Dumo

Bijo u Ramnom jedan dumo. Mi dumo velimo za svećenika. Ivan mue bilo ime. Raguž, e. Uknjigam meće dasuga zvali Amidža. Onjem ima iljadu nejednakije. Teškoe rijet štae otok pravo. Pripoviđeću štasam čuo, pa koliko nameni toliko i navami.

Bijoe dumo u Ramnom 1906-1920. Pričaju dae bijo dobar propovjednik. Dae znao poimenice koga prekorit sotara. Neki vele dae imo jaku vjeru, drugi dae lasno potezo šakom, a neki dae znao planut kodae unj božemi oprosti vrak uljego. I još štošta.

Kolege suga falile i kudile. Neki gase pasavali, drugi zvali da priča kabise đe iskupili. Bijoe ina crkovnom i na svjetovnom sudu, možda ideset puta, ostajo uapsu, pase nekolika puta vraćo zagrljen sonijem štogae tužijo. Pase opet domalo šnjim zavadi.

***

Neki užaju rijet dae tome najkrivlje vino. Vele, đee bilo vina uizobilju nebise odmico dokse nebi dobro ugrijo. Zborijoe dase otvina nemore napit; dae to bilo samo dvaput. Bioe protiv rakije. Njue izbjegavo pit.

Išo sjoš jednijem dumom kobiskupa Buconjića. Bijo biskup još ustarijem kućam u Vukodolu. Večeralose, pilose. U jedna doba biskup otišo leć, aoni nastavili pit dokje bilo. E, treba ić uotel nakonak, gluhoe doba više. Izišoti dun-Ivan nadvor pa prs uuo, podigo putnički dase sve odlijegalo. Biskup izišo na taracu pase smijulji:
– Aferim mnadiću!
Ujitru se probudijo, gleda, čudise đee, kako na duharu nema nikakva križa ni svete slike. Koe to poskido? Kase pljusno ladnom vodom, avizo se.
– Pusti broćanac bio omamio.

Drugiput bijo na Mratinjdan u Orovu Dolu. Bilo vina, štaš pričat, iz orovskije Strana. E, treba otolen krenut na Golubinac, ima gori misu. Neda muse iz Orova Dola ko ugreb. Pamu zborili:
– Biće vina na Golubincu, oni nabave zataj dan. – Aonim odgovorijo:
– Biće jada i čemera. Daon mene napije vina štogae donio utikvi od Latinina iz Dalmacije?! – Ali moroe, svedno.

A na Trebinji mu radili čatrnju. Radijo Đuro Šijaković, skoijem jebio naratnoj nozi. Nestalo dun-Ivanu vina, nema ukući nikapi. Peče janje i čeka damu Latinin doćera mazgu vina. Njega nema, digo dumi prilično živce. Nema šta negose osramotit. A vidijo Šijaković očemuse radi, pa dao sluškinji dvolitru vina, ali danekaže koe dao. Kae dun-Ivan dozno ot kogae, ocapari polovicu pečenja pa reče sluškinji:
– Evo, nosimu, ali nemoj reć dasam ja poslo. Nedam da bude viši čoek odmene.

E, dokje još bijo dumo na Trebinji, svrno u dun-Joze u Ramno. Veče je, pa ujedna ga doba Jozo preši da završi bocu, daidu spavat, a Amidža da još ovu, paovu… nikat kraja. Dun-Jozu bolijo trbuh, pase naljutio i spremijo vino. Naljutijose dun-Ivan, nije stijo ostat nakonku, danema tu zanj mjesta, te nakonja i na Trebinju, deset kilometara. Ujitruga sluškinja našla da spava nadvoru, na Bari.

Niprvi nizadnji put. Jednu večer bahno navrata gostijone Jure Burića, nakonju iz Ljubinja, vas mokar. Ponudioga tadašnji župnik dun-Ante Romić da konjeg konači. Ali, Ivan još jedan kvarat, pajoš jedan…  Dun-Ante mu reko nešto latinski. Aonse naljuti:
– Kotie pjan, majkuti škutorsku, gubi mise sočiju! – Dun-Ante sepovuko utišni, danie, zborijoe Jura, možda biga udrijo. A dun-Ivan još popijo dva-tri kvarta, pa nakonja i nako mokar na Trebinju.

