Dobar posao u čaršiji

U radnji sjedili i pili kafu čika Vojo, moj otac i još jedan. Bilo je junsko popodne, a mogla je isto tako biti jesen ili zima, sve bi bilo isto. Ušla ona, niska, crna, živahnih očiju. U ruci joj fotoaparat. Nema potrebe da se pozdravljaju, već su se vidjeli, već je ona deset puta prošla gore dole, uz čaršiju, niz čaršiju. Njezin dedo, otac njezinog oca, bio je čaršijski telal. Isto je ovako hodao gore dole niz glavnu ulicu, pritom udarao u doboš i izvikivao obavijesti: “Čujte, počujte…” Zanatlije i trgovci tad bi dizali glavu od posla da čuju šta im poručuje vlast. Sve što si trebao i morao znati, doznao si od njega. To mu je bio pos’o.

Nju u čaršiju svakodnevno vuče neobična strast. Trgovina, ali po svaku cijenu. Na kiosku će kupiti paket žvaka, maramice, nekoliko čokolada, sunčane naočale, motalicu za duhan ili bilo šta slično, a onda će to prodavati u šetnji od centra do dna čaršije. Ako proda skuplje, eto zarade. Ako ne uspije, dat će po koliko je platila. Ako ni to, prodat će jeftinije, samo da pos’o ide.

Kad se u poslu ispostavi značajniji gubitak, za njom će proći njezin otac i vratiti stvari u prvobitno stanje. Onaj što je jeftinije kupio dobit će svoje pare nazad, a njezin otac će robu uzeti, vratiti je odakle je kupljena i dobiti koliko je na nju potrošeno. Svakoga dana ona ide u nove poslovne poduhvate. Svijet kad je sretne okreće na šalu. U njoj je sva čaršija: prostodušna, s nejasnom predstavom o vlastitoj koristi i šteti.

Kad stavi fotoaparat na stol pred čika Voju, moga oca i onog trećeg, upita ih:
“‘Oće neko od vas trojice kupit’ ovaj aparat?”  To isto ponovi dva, tri puta: “Hoće ko, hoće ko kupit aparat?”
– Koliko košta, upita moj otac.
– 25 maraka, kaže ona.
– Puno je, može li šta jeftinije, ubacuje se čika Vojo.
– Tek sam ga dobila, kaže ona pa službeno doda: “Vojo, ako ga ne prodam – pričat ćemo”.

Ne zadržava se, nema vremena. Odlazi niz čaršiju brzim korakom. Roba je friška, nov novcat stari analogni aparat, onaj na filmove. Svaki prolaznik potencijalna je mušterija. Petnaestak minuta kasnije, eto je odozdo. Praznih ruku. Prodala je.
– Gdje ti je bona onaj aparat, upita je čika Vojo.
– Prodala ga taksistu za 25 maraka, veselo kaže ona, a oči joj blistaju.
– Uh, našali se Vojo, “ja sam nešto razmislio i aparat mi treba; bogomi, dao bih ti i trideset za njega”.
Ona se uozbilji, fiksira čika Voju pogledom, vidi se da nešto računa. Zatim se okrene na peti i brzo se zaputi prema mahali, svojoj kući.

Ode čika Vojo, ode onaj treći, osta moj otac da čeka mušterije. Sjedio tako, nije moglo proći pola sata, eto uz čaršiju, od crkve, idu čika Vojo, ona i njezin otac. Ona nešto priča, njezin otac dostojanstven i ozbiljan, čika Vojo pognute glave, mrka kapa. Kad su došli do moga oca, Vojo vadi iz džepa onaj fotoaparat i stavlja ga na stol:
“Frano, oli kupit ovi ovde aparat?”
Otac gleda, smiješi mu se brk: “Ne bih brate Vojo, imam ih pet.”
Vojo uzdahne i kaže: “Ja bogomi moram.”

Taman nekako tih godina kad je čika Vojo za trideset maraka nabavio fotoaparat, pisao sam za jedne dnevne novine o čovjeku iz čaršije čije ime više ne želim, niti imam potrebu spominjati. On je odležao za ratne zločine i u međuvremenu našao Isusa Krista. Ne znam šta će s njim, ali vjerujem da mu treba

Taman nekako tih godina kad je čika Vojo za trideset maraka nabavio fotoaparat, pisao sam za jedne dnevne novine o čovjeku iz čaršije čije ime više ne želim, niti imam potrebu spominjati. On je odležao za ratne zločine i u međuvremenu našao Isusa Krista. Ne znam šta će s njim, ali vjerujem da mu treba. Čaršija se u to vrijeme još nije služila internetom pa je taj tekst umnožen u nekoliko stotina primjeraka i kao dokaz moje besprizorne izdaje dijeljen po sijelima i molitvenim zajednicama. Ne budi im lijeno, dijelili su ga i članovi moje šire familije, oni kojima se učinilo da im kaljam obraz. Ona je bila zadužena da fotokopije dijeli po ulici. Ne znam jesu li joj platili, ali znam da je pošteno telalila. Koga god je srela dobio je fotokopiju. Hodajući uz čaršiju, niz čaršiju s buntom tih papira u rukama srela je i moga oca. Bez ustručavanja mu je uručila jedan primjerak i rekla: “Izgleda da je i onaj tvoj nešto usr’o.” Nekoliko dana kasnije njezin otac je maksuz došao u radnju moga oca i rekao mu: “Komšija, ja vam se duboko izvinjavam.”

U međuvremenu smo ostarili. Njezinog oca više nema, nema ni radnje, ni čika Voje. Nema u čaršiji ni moga oca. Ona je još tu, vidim je često na ulici, još uvijek je u biznisu. Kad god se sretnemo u dlan joj gurnem marku, dvije, pet, kako se kad ima. Ne dajem joj da bih se pokazao dobrim, niti mi se u dobro može upisati, naročito ne kad o tome, evo, javno govorim. Nikad mi ništa nije tražila. Uzme šutke i ode dalje svojim putem. Jednom joj se ne dade otići bez riječi, nego se zagleda u mene, fiksirajući me kao onomad čika Voju.

– Zašto mi uvijek dadneš para?
– Zato što si mi valjala kad sam bio mlad novinar, kad nitko nije znao za mene.

Klimnula je glavom kao da priznaje svoje zasluge pa iz džepa izvadila šaku šarenih, duguljastih bombona i pružila mi jednu. Upitam: “Pošto su ti?”, a ona spremno odgovori: “Kod mene trideset feninga, ali imaš ih u Delikatesu po dvadeset.”

Često mi na pamet padne njezin otac. Svi bi morali imati nekog takvog; nekog tko će te uzeti za ruku i provesti kroz čaršiju da se isprave greške, nadoknade gubici i iskoriste propuštene prilike.

Ladislav Tomičić, polis.ba

Povezano: Pisma iz čaršije