www.polis.ba

Glavica

Ima u Ramnom...

Dok to govori, ja se mislim: Bože dragi, koliko treba čojeku, čak i tako sposobnu ko Gišo, da svati koji je njegov svijet i da ga nađe, a on mu pod nosom

Ima u Ramnom jedan čoek. Zovu ga Gišo; neki ga zovu Gašo. Stariji su ga umjeli nazvat Boko, jer mu je pravo ime Božo. U đedovo. On je moj drug. Rođeni smo kuća do kuće, utrimjeseca.

Još ko đeca, kad smo krali doma čekiće i tukli Anine ljuti ispod njegove avlije, Gišo je bio najviše vješ tome. Odman je nekako bio zidar.

Gišo je bio najvaljaniji od nas. Smajo, Ico i ja smo sundali po Glavici i po Plasima ljeti pro podne bez riječi. Samo su zvrndali škakavci i pucketo miječar. Gišo bi većinom bio doma.

Tako je bilo i kašnje, kasmo se zamomčili. Dok smo mi pušili tuđe posle po gostionama na Stanici, gledali kako igraju na Gumnima ili išli na igranku u Čitovnicu, Gišo je odmaro za śutra.

On bi promislijo glavom prije vet bi što uradijo. Kad smo jednom išli iškole, bilo je to u nižijem razredima, taman kasmo prošli greblje, zalampalo je i zagrmjelo da smo samrli ostraha. Neki se śetio da imamo u džepma nakve gožđušine i da to privlači grom. Nešto ko puhaljku za košćele, čauru za topića ili koji dinar. Odma smo pobacali sve, što dalje. Śutra, kad smo opet išli u školu, Gišo je znao đe je njegove ostavio i jamio i’.

Ko momčuljak bi pomago velikijem zidat. Njima je bilo milo da neko od nas ide za tijem poslom. U Ramnom su prije svi bili zidari. Ko nije, radio je o zemlji i hajvanu, ali to se nije računalo ko poso, vet što moraš ako ne znaš majstorisat.

Jednom, kad su u Dedinije doziđivali kuću, Gišo se nametno ko glavni majstor. Od stari’ije je bio još Ivanica, stari lovac, dolazio bi zapalit i popit rakiju. I pokupio bi kutije cigara po duharovma okolo, i s njima u džepe. Kad bi neki stijo zapalit, i upito da mu nije ko jamijo cigare, Ivanica bi prvi zavuko ruku u džep, izvadijo svoj duan i ispružio: Je li ti ovo rođeni?!

Gišo je primio dosta śeta starijije. Recimo od Strike. On je bio jedan od viđeni’ije majstora, ali bez zdravja i bez živaca. Povirio bi malo da vidi kako ide. Jednom došo, zakročio na duhar, i odozgar prati šta Gišo radi. A Gišo vrtijo rupu za kunj. To je nešto ko ladno miniranje. Izvrtiš štampom rupu i nabijaš u nju deblji željezni klin obložen pločam za potkivanje konja. Pa žeži tokmakom u kunj dok se stijena ne razvali. To se koristilo ako je blizu kuća, da je ne rastrese mina.

– „G-g“ – tako je Striko zvao Gišu – treba to još dublje izvrćet, da ne śede kunj.

– Ma, bolan Striko, biće vo dosta. – Moja družina je mog Strica zvala ko i ja, a i družine moje braće Andrije i Nike.

Domalo, ko što je i reko Striko, ha – śede kunj.

– E, sa’ ti G-g udri čelom – zlovoljno mu je dodo Striko.

Svi smo mišljeli da će Gišo otić za zidara, a on otišo u ekonomsku. U njoj se uči nešto za kancelarije i štampat na mašinu, a Gišin zidarski prs bi ojednom udrijo dvije tipke. Onda je nastavio nešto drugo, ŠUP ja mislim.

Nije Gišo samo imo damar za zidanje. On je mogo što nije niko od nas: hodat bos po snijegu, iźes najljuće paprike pa mu se i daidža Ivo čudijo kako more, popit žmo kruškovca na eks, imo petlje okrenut se put onoga ko nas što prepada, ko onda put Vide V. na Stanici. Još tad je bijo u odijelu, jutro nakon nečije svadbe. Valjali smo se osmijeha onako ošamućeni zorom i divili mu se.

Gišo je od svije nas jedini vlado sobom i promišljo šta valja. Smajo i ja smo ponekad zborili da samo treba nać neku valjanu i odanu đevojku i da Božja pravda bude na svom. I taku je nekako i dobio, finu, vrijednu i odanu curu s Pelješca. Ali je domalo otišo drugoj pa onda i od nje. Kako je bilo, ne znam tačno, ali nijesu više pristajali jedno za drugijem.

Otad je Gišo, ne znam je li baš zbog toga, posto čeljade koje se počelo umetat svoijem zdravljem i životom, da mu je teško u tom bilo nać pāra. Tome mu je pomago i nesretan poso. Razvozo je novine koje bi u nedoba, obnoć došle u Dubrovnik, a on bi i’ preuzeo i razvozijo od Konalava do Polješca. Ko kad je tada bilo novina, i čitale se, a ne ko danas. Nije imo reda kad radi, a kad spava, kadli jede i pije, i šta je šta otoga.