***

Jeli sebet vina, jȁ čega drugok, Amidža je maloučem dao predase. Taman dae prednjim biskup. Jednom na Trebinji, bila krizma, i svi izamise otišli ukuću naručak, bijo tu ibiskup, i bome sluškinjaim metnula ijes. Amdiža osto sredit crkovne aljine ijoš štogot, ikatje došo pavidijo dajedu prije njega, smamijose nanje. Pa mu omjerili na biskupa, aon zagrmijo:
– Ko je ođe domaćin!?
A kagae učitelj s Trebinjē Vid Džajić tužio damue ćilit slomijo ščatrnje? I zaprijetijomu:
– Učitelju, ako budeš više čatrnju zaključavo, biće druga!
Otišli odvojeno u Ljubinje nasut, pomirilise i vratili zagrljeni, paopet zakoji dana postarom.

Nastanijo se 1916. kot njega u Ramnom u komin Vlaho Poljanić, doktur za ratne zarobljenike štosu radili na testi, bome, brez pitanja. Nijega vala nimalo begeniso. Piše Amdiža u ljetopisu da Poljanić tvrdi dae katolik, ali daga nikat nema namisi, a dase viđa sučiteljkom, rišćanicom Ankom Jelić. Jednu veče „nije došo do 22”, župnik zatvorio vrata i „ne čuli kad je iza griješnoga njegova skitanja dovuko se do stana i kucao“. Śutri dan žanadari odveli dun-Ivana uzatvor u Ljubinje, đee ležo šes dana, a kae izišo presut, „lako se obranio“ i pušten.
„Bože, tu žrtvu primi kao zadovoljštinu za obraćanje istog Poljanića“, napisoe.

Jednom, siđeli u Ramnom Ivan Bukvić Batko i dun-Ivan ubirtiji Ivana Šimunovića zvanog Knez. Zvaliga Knez jerboe bijo dugo godina glavar sela. Moja baba gae zvala Načajnik. Tatje Ivan bijo isto dumo na Trebinji. Obojica voljela čašu i malo pomalo, dobrose zagrijala. U jedna doba dun-Ivan nešto reko, a Batko mu odvratijo:
– Lažeš!
– Riječ nase! – smrkose dumo.
– Lažeš! – ponovijo Batko.

Ivan upráši čašom Batka ušuplje oko, svali se Batko unesvijes, obliga krv, osta tako ležat. Odveli ga ubolnicu. Liječijose dugo, ostomu ožiljak, i nikat više nije čuo nato uho. Batko tužijo i osudilo dumu u Ljubinju, a onse žȁli u Mostar. Dotat se njidva dogovȍri daćese nagodit: daće dun-Ivan platit suske troškove i bolnicu, a Batko odustat otparničenja. Tuse i skumili! Koda nikat nijesu bili uzavadi. Ali, opetje znalo zavarničit izmeđunji u gostijoni.

A kae sidijo u gostijoni Ivana Repeša s nekijem praoslavcem, pase zavadili. Itaj osovo Boga. A Ivan zavagu zdrugok stola, pa toga uprsa dase jadnik objednom prevrno. I natom svršilo, vele. Nije ništa gonijo.

A drugi put ubirtiji Andrije Matiića, došo Vide Lonac iz Trnčine namisu. Na dopustue, u vojnoj uniformi, zbajonetom zapasom. Vrijemee prvok rata. Završila misa i sijo ugostijonu. Došo domalo i dun-Ivan. Vidi se omakni sovka. Ivan se diže iza stola, priđe Vidi, ništa nezbori, samo mu ofila šamarčinu dae odjeknulo. Sve stalo! Vide naoružan! Ali, ostade miran. Zamolijo dumu zaopros. A dae dun-Ivan kašnje zborijo:
– More bit zadovoljan. Dobroe prošo.

***

Onse nije uklanjo nikom, nitje prezo ipretkijem. Bijo ukasarni, odman do dumine kuće, uzrat 1914-1918, neki vakmajstor, biva, danas bise reklo, narednik, Vanke iz Ćeške, strog i pogan dabi zamalu sitnicu oćero čeoka đe – urešt u Arad. Đeeto bilo, udanašnjoj Rumunjskoj! Paso jednom dun-Ivan konja u Zahambaru, odman dokasarne. Prekoči jedna Vankina kokoš udumino ipoče čaprljat krtolu. Dumo zakamen, paupraši uonu kokoš. Objednomse ona premetnu ikrepa. Ivan je jami zanoge, zovnu vakmajstora i bacie predanj:
– Evo, pa skuhaj ručak. Kad moja pređe utvoje, ubije slobodno. Ali, budi čoek koija, pamije prebaci da omastim gubicu koštoćeš iti danas. – Vanke jami onu kokoš; otnjeg više nigrke nislatke.

