Đeca

Bila je u Ramnom jedna žena. Zlata joj je bilo ime. Ona mi je bila strina. Šanjala je ujednu nogu. Vele, kaje bila đevojčica, pala utravi, kako vi reknete, pašnjaku, kasu joj pobjegle koze utuđe. Neko zar hučijo na dijete, a ona poteci za njima, pase zid nanju svali. Daje bila slomila kuk i tako joj ostani kraća noga.

Bila je iz fine famelje. Ćaća, Šćepan, bijo vanjtaki tišler. Napravijo je ispovjedaonicu u crkvi, enoje i danas. Koliko je grijeha unjoj Bok digo?! Matera Luca, mi je zvali Maslaćuša, jerbo je udáta od Maslaća iz Rasna, nikat niko nije čuo daje kome nevaljalo rekla. Danima je umirala, sve je usta prokrvavila stiskajući zube, ma se ižnje nije čulo glasa. Dugo sam mislijo da su svi Maslaći taki.

Ama, pravo davam kažem, ne mogu zamislit daje neko odnaše Strine mogo bit bolji na ovom svijetu. Bila je glamna za đecu, jer nije bila za velika hodanja, i još kuala, tkala i ono pokući štoje mogla.

***

Bijo je u Ramnom jedan čojek. Zvao se Ivan. To mi je bijo stric. Kako sam vam prije reko, mi đeca smo ga zvali Striko, a drugi ljudi Hujko. Nebi mu tako uoči. On je iza Onoga rata osto najstarije muško čeljade u kući, i ko mnadić posto domaćin. Jednom kasu pucali minu odnijela mu palac, pa je na lijevoj ruki imo samo četiri prsta. I Dȅda je bijo isto godište, ali Dȅda nije bijo za domaćina.

Umijo je sve rukam što oči vide. Napravijo je sve što smo imali doma: kuće otkamena; prozore, vrata, trpeze, klupe i krevete odrveta; šporet i vrcaljku za med od gožđa.

Imo je puno halata. U potavanu, u prvoj pregradi, od blanka splanjama i šegama dosvega halata za drvenariju i zakamen. U drugoj, đee bijo mak, prvo dva badnja, ukoijem bi mi gazili grožđe, pa tri-četiri bačve za vino, a nadrugu stranu žito, brašno i krtola. Skroz nakraju jedna kuferina, a u njoj tapije, papiri i slike. Tu je bila knjiga što je tata dobijo u vojski. Pod gredama je bilo zataknuto sve do čega đeca nijesu smjela: bičkije za pršut i meso, tikva s barutom, a u jednom manjem sanduku mȉća i kapsule za minavanje. Po podu su bile velike kamene ploče, neke malo nehero, a po zidovma grubi malter đe potavan nije ukopan ustijenu.

Nije volijo vele pričat, a katbi pričo, svaka riječ je morala bit tačna i ko okresana, a svaka rečenica ušpagu i pod visak.
– Radijo ja u Putnikovićima na Pelješcu 23. desetok pedesetfdevete, đeeno sat eno zadruga – i nastavio koje sve bijo, šta su radili i kako je završilo, tako da se svaka mogla provjerit. Nije se miješo u tuđe posle, ni u politiku, pogotovu u partiju. Niti je prifaćo moderne zgode. Mislijo je da sve što se radi uzajednicu ode nakeveš. Bilo mu je krivo što se pritijo da vodi obnovu Lučića groba, i domalo odusto. Nije išo na sijela i derneke; baš ako mora. Kat mu je doktur reko da ne pije vino, nikat više nije poljubijo čaše, a radijo je o lozi i imali smo nekolike stotine litara svake godine. On je vodijo našu kuću i što bi on reko bilo je najbolje.

***

Nijesu imali druge đece osim nas. Šćeli su; išli suu doktura zato. Jednom kasam premeto po Strininu kašunu, u zaskrinku sam našo ko neku malu krivu dûdu, crnu s rupicam na jednom  kraju, i reko evo meni lule, a Strina i mama su se nasmijale i pogledale:
– Đećeš to usta?! – To je, znači, bilo nešto odonije stvari.

