jȁkūća, koe se zovu potom narodu, ma se nemogu baš sat śetit.

Nekoe zborijo da u Dračevu, eto pêdo mjesta, ima kuća dase zove džamija iako unđe nema nikakve džamije.

Ondar, znaš, ostane u pričam. Pokojnie Mȁlić – onje volio hojnat, to mue bila duša – prepričavo kakoe bila šuša padae nakav pito imali bože iđe išta zeleno u Popovu, a damue drugi reko:
– Ima u Salke Burine u Kotezi pâs.

A tosu zeleni pâs nosila čeljad tok naroda. Eto dae jedino pâs bijo nešto zeleno kakvae grdna šuša bila.

Ondami dođe upamet dasam i ja znavo neku čeljad toga naroda. Snamie u školu išla Džemila s Vojevića, pa onda kakoe propado razrede, mi stigli Rasima. Rasim se bijo oteo starom ćaći, paga stariji brat Began, vele, jedno vrijeme jamijo podase. Dase samo njega uvodijo. Sace više neśecam jeli on opet propo i osto izanas. Štoi znam, niko odnji nije vele učijo. Nicu iučem bili glamni.

Ondar, svraćali bi kadgoć unas jȁ u koga u mahali Šabanovići, Alija i Bećir s Paraunića. Totie jedan mali zaseok đesu Ljevaka torovi. Ima od Ramnog ljȅ dvasata oda. Onibi znali svrnut i posiđet kabi išli jamjat uzadrugu kafe, jȁ škalja šećera, zaitina, spirita, safun, belegiju… štoe trebalo, bezbeli. Svraćali sui u Salata, zborijo mie Milo Dušanov, pa u Matiića, daim ne bi ko zamjerijo ako nedođu, nâš.

Jedan njiov sin, zvaose Rusto, dolazioe u Dede kabi išo navoz, jȁ svoza. Njega su svi voljeli kodae naš.

Pasmo znavali Gačane, onibi ljeti dolazili orat, traktoristi. Prvi traktori što su orali konas popolju su bili otnjiove zadruge. Bili su Alija, Salko, i dostai… Nijesi im mogo stanut u kraj kaće doć na tvoju njivu. Kažu śutra pa iksan čekaj, vrti se, sveti drugo stoji, aoni nedođi bojse nitreći dan. Žene suse dogovarale šnjima štaće uradit ručku, jerbo nijesu oni ijeli krmetine, pabi im nešto lješve sigurale.

***

Nemogose, etoti, śetit više nijedne ograde s imenima toga naroda, jok, pasam jamijo i prečito jednu knjigu ostarinam. U njoj ima osvem, kako suse zvale čatrnje, kako zemja upolju, pa kako ubrdu, kojasu bila bezimena i oklen su. Ma niunjoj ne nađo puno takije mjesta.

Eto, da su Mataragići u Zavali kulu imali, ondar, da u Dvrsnici ima Handića vrt i Avdine međe; a podno sela grebje toga naroda. Oni reknu mezarje.

Ima u Veljoj Međi Mustafin greb, u Galičići Jusupovina, zemja u selu. I takoe, ponešto još ostalo. Ima zemja Čadorak u polju.

Dae najprvo što oni znadu bijo neki Ibrahim Katić spahija, 1626. Dae taj narot nasto većinom od našek, daije malo došlo otamo istaljek. Dasu jamjali drugu vjeru, da lašnje mogu opstat.

Dasu u Dračevu bili Čelebići, Dautovići, Guhići, Kapići, Bakirbegovići i Kadribegovići.

Iz Dračeva Dautovići izumrli, Guhići i Drače otišli u Mostar, Bakirbegovići u Stolac, a Kadribegovići u Novi Pazar. Tako meće.

U Kotezi dasu bili Bojčići, Bubići, Burine, Cigići, Čatići, Hodžići, Kajimovići, Merhemići, More, Peševi, Ramići, Smailhodžići, Šeraci, Turkovići, i Vujinovići.

Dasu Bubići, Burine i Čatići imali kule. Dasu Bojčići otišli u Tursku, a Hadžići u Ljubinje.