Znaoe on iukotaru u Ljubinju zagrmjet naone glavešine. Jednom zaboravijo skinut šešir paga prestojnik upozorijo sebet carske slike. A dun-Ivan putnjega:
– Šuti, kukavice. Ja śutra mogu śes na tvoju stolicu, ti na moju ne moreš nikat!

A kagae Capor (možda Campor), Boško Salata, tužijo zauvredu, jer suse počavrljali ugostijoni? Uljego prvi Ivan nasut. Počeo galamit nasudiju dase kuća tresla.
– Lažeš, iti ioni koji tie to kazo!
Kae jadni Capor čuo, odma odusto. Pričo kašnje:
– Bogoroodiceti! Koće se šnjim gonit kat on sudiji unjegovoj koncelariji veli dalaže!

Ustobi on i protiv cijelog sela, nije bilo razlike. Prije ratae došo usukob s Ramnjanima i premjestijo śedište župe u Koteze, naonu stranu. Izazadnje mise jami Sakramenat, metnuga uneku bijelu ćesicu, nju ovrat i podmantiju. Zatim ugasi kanđelo i viknu iza svega glasa:
– E, Ramnjani, ode Isukrs u Koteze.
Pričo pokonji Vlaho Rudinica:
– Dobarje bijo, ma uono doba, hiljadumu konaka otnas.
Ama, brzose vratijo, jerbo nije imo tamo zgode zastanovat. Neki vele, nigostijone.

***

Takoe on isto iprotiv duma. Kae prvo u gradačkoj župi bijo kapelan, očekivala se dun-Mihina smrt. On pikiro unđek bit dumo. Ali, biskup imenovo dun-Petra Papca. Došo dun-Petar i počeli priču njidva u Gracu. Uglamnom, ujedna doba navalijo na dun-Petra i svalijoga posto. Dun-Petar batalijo kičmu i dugo vuko posljedice, ama dun-Ivan nije dobijo tu župu, vet na Trebinju, oklen je dun-Petar došo.

U Prenju je, na dun-Vidin imandan, jamijo stolicu daće udrit dun-Antu. Da neskočiše drugi misnici, bilobi tako, kolikoe bijo pjan, pričali su.

Jednom je dun-Marku Zovki u Trebinju zaprijetio nožem. Biva, dun-Marko, kae nakon jedne svađe Amidža otišo u ćenifu, reko:
– Belajga njegov neodnio, kae pripiću nemorese šnjim nakraj.
Čuo to Amidža, jamijo nož sastola paga digo iznad dun-Marka:
– Koe pjan farizeju jedan, reci sada. – Marko je šutio, znaoe da more svašta učiniti, pase ion smirijo. Śutrae reko da otok nema ništa.

E, bijotije neko vrijeme dumo u Klepcim. Tražijo narot odbiskupa daga premjesti. U Klepcim dosta birtija, pa bise dun-Ivan opijo i mamio se načeljed. Oni župljani to smatrali sramotom, posebno pred drugom vjerom. Zbori dun-Jozo, biskup nije znao štabi. Država gurala neki starokatolički pokret, i računala utom naotpale dume. Pomoglo mu štoe državna vlas tražila premještaj dun-Ivana. Dase čulo damue izlećela sovka o kraljici Mariji, ženi kralja Aleksandra.

Biskup odlučijo. Dao pismo dun-Marijanu Kelavi, damuga odnese i prečita. Prvo gae spremijo na duovne vježbe kod isusovaca u Sarajevo, koeje držo otac Bock, kako kaže kroničar, pravi dun-Ivanov antipod. Izatoga, nazat užupu Trebinja. Unjoj nema nijedne gostijone, ani inovjeraca da katolici moraju trpjet balek. I daće dun-Marijan bit užupi dok nedođe novi dumo. Kamue to dun-Marijan prečito, upalijo se Amidža.

