Dedini

Bioe u Ramnom jedan čoek, Ivan. Zvali ga Dȅda. Mi smo odionici. On i Striko su iza Onoga rata ostali najstariji muški ukući. Došlo vrijeme, bîva, da svak oće imat svoj takulin, i tu se podijeli.

Njiove ćaće, dvábrata Andrija i Đuro, odnijo rat. Nijesu obršili svojom. Toe bilo 45. Andrija je nesto iz Śevernog logora u Mostaru. Đuro se, eto, ko vratijo doma, alie domalo umro. Vele, najeose, razbolijo se i nestani ga.

Baba Mara i Dufka, Đurina žena, ostale udovice. Dufka, zvalie tako jerje iz Dubljana, bilae žena kojae radila štae naoputila i štae mislila da treba.

Kaseno spremalo kupljenje praoslavaca, štosamvam pričo, onae uveče otišla u Kralja pau Salata. Bile straže, nijesujoj dali, ona bome da jojse nie vratilo nešto brava i dai traži. I prođi i reci i jednijem i drugijem da idu kuznaju, daimse sprema zlo, ama većinom je nijesu poslušali, ne znam zašto.

I prijee Dufka, kae bijo napad na Ramno 43, i kasu došle pjaškašice i počele nosit unas iskuće – tosam bojse već reko – što bise danas reklo, intervenirala. Otišla po Milana Salatu i on došo i reko da toj kući ne smije ništa falit. I prestala pjaška.

Dufka je nosila pelengaće, bijele gaće od sukna dulje ot kotule i džoku, rašni dugi ogrtač brez rukava, ha, skoro cijelu godinu. Potprašivalae duan. Stisla bi malo tabačine međȕprste i ušmrknula pa domalo kihnula. Pabi osovala zakon.

Došo jednom Vojko Salata malo posiđet. Onje volio doć jer su Dufka i njegova žena Jovanka štoe nestala bile kone i zato štoe Dufka valjala praoslavcima. Dufka rekla Ljubi Vlajnićuši, ajde nevjesta načini kafu. Kafa bila nakva, nijesu znali nikakvae. Vojko došo doma, bogu dušu bok je neće. Nezna oček. Za nekolika dana svatili dae Vlajnićuša samjela kafu u mninu zatabak, pase pomiješale kafa i tabačina.

To se Dufkino pričalo i đeca to slušala. Jednom Pero, njezin unuk, kasu učili nešto uškoli, zar o Enobeu, pai učitelj Risto pito znaduli što uvezi toga, a Pero se javijo i reko:
– Molim, mojoj babi Jovo Kralj nešto napiso i nikojoj nije smijo ništa. – Risto se obrecno:
– Sjedi doli!

Mȁlić i druge hojnadžije imali su svoju priču o Dufki. Biva, dajee bolijo zub, ida više nije mogla trpjet, pa jojga izvadili postarinski. Dasujoj zavezali kanafu za zub izakvaku na vratima. I dae neko ubo iglom u guzicu. Malić je užo rijet ostanom. I kakoe ona skočila dajoe zub osto pri kanafi i dae rekla:
– E, bože, znala sam da vako boli zub, ama nijesam damue živac uguzici.

***

Andrija je bio majstor i domaćin. Đuro ga slušo. Izanji domaćini ostala dva Ivana, oba po 22 godine. Ko njiove ćaće, tako su Striko i Deda: Striko je majstor a Deda nije vele letijo za majstorijom. Višee volijo život, užo malo i popit.

Kasu 1936-39 radili crkvu na Trebinji, što je pogodijo Andrija, onisu bili kalfe. Striko dodavo škalje i pratijo majstorluk, a Dedu zapalo kuat. Metno paste sve štoe bilo ućesi, pa kakose rakuhavala takose stvarala kaša, pa iskopo rupu pa sve malo pomalo odmeto pastu a nalijevo vode.

Deda je uratu bijo u Danciku, u Poljskoj. Bio na radu, ja mislim u kuinji. Pričoe dasuga zvali beckerej, beckerej. Pričoe i neku pjesmu na poljskom, kabi malo popijo, nešto: moja si kohana, pokaž mi kolana, pokaž mi dali, benđemse kohali. Sat, štae to značilo, i kako seto piše, ne umijem rijet. Jednom sam na nekoj konferenciji pito Poljake, pa suse nasmijali i rekli dae nebi trebalo zborit svuđe.

