Đedomor

Bijo u Ramnom jedan čojek, Andrija mu je bilo ime. Tomije bijo đeđ. Onje bijo poduzetnik. Zajedno s drugijem radijo kuće i crkve, vamo unas ipo Dalmaciji. Vele dasu napravili jali obnovili nekolike crkve. Daim na Trebinji ijoš jednu nijesu platili, dasu radili džabe. Pa dasu rekli: e kako ćese unjoj Boga molit kae svragom, božemiprosti, napravjena.
On i baba Mara imali petero žive đece, troje imje rajnije umrlo.

***

Imalismo mi još jednok đeda. Zvao se Niko. Onje živijo u Orovu Dolu. Matera veli daje bijo silan. Bijo u Ameriki šesnes godina. Oženijose iotišo tamo. Nijesu imali đece. Ja mislim daje radijo urudniku. Kase vratijo, neko mu reko da ona staje zdrugijem. Jednomje pratijo kaje pošla udrva i tamoje, bome, zateci. Nijese otkrivo, samo joj jamijo uže iponijo sasobom. Kase ona kukakvica crna vratila, pito je đesuti drva, a ona rekla dajoe uže upalo uškrip.

On tu pokaži uže.

Pito je oćeli joj napravit novu kuću iliće ona ostat uovoj štoimadu. Ona rekle daće drugu. Ondatise oženio sa Stanom, našom babom, kojae bila puno mnađa odnjek. Rodila je osmero đece, od koiie četvero odraslo. Radijo je njive, sadijo i sijo. Bila jedna Zgon nadnusela, strma pa šnje zemja išla, paje on pozido. Imali su iu Stranam zemju, đesu vinogradi, pasu imali svoje vino.

***

Matera veli da je bijo pažljiv prema čeljadi i strašno pravedan. Jednom, priča, ona donijela doma jaje. Njiove kokoši se zavlačile u jednom okrajku kokuće, Kjȅtina se zvao, od Đûke Balije, ako bojse ko odvas zna đeeto. Tu bila odrina i nakva drijenčina, nije bilo ništa, pa kokoši užale unđe nosit jaja.

Kaje on vidijo daje donijela jaje odnekle, danije iznjiove avlije, zaprijetio joj:
– Dato više nikad nijesi učinila, da nijesi jadna! Glavu ćuti ośeć na trupini!
Štaće jadna Jurka, njiove kokoši, ama jaje nije snijeto unjiovom.
– Druga đeca kupe naša jaja, ja nesmijem. Nesmijem, džabati!
Još joj je reko:
– Dati suo zlato prijenja zaopančine kuprolaziš, otresi ga! Nesmiješ ga doma doniet!

Jednom donjek kaje bijo u Ameriki došo glas da nekog Kristića udaraju u nekom tamo mjestu, smiješno sezvalo, daje unemilosti. Teti on navoz i nekoliko se imo vozit dotamo, dvadni svakako. Kaje došo, reklimu daje to Kriste, jok Kristić.
– Itoe naš čoek – daje reko. Inašo toga čoeka, ionmu pripovidijo štamu rade. Iotišli dotog štoga udara. I biva, Đed šnjim stijo viđet šta i kako, ama taj bijo prijeke naravi. Odmase počeo prijetit. Tuga Đed sastavijo scrnom zemjom i zaprijetio mu da više ne dolazi sebet njega. Ivele da toga Kristu nije više bantovo.

***

Imali smo mi još jednog đeda, Ivu. Ontije bijo đedi Niki osestre što je u Pirjaća sin, paga đedo Niko izbavijo u Ameriku ko momka. Kaje đedo Ivo tamo došo, dvije sedmice mu nije dao daišta radi, aa, jok, vet samo daoda i upoznaje svijet. Ivi, svegati, bilo muka, nije stijo bit na trošku.

Matera veli da takog dobra čoeka nemoreš zamislit. I pametna. Sâmje naučijo pisat. Njegova pisma je unašoj kući znala dobro prečitat samo ona. Inami je đeci užo napisat, nanaša imena. I svjema piso „dragi moj i mili“, i svakse baš tako ośećo. I metnobi pokoji dolar. Ja isad imam nekolika dolara odnjek.