– Ukući moreš stat, ona nije moja, asve unjoj emoje i jati to nedam, nekti da onaj kote spremijo! – Kad je dun-Marijan nešto reko ubiskupovu obranu, planu ko ris, opasa pištolj, pa provrata galameći:
– Viđećemo ko ima pravo, ja ili biskup!
Jadna mi majka, prepado se daće ubit biskupa, pa kolike grehote i sramote, zborioe dun-Marijan. A kasu čuli na Trebinji daćeim opet doć, nieim bilo milo:
– Ta bože mili, nijesmo nimi ni najgori ni prokleti, pada mora baš opet unas!

Kasuse viđeli nakon što gae prebacio na Trebinju, biskup Mišić mu reko:
– Don Ivane, vidim ti uvijek dobro. – Aonmu odgovorijo:
– E, preuzvišeni, nikad nije bilo napaśu, vet vazda nabožiju! – Biskup, vele, zašutio ko zaliven. Kae biskup otišo usobu, dun-Marko ga prekorio:
– Ama, jadan nebio Amidža, kako ono onako poprijeko odgovori biskupu?
– Dakako!? Jȁ onako, jȁ nikako! Pravo, pase neboj nikok!

Nijeto bila prva dun-Ivanova crkovna kazna. Većje on bijo naizdržavanju crkovne kazne ko Trapista u Banjoj Luki kaeno bilo s Batkom, i šnjee došo natu parnicu i pogodbu. Itacu vlasti tražile odbiskupa daga kazni. Biloe, vele, još duma na pokori gori. Trapisti sui lijepo držali, ali im, svedno, nije bilo milo, jerje tamo gozdena disciplina: rano dizanje, molitva, nema priče, nema izlazaka. Ivan je zbog dobrog vladanja bijo „prefekt“ drugijem pokornicima, ama, kasu ga pitali bili opet stijo ić onamo, ko snoktae odvratijo:
– Volijobi skočit u Nertevu!

Treći put tie bilo vako. Dun-Jozo Zovko pokreno ukidanje krsne slave nasvoju ruku, a potlje tražio odbiskupa dato zabrani ionto učinio jednim dopisom 1932. Dun-Ivan je prečito taj dopis sotara, amae nastavio ići i držati misu nate dane.
– Toe naš prastari običaj, aute dane ima uizobilju papati i meni i konju – zborijoe.
Biskup otnjeg nekolike godina potlje tražio da poštuje ili daode. A on – zatraži otpusnicu. Biskup mue dao! I nije dao više promjene odluke, iakoe Amidža tražio preko duma koje su bile dobre zbiskupom.

Te, dun-Marijan Vujinović poznavo dubrovačkog biskupa Carevića, i udeveromu daga primi na Kliševo. Na osamnes konja i mazaka oćeroe stvari dou Ston, a otolen lađom u Trsteno, paotolen konjma u Kliševo. Kliševljani se falili šnjim, da lijepo propovijeda, dae uslužan i dase drži običaja. Čak je okreto nanjiov govor. Dočeko svoje stare kolege na župskog patrona Miholjdan i ispratioi pucanjem iskubure. Nije pijo. Teksu viđeli da voli kae jedan s Kliševa sidijo u restoranu u Gružu, a ušo dun-Ivan, ručo i oposlio bocu vina.
– Gospe mila, sam čovjek naređuje litru vina i popi ga a nanjem se ništa nevidi.
Otole tije i otišo u pemziju. Stekoe gori finu pemziju. Vratijose u Stolac, sa sluškinjom Marom, đee irođen. Ali, upemziji suga stigla nesretna vremena. Nije svojom obršio.

***

Paček, omalo nesmetnu. Trebam pripoviđet ono kae zakantavo škakavce. Navalili škakavci upolju. Đebi oblak škakavaca pano, začasbi ostala crna zemja. Naroce smeo, neće ništa napolju ostat, pa štaćeš ijes cijelu zimu? Svei više zborilo da treba živinu zakantat. Prifatijo dun-Ivan.

Tri su dana sve kuće strogo postile, ka i ukorizmi i puno su molili. Četvrti dan poveo je dun-Ivan procesiju napolje. Namjestili ko nakav otar, održali misu, a izanje počelo zakantavanje škakavaca. Kleknuli svi nakoljena i molili litanije. Prije negoće svršit molitvu, škakavci okrenuli urijeku. Rijekase, vele, zacrnjela otnji dae bila strahota i pogledat.