Bezbeli dae valjo unđe ljudma, vazda sumu pisali i dobijoe pisma s hostijama. Jednom je išo na viđenje tamo. Kaže dasuga lijepo primili, štaš pričat. I dasu uvozu kroz Mađarsku šnjim bili ukupeju neki momak i đevojka i dae ona tom momku stalno zborila seremte seremete.
– Ama bemti nebesa, šta sereš, a onse nato vazda smije. Kad, vele, toe mađarski rijet ja tebe volim – pripovidio je Deda više puta. Nekat bi zaboravijo pa pričo kodae njemu to zborila.

Ljuba i Deda su jednom išli naodočašće u Rim, pa pričali kakoe to tamo fino dase nemore rijet riječima.

Deda je provo radit na gradilištima pa otišo radit urestoran na želježnicu u Čapljini. Imo sedmero đece isvei izveo na put. Užoe zborit da mue puno valjo jedan indžilijer Pušić, menise čini iz Konjica, nakok se namjerijo. I kabi prisipijo med, njemu bi prvom gledo odnijet.

***

Kabi išo među čele, znalo bi ga ujes bojse dvades objednom. Kokad on nije pazijo, pabi bojse malo udrijo u ulište, a još akoe ižnjeg malo kisilo, to čelam smeta. Nije vodijo računa kakoće se obuć, vet bijo samo u maljičetini što je unjoj spavo. Pabi prijenule zanj čele, a on se trljo koda otresa brašno sasebe, i sovo njegovu sovku, nebesa. Zanas đecu onje bio junak kom ništa nemore bit.

U Dede bi užo ostat na alviji na kiši kakav halat. Striki, kodabi vadijo zdrave zube. A još akojeto bijo njegov halat. Skino bi sve sadevet nebesa.

Striko je za Dedu zborijo da nezna ništa radit, a Deda njemu da nezna ništa vet radit. Striko je zborijo da će Deda bit gladan ljeba, a Deda imo svega, među prvijem i televiziju. Striko je radio, a Deda uživo. Kako got okreni, u Dedinije sve išlo bezabera. Niti suse puno brinuli o čemu, nit su branili đeci ko nama naši. I tako, što su nami više zborili da to nevalja, namie bilo sve lješve kako u Dede rade.

Sedmero đece, vazdae bila neka zabava, vazda prvi sve znadu. Biva, vazda starije nešto neđe vidi pa prenese mnađem. Vazda su prvi modu pratili… Užali otić i u Trst. Mibi vazda lećeli u Dedinije. Striko je znao hučit da bir koji dođi iškole, jedi papro krmećaka u Dede. Između naše i Dedine kuće bijo krmećak, a pro avinskije vratae bilo malo dalje, još binas izdoma tako viđeli. Naš Andrija i Mara su znali satima pričat jedno drugom, neznam šta, amaije bilo fino viđet. Kabi trebalo ručat, jȁ večerat, našibi zborili:
– Ajde zovni Andriju / Niku, mora dae u Dede.

Valjali su i drugijem. Kasuno ukinuli voz, pase iksan smete, nema ščijem ić u Dubromnik, vazda je Miho primo u folciku dok se dupkom ne napuni, i još pune burse, kokad se vazda vlačilo râne … pa tako nakrcanijem makadamom pro Slanog.

Svi se poženili i poudali, jedino Pero i Mira, najmnađi blizanci, nijesu. Deda je zborijo daće Miru oženit, jerje valjána, a Peru udat. I Striko je vjerovo najviše Miri. Totie danas tolika famelja dabi onjoj trebalo tridni pričat. Ma ja nijesam leventa za tu storiju. Ne znam, pravo davam kažem, ni kolikoi više ima. Ko će znat onu đecu odone đece. Ama, i danas se, što je viđet, svi paze i okupjaju i dolaze. Izaovi su Božić navjesili pirjan, staru ravanjsku ranu, kaže Niko, u loncu otpola kvintala. Imai, falabogu, iźešće. Samo nek dolaze.

Eto, Dedini imi se podijelili, a opet koda nijesmo.

---

Ivo Lučić, polis.ba

---

Naslovna fotografija: Dedini i sestra Tereza s djecom 1960. Obiteljski album.

---