Tako se nastavilo i kad je prešo u Haveo. Kad bi bila smjena u satniji, svi bi otišli u Dubrovnik, jer nije bio kuća u kojijem se moglo u Ramnom živjet, samo bi on i Luka otišli nekud svojijem putem, pro Hutova i većinom ne bi došli dalje od Graca. Do Neuma rijetko. Tu bi i dočeko kraj smjene, pa opet na stražu u Ramno. A trebalo je s Lukom moć pit. Luka je imo života ko malo ko. U matere siso do drugog razreda, pa kad mu je granata od haubice o Velikoj Gospi 1995. razvalila pola bedre i guzice, bortijo je pogodine u bolnici, ali preživijo. Dokturi su i meni zborili da bi to malo ko.

Kako se život vraćo u Ramno, Gišo je nastavio. Svremenom su mu išli na živce, pa je jedno vrijeme okreno ić na onu stranu, kod Toze. Tozo je držo gostionu u Dolu, a Do su u ratu držali četnici. Samo da ne gleda ove. Gostiona, općina i Crkva, sve je to leglo zla, često je u sebi promišljo, ponekad i govorijo.

Evo vidiš, ne more načelnik bit kako valja, ne more doktur, ne more dumo, ne more ni oni što drži kafić. Pa đe će čojek? Ako si među njima, moraš u neko kolo. Jedino stvorit nešto za se, samo za se ako misliš opstat. Ako to moreš, beli si junak.

Jednom je prelomijo, bacijo piće i vratio se zidariji. Otad, šta ga je brige šta se doli radi.

Osmislijo je da će uredit Glavicu, napravit po svojoj volji, pa ako bude sreće da more nekad koji turist doć. Bilo bi im fino, odmorit, nauživat se pogleda i jeftino i dobro popit i pojes. Imo je on društva nešto u komšiluku, ali je doćero jedno magare, Leo ga zove, i ima jednog fina kera. Samo je ker jako ljubomoran na Lea.

Navrh Glavice je, kasmo bili đeca, bila jedna mala ogradica, rano zapuštena, i u njezinu okrajku jedna velika košćela. Mi smo tada podigli zid, napravili logor i imali svoj svijet. Tu bi naveče o Prvom maju ložili vatru i nadmetali se sonijem na Mukušini, Gracu i a viđelo se i na drugijem brdima. Pjevali smo đeci na Mukušini: Matićani jarci, u zelnoj barci… a oni onijem na Gracu: Jadni ti ste Kojićani, pobijediše Mukušani. Pogled s Glavice se širi na sve strane, ali posebno uz polje do Trebinja i sve do Zubačkije planina, koje se rijetko vide čiste, ali kad raspuha śever ko da su pretobom.

Gišo je onu južnu stranu s vrha Glavice do njegove kuće preuredio u šetnice, napravijo jednu samostojeću kuhinju i podalje žensku i mušku ćenifu. Oko Gornje čatrnje, đe je bila naša i Vlahina Gornja dolina, poravno je i malo ogradio za trpeze, uniže povezo dva gumna, posadijo masline, među njima postavijo klupe, koje su sjajni vidikovci.

Foto: Ivo Lučić

Danas je Glavica samo Gišino leno. Na njoj on radi sve pravo, a ne kofol. Kad ideš gori do Glavice, uz Kalac, uređeni su skalini, nekad namjerno zaobilaze neku ljut ili i’ prati malo pozidice, da stvori ko malu luku u koju si ušo. Kako ideš gori oko tebe miliše – u kamenici posađen bus masliđena, pa onda gori garofa, do nje puzavac; s druge strane je kadifa i bus ljube, pa bekturan; metno je i rucmarina, ono što je bilo prirodno cmilja i pelina nije diro, samo malo oko nji uredijo. Sve miliše – vanjtako.

Ko oće doć, mala tabla sa zidarskijem rukopisom Glavica i strelicom, vodi od Lučića čatrnje.

Dok me vodi pro gumna da mi pokaže đe’e šta, dječački se smiješi:

– Evo, tu je frižider, sto, u dolini moreš ubrat šta oćeš, ima svega, i jamjat koliko oćeš. A i ja siguram i pripremim ako se prije dogovorimo.

Dok to govori, ja se mislim: Bože dragi, koliko treba čojeku, čak i tako sposobnu ko Gišo, da svati koji je njegov svijet i da ga nađe, a on mu pod nosom.

Danas ziđe, to je jedino što valja i što ga raduje. Jedino to ima smisla. I nikud ne preši. Jednako je fino zidati i imati ozidano. Posljednji ravanjski zidar ziđe samo za sebe, zapravo, ziđe Glavicu za vas.

Ivo Lučić, polis.ba


Ivo Lučić (Ravno, BiH, 1960), novinar, istraživač i aktivist. U središtu njegova zanimanja je znanstveno novinarstvo, istraživanje te zaštita prirode i javnog dobra. Osnovnu i srednju školu završio je u Dubrovniku, a diplomirao na Fakultetu političkih znanosti u Zagrebu (1986). Doktorirao je na Studiju karstologije Sveučilišta Nova Gorica u Sloveniji (2009). Znanstveni interesi su mu percepcija prirode i okoliša, osobito krša, te popularizacija znanosti. Autor je i koautor, te urednik nekoliko knjiga o kršu, ratnim stradanjima i ulozi medija u suvremenom društvu, kao i pisac brojnih popularnih, stručnih i znanstvenih članaka. Pokretač je i koordinator projekta istraživanja, popularizacije i zaštite pećine Vjetrenice (1999–2009), u okviru kojeg je Vjetrenica potvrđena kao mjesto s najvećom podzemnom biološkom raznolikosti, te je kandidirana na Popis svjetske baštine.