Takoe zborijo dun-Jozo Zovko. U Amidžinu ljetopisu ne meće ništa o tom. Zbore idae jednom zakantavo škakavce i guśesnice pod Dračevom i Drijenjanima, dasuga zvali rišćani. I dasuga bogato nagradili. Neđe dase potrefijo potlje napiću snjiovijem popom Šarencem. Pamu Šarenac ušali nabijo, s kojijem pravom on dolazi unjegovu parohiju. A damue dun-Ivan odvratijo:
– Jati nijesam kriv štonemaš vjere, pati molitva nemore dozvati.
– Bilobi pravo dami daš polovicu para – reko mu pop Šarenac. A dun-Ivan mu omjerijo ošake nalakat:
– Evoti, pope, stijobi muktice. Moli iradi pošteno koija, paćeš imat svoje – i vele, rastalise u ljubavi. I drugijem bi tako reko, akoe koji dumo omalovažavao zakantavanje škakavaca, guśenica, molitve nat bolesnicima, spiranje moćiju i tako… Onbimu reko:
– Nemaš vjere, kukavče! Vjera! – Njemue dolazio svijet osvakle, o Stoca, iz Dalmacije, i sone strane Neretve da im moli.

A to „spiranje moćiju“ su, vele, uveli Isusovci prije 60-70 godina. Toe bila blagoslovljena voda u kojubi zamočili moći sv. Ignacija.

Neko zbori dae dun-Ivan imo svetinju koja mue pomagala u zakantavanju. Falan, damue njegov kršteni kum dun-Lazar Lazarević poklonijo „relikvijar s diplomom autentičnosti”. Dun-Jozo jepričo dae to bijo prah od kostiju mučenika zamiješan u fosku. Ongae držo ujednoj srebrenoj kutijici koju bi zamoto usvilenu maramu.

A jednom u Trnčini bijo koneke čeljadi, kazove domaćica dae našla zmiju i zmijiće u kluku smotane potkamenom uavliji:
– Brže s librom je zakantaj, dok nije pobjegla!
– Kakvo libro, jadna, uzmi graninu i smlati. Đese more naravnim putem pomoći, treba to i pokušati, a đe ne, onda se Bogu utjecati – odgovorioe. Dun-Jozo veli da je Amdiža užo rijet: “Čega ima ime, tomu ima i śeme”, ama danie bio sujevjeran.

Izarata su ljudi pričali dae imo nešto kosebe, i da nije puška mogla nanj opalit. Svaštae narot pričo. A ima iova: Pričoe dase jednu noć kasno vraćo skonjem u Ramno, ot Zavale. I ima jedna jama, Nekrsta se zove. Onae objahala testu sobje strane; testa ide pronje. I, bome, kae dun-Ivan došo na Nekrstu, ufatilose okojame kolo đevojaka.
– A ja zavapih koliko me grlo nosi: „Deus in festina”. Nestade svega – zborioe.

Drugi put, vraćose ponoći iz Ljubinja i svrno u nedoba u Prhinje u Mitra Prce. Mitrova žena Ginda pričala dae došo krvav po čelu, au ruci držo livor. Paga ona upitala očegae krvav i štaćemu livor uruci, ta nije došo udušmansku kuću.
– Prođi me se ženska glavo, od straha nijesam nividio krvi, a pištolj mi osto ruci kasam zapuco. – Nije niznao dagae držo.
– Šta je bilo? – pitala ga.
– Na testi blizu Miljanovića, iziđe kočka sa siliesijom pilića, pa put mene i konja. Kako u to doba nema kokošiju, dosjetih se dabi to moglo biti od nečastivoga, pa upraših unje nekoliko puta revolverom – odgovorioe. Ma Mitrova žena je rekla dae bio pri ćeifu.

***

Dun-Ivan je imo sluškinju, tosmo spomenuli. Toe bila Mara Vuletić, rodom s Pećine. Neki mnadić mu jednom u Ramnom reko ušali daćega Mara ostaviti i prijeći kod dun-Ilije Reze. A toga strašno prepalo. Vratijose dun-Ivan doma, nijejoj dao ništa, nida namiri konja, nipostavi večeru, ništa ništa.
– Ne diraj do mog dobra. Hajde slobodno kusi naumila. Hajeti u Crnjka – takoe on zvao dun-Iliju Rezu – nemoj mislit daćeti tamo biti bolje vet ođe. Ođeti nije falilo tičijeg mijeka.
Plakala ona jadnica. Kidisala sva usuzam daidu odma u Ramno „utvrdit lašca”. Ondae on reko:
– Vidim dasi poštena, pase neboj.