U Popovu imali čitluke age iz Trebinja, Ljubinja i Stoca i imali većinu zemje u polju do 1919, do agrarne reforme. Vele da nije bilo lako bit u Popovu, dae granica blizu idasu upadali ajduci i grdili i pjaškali taj narot.

Eto ote jedne džamije, u Dračevu ostalo samo ime, da su kamen otnje jamili zaškolu, a druga u Kozetim je ostala i sat je paze i metnuli je, sokole moj, po državnu zaštitu. Da nesmije unju niko dirat.

Vele dae nakav čeok iz Veličana pred Drugi svjecki rat donijo s nakva starog grebja kamen i metno da mu drži odrinu, pa da su mu đeca mrla, pa dagae vratijo.

Knjiga veli dase nezna štae bilo ot Gela, Tambora, Handića i Kaladžića… Dai je najviše otišlo kae došla Austrija.

Eto prije toga drugog rata, 1940. biloe u Popovu 25 famelja, najviše na Paraunićima i u Kotezi. Tako vele utoj knjigi.

Eto u Ljubinju je do sredine 19. vijeka bijo pretežno taj narot, skoro iljadu duša. Ondarse to smanjivalo, stalno se smanjivalo, pasu kakoe počeo ratni metež većinom izbjegli, a 1942. dasu četnici pobili štoe ostalo, a daije malo još izbjeglo. A 1991. biloi manje od 80 u Ljubinju. Neke su komšije Srbi sakrili. A danas neznam imali ijedan.

Neki naši danas vas taj narot izjednačavaju s onijem silnikom Hadži-begom, amato nema veze. Aopet naši koji znadu vele kakosu naši radili peksine poslove zatok Hadži-bega.

Ima ona Dizadevića i Sarajeva štoe prije radila pri muzeju, pae ona svašta prikupila otoga. Metnula uknjigu o ljubinjskijem porodicam. Računo sam, imali su oni zemju u Popovu, naću nešto, pa zborijo Ranku dami donese tu knjigu, onje odman donijo, ama nije ništa stijo jamit zanju, gledo sam, ha borami o ovijem popovskijem porodicam ništa. Tako da nemaš đe viđet ni saznat.

***

Gledosam drugi što meću dae iznjiovije krajeva čeljad išla u Tursku i dai tamo ima i danas. Sabi bojse trebalo nekako donji doć pai pitat śeća lise iko otnji daie bilo oduda. Bezbeli dai ima. Abojse ioni neki tamo ne znadau oklesu i kako.

Dolazijo je neke godine, pravo da ti kažem. Jedan… jeli Šerak? Jȁ Tucaković? Slagaćute. Neđe o Tuzle dae, dasu njegovi tamo izdušili. Ida tamo imaju famelju i kuću i sve što treba. Onje to pričo, ali šta, jasam bijo, onda mene nije bilo brige ništa zato.

Sve tieto bijo veliki devar, svee to rašćerano, esad koe đe i kako, volijobi ija znat. Kakono uđeš ugodine pate malo više vuče da znadeš, ali ko će to… Grdna je to žalos kase raspada jedan narot, pa ne okreće samo naone štosu krivi zato, vet ina svoje nabliže.

Okrene se bolan svijet obnoć. Vaskolik se okrene snoga naglavu. I svese izmiješa. Togae vazda bilo. Pai danas. I svakom narodu koga ima. Jednom se, štoreku, svane, a drugom umrači. Nije trebalo puno devedesetiprve da i nami bude tako, kasu na pravdi boga planule kuće po Ramnom, kasu staru čeljad poselu gađali topovima i seirili šnjima, pai odvodili u Trebinje i Bileću i mnatili po njima. Kolikoije ostalo potzemjom?!

A jedan mi veli nato što zborim kakoe taj narot nesto:
– Šta se ti vazda petljaš, šta te briga, nijesu naši. Jesu li oni nas ikad pazili?

Velju, jadan ne bijo, ne trebati ništa drugo vet metni nanj drugo ime. I bićeš ti.

---

Ivo Lučić, polis.ba

---