Užo bi spremit kakav parat, mašinu za šišanje, nožice, šivaću mašinu Singer – ona je tad bȅli vrijeđela! Jednom spremijo vreću bijelog brašna, mûke, kajoš nije bilo unas kupit. Pabi materu pitali izmaale da im pomalo dade da imadu za uštipke o Božiću.

Đedo Ivo je živijo u jednom gradu koi se zvao Miami, Arizona. Totije mjesto ispod nekije brda sličnije našiem, a sdruge mu strane jame od rudnika ko pola našek polja. Imoe finu kuću i taracu od rešetkaste ograde, i bašču punu ruža. Imo je i kola. Jednu njegovu sliku sam metno prije uknjigu. Bila je šnjim jedna žena, naš se niko ne śeća kakose zvala. Ja mislim dase nijesu vrnčavali, nȉcu imali đece. Jedva sam čeko da počmem učit eglenski, damu pišem, maje on prije umro. Eto uistoj godini kai strina Zlata. Zlé godine!

***

Znam daste vi odma viđeli da ođedu Andriji nema mnogo. Jato nijesam stimo dok nijesam trebo metnut napapir. Kakoe to izašto, javam neumijem rijet. Doma vele daje zavrijeme Onok rata radijo na željeznici ko zidar. Kaje bilo kraju, otišo na Blajburg. Ćaćaje zborijo na Dravograd. Išli on, striko Ivan i ćaća. I biloije koliko oćeš drugije iznašek sela. Kasuse vraćali, ćaća i još troje momčuljaka ostali u Goricam kod Gradiške na imanjima da čuvaju gudine, da nekrepaju ogladi. Kako mi je Boško Prhinkin pričo, ionje bijo tu, ćaća je bijo kod Ive Ivete Severca, koie imo konja Cezara i kobilu Mȉcu. Đed i Striko nastavili do Mostara. Neko vrijemei zadržali u Ćelovini. Striku pušti, trebali iđeda, ibome, nek ostane još. Baba išla, iskala ga. Nikat ga više!

Eto, jedna žena Đurasovića iz Koteza daje viđela grupu Ramnjana, skinulii svoza u Dvrsnici, i golei vodili propolja svrnčane žicom jednog za drugog. Daje međunjim bijo i Đed. Neko veli dasu neki iz Veličana potvrdili dasu bačeni uonu jamu iznat njiova sela, đeno imaju nekolika čempresa.

Kako zašto? Eto, daje bijo radio uustaškom logoru u Ljubinju. Damu jeto dalo smrt. Pričali mi kojisu znali Vojku Salatu, daje Vojko pričo kaje odveden u Ljubinje, da je u logoru bijo Andrija i damu je spasijo život. Vojko bi, kažu, bijo bačen ujamu. Boško mi reče daje bijo upočetku, ali kaje vidijo štase radi, dase vratijo doma. Doma niko nikat nije pričo otom. Teta Jelena, njegova šćer – eto iona umrije neki dan pokojoj duši – kojoj samto pričo, čudilase. Daje on bijo taki dabi skraćo kabi vidijo krv. Da nikat ni živinu nije doma zaklo.

U knjigam koje imaju oratu nije metnut daje radijo u logoru. Jedna veli dasu prvog dana kasu krenuli u Ljubinje, kolovođe iskupile 350 ljudi, ida ti ljudi nijesu niznali štaće radit. Idasu neki kasu viđeli zlo, odman otišli doma. Tražijo sam popise osuđenije ustaša, nijesam došo donji. Štosam mogo nać, niđe nije zapisan daje bijo ukakvu zlu.

***

Kase đed Niko ono ponovo oženijo, nijesumu dali dase vrnča crkovno. Ne znam nikasumu đeca krštena. Tako tije prekrižijo Crkvu. Molijo se doma i živijo po božijoj pravdi. Džaba. Bahnuli četnici u Orovi Do u zimu 1943., sve pobjeglo, đed Niko nestijo. Zborila mu Strína, bila od Džamarija, da nije Ruža, da ide, da bježi.
– Nijesam nikom ništa napravijo. Komene ljudi konačili kaimje trebalo. Štame imaju udarat.
Matera bila đevojčica, nije imala ni dvojenes godina. Kaje ta vojska naišla, pitala za drugu muškariju:
– Đesu kazuj ili ćute polit vrelom vodom.
– Okle ja znam? Gledaš oćeš li ostat živ.