Opese jednom dogodilo, neki mnadić napastovao naulici sluškinju Maru iona se dumi potužila sve usuzam. Do nekolika dana dun-Ivan uistoj toj ulici naiđe natok momka. Smamiose i počeo nagoniti mrkova nanj. Mnadić se nije smijo suprostavit jerboe znao da dumo ima livor. Nekakose izmigoljio ispod konja, preskočijo zid, uogradu, pa bjež. Ama, vele dagae tužio biskupu. Biskup tražio izvještaj, a dun-Ivan ga spremijo. Biskup odgovorijo danije tražio detaljan medecinski izvještaj o sluškinji. Dun-Ivan reko dae vazda on kriv, kakogoć se okrene.

Zborilose otoj sluškinji među dumam. Nevaljalo. Dae vaka, dae naka. I, jednom u Trebinju bili on i dun-Marko Zovko kod dun-Marijana Vujinovića. Siđeli veče, pričali. Ufatilo dun-Ivana vino. Ujedna doba dun-Marijan mu predbaci:
– Bolan Ivane, štadržiš kurvu ukući? – Aon vrisnu:
– Tebie kurva ukući! – Toe ponovio nekolika puta dae kuća odzvanjala. Otišo ućenifu, a dun-Marko reko ono:
– Belajga njegov neodnio, kae pripiću nemorese šnjim nakraj.- Tatje on jamijo nož, što samti gori ispričo. Sat, to saženam za Ramnjane uona doba nie bilo neka novos. Prvo štosam onjem čuo, štomie baba pričala, eto onae bila đevojka uta doba, jes dae zovno neku ženu, neznam kojae bila, kojae prolazila pro Igrišta.
– Dođi bona da vidiš kakomi konj jede.
Dae ona došla, a onje prevrni ujasle. Tuga ona spraši šakom učelo i slomi mu očajle. Pabise baba nasmijala smijehom koji je baš značijo to.

***

Nijevo gori tačna slika dun-Ivana Raguža, dase baš kaže, e, onje bio vaki. Ovoje više ono štose obično negovori vet sakriva, a brez čega dun-Ivan nije dun-Ivan. Njegov običan dan je, bezbeli, dosta sličijo na one drugije duma. Ali, i oskakoe ukoječemu, ne samo uovom gori, vet iubrizi zajavno dobro. Gradijoe čatrnje, kuće, osnovoe povjerenstvo HKD Napretka u Ramnom kojee kašnje prešlo upodružnicu. Brzo izatok je napravljena Čitomnica. Zborijoe biskupu Buconjiću oko 1910. dase uz knjiženja zemišta kojase vrše u Popovu, obnovi parnica okocrkve svetok Petra u Zavali, jedne od najstariije crkava u Beha. Za vrijeme Turske pripalae Rišćanskoj crkvi. Biskup prebacijo nanj, daon pokrene, „ako ima nade u uspjeh”. Na poleđini biskupova odgovora dun-Ivan zabilježijo: „Teško kući u kojoj se stariji oslanja na mlađega. Zavali pokoj duši“.

Svee to učinilo da gase ljudi idanas śećaju, mimo sve dume. Samo, čega se śećaju? Narot izmišlja ludosti o njegovijem moćima, a Crkva ga škopi đestigne. Neke godine, bilo onjem na televiziji, sve đe, kako, šta… Radijoe neki Mario Raguž, aunjoj neki Damjan Raguž veli dae dun-Ivan mogo pojes i popit, ali daga nikat niko nije vidio pjana.

Ma, dase razumijemo. Nijesam ja njemu nikakav sudija, nitito iko odnas more bit. Onse sa svojiem zajebanijem životom nosijo kakoe najbolje mogo i sudiji otišo prije vet samse ja irodijo. Biloe u Ramnom i drugije duma kojisu pili i pritiskali žene, moji jaranii gledali svojiem očima.

Mise samo moremo trudit upoznat i bojse donekle razumjet ličnosti i situacije na kojiem smo imi nastali i koje su stvarni dio nas. Oću rijet, akome razumijete, danemoreš prijesnom laži – radi štaoćeš samo šuti i klimaj – gradit ni vjeru ni crkvu ni bilo kakvu zajednicu. Crkva bi sebe trebala upitat, kako to sebi meće za cilj darazumije i samu smrt, a nerazumije čoeka koji ima potrebu popit nekolika kvarta vina.

---

Ivo Lučić, polis.ba

---