Tu zgruhali Đêdu, prebili ga. Polomili sve ukući, oteli zlato. Vino plivalo do šljanka uizbi. Bortijo petnes mjeseci i pijehno. Za nekolike sedmice iza napada umrla rajna Marija, jadna u bešiki. Domalo njezin brat, moj daiža Đuro, ko momčuljak odavijo mine đebi koju našo. Jedna pukni i raznesi mu drob. Zapomago da mu daju malko vode, dok se nije rastavijo.
– Vazda mije rana nasrcu štomu nedasmo vode. One lude žene nijesu dale, kofalan dase nepati – zborila je matera.

Baba Stana vazda zvala Đuro moj, Đuro moj, dok domalo iona nije umrla. Ostala matera spetnes godina najstarije čeljade ukući, išnjom dvjesestre: Stana s dvojenes i Kȁta s devet.

***

Nijednog krvnog đeda nijesam upantijo – nijednog otri nikad vidijo – samo jednu babu. Pa sati računaj šta je Oni rat donijo. Trebalo bi dobro udrit po gubici onokoga fâli. Vazda nas prepadaju stranijem ljudma, a oba su stradala odnašije. Ma nije samo unas ukući, bilo je sveredom moije drugova brez đedova. Đedomor. Puno ije bilo uvučeno u najgore zlo otkat ljudi pante, a onda taka bila i osveta. Jedini osto đedo Ivo – mamin rođak – štoje bijo daleko deset iljada kilometara otkuće. U obje kuće sve strveno, ostala samo đeca i nešto mnadosti.

Niko je umro doma, na očigled svije. Andrija, nice zna đee nit kako je obršijo. Pa se pitaš đee, kako je, a sve što moreš doznat je reko ovi ovo, reko oni ono. Ako iko zna tačno da je đed Andrija napravijo nekom nešto nevaljalo, neka kaže, ko Boga ga molimo. Znaćemo nešto. Ako je kriv, biće to znak dase jedan čoek, koie stijo bit čestit, pokazo ko šaka šušnja u viru vremena.

Ako to bude tačno, dase molimo jednako zanjegov grijeh i zapatnju žrtve koju je nanijo. Ako nie tačno, daga oslobodimo tereta koji njegova duša nosi. Jednako tako da znaju kojisu smakli đeda Niku. Ima napisano koje tu bijo. Nemamo kamo kud. Jer, treba se śetit one bibliske: oci jedoše kiselo grožđe, a sinovima zubi trnu. Neću rijet da smo mi bolji od našije predaka, jok, ali sunam puno zgodnija vremena. Oni nijesu bili vješti nesretnoj politiki, i dok se snađeš, uposi ugomna. Mi smo mnogi naučeni tome se oduprijet. Eto zašto. A drugo, moramo to jer pametni ljudi vele daje duša svakok odnas dijo duše našije predaka, dasmo jedno.

Bezbeli dasi jedno kabraniš žrtvu, a drugo kasi na strani krvnika. Zato čoek treba imat drugu stranu, daje čuje i ośeti ida zajedno rade natom.

***

Nažalos, nefalinam ni jednije ni drugije, ni krvnika ni žrtava. Kako će drukčije kato sebi i međuse radimo!? Danasi jedno, odma śutra drugo. Razlok su politike koje žive na krvi, ali i slabos naša. Nekat i zagovor žrtve,  političke komemoracije, barem dijelom pali mržnju. Treba dobro promislit šta za žrtvu znači talambasanje kod njiovije spomenika. Ne trebaju njima nikakvi govori. Samo čisto srce i tiha molitva. Ako more zajednička. Da molimo danam oproste. Da priznamo da su stradale zbog naše ludosti i obećamo da nikat više nećemo dignut ruku nadrugog.

Pametno je ono što je oni reko: mi bojse mislimo dae ta žrtva tuđa, a onae naša. Jerbo, veli, u jednom kraju postoji samo jedna duša, duša svije ljudi i da se duše ne dijele na rodove i narode, nit duša zna štaeto. Mjesto određuje dušu, a ne oni što ga zoveš svoiem, a nijesi ga nikat čuo ni vidijo. Kaje svaki smrijek u ovijem brdežinam svojta, kako nećemo ti i ja bit, kuku nami jednom s drugijem.

---

Ivo Lučić, polis.ba

---