Većinom je Strina pazila na nas. Ona je tkala na stanu. Provlačila je pređu, pa bi iza toga udrila jako brdom. Onda sam gledo šare na ruti, pa se uvalijo u crvenu pređu što je ona istrigla nakratko za serdžadu. Pa onda počeo gonjat kluko ko loptu.
– Ostavi to kluko – rekla bi zaludu više puta sve dok nebi zagalamila naslanjajući se na lakte koda će zamnom.

Niko veli da je to njemu zborila. Ono kat gaje pripušila pro avlije pa on pobjego u potavan, to je bijo on. A ona prevrnula ključ i vratilase za stan misleći daćese on prepas sâm u potavanu i daće je zvat damu otvori. I ona zaboravila. Ujedna doba se śetila:
– Jadnatisam, šta mi je osnijem đetetom, jesam luda – brže nazula zepe i tamo, otvorila potavan, a Niko jamijo bičkiju ispod grede i reže pršut i zalaže se.

– E umila samse osuza – pričala je kasnije sretna što je tako prošlo. Jednom me vodila da beremo kupine i dai nižemo na neku travu ko đerdan. Morebit dasam ja sveto slušo kako oni prepričavaju za Niku, pa to oživijo u đetinjoj glavi koda je moje. Šta god bilo, toje u mom śećanju i brez toga ja to vrijeme nemogu zamislit.

Ljeti propodne, kad je harija hurnjavila ko glamnja, mi đeca smo siđeli u vratima tavana u ladu. Na komadu oklačena zida pisali smo ŽD i KCZ. I dvije glave, obje iste, samo na jednoj brkovi, a na drugoj podočnjaci. Prvi je bijo Mišo, a drugi Đorđe. Tako smose imi uključili u tu veliku priču i bili neke koze rep. Katbi kakva gušterica šušnula u miječaru, to je bila potvrda da se i nas neko boji.

Ako bi na putu ispala kavga, pa me Marina Ćetanina udrila kȕkom ukoljeno, čim bi se raskrivijo Strina bi izišla na avlinska vrata, prvo mi otrla ono gubavo ispot očiju, pame zagrlila, metnula u krilo i milovala dobar dušak. Tako niko ne bi znao, i skoro mi nije bilo žao što sam dobijo kȕkom. Sve nas je troje tako, i Mariju kat je došla na ovi svijet.

A mamu bi prekorila zbog njezina neumornog rada:
– Jurka, benti štobožije nije, šta se ubijaš?! Śedi i podoji vo dijete.

***

Striko je imo halat i mi bi voljeli gledat kako on majstorski nešto napravi. Iz njegovije planja suse izvijale strugotine i padale na hrpu ispod blanka. Katbi nešto radijo za ulišta, ispod šege su ispadali milisavi komadići dacke od kojije smo pravili kamijone i vozove.
– O! ne idi potšegu! Jesam liti reko!? – znao bi učas planut, pa do pet minuta tepati:
– Ebemu malog kenjaca, saćemo mi to napravit – i uz malo đetinje mašte, igračka samo što ne bi progovorila.

Ako si bijo vrijedan i pazijo na halat i na kuću, sve biti dao. Niki je napravijo gusle od kljenova drveta.

Moreš zamislit kako mu je bilo kad bi se vratijo sposla i našo razvučen halat po mahali, a navojitu šegu slomljenu, što je šegala na kant. Jedna jedina u Ramnom. Smamijo bise, tibi reko sve se džombosa.
– Da si ti moj, čuo bi te doktur Čarapina, ja ti kažem! – odjekivalo bi ne samo avlijom vet cijelom Plasnom Glavicom. Domalo bi, śedeći u stojaćoj kući, Mariji koja je tat imala 4-5 godina zamoto duan i tepo joj:
– Naša mala teđevojka, kako ona umije duanit. – Ali, čula bii mama, pa bi Marija dobila degenek.

Koliko se śecam, nije nas udaro. Mora da se jadni Ševa strašno nezgodno potrefijo kad se u nas na četrnji nadvirivo nad Malićev kazan za pečenje rakije koji je bijo prigorijo. Ufatijo ga Striko zauo, pa mu sve dodavo po guzici uz rampu do avlinskije vrata.
– Otad više moj i njegov bog – a-a, jok! – zborijo je Ševa.

A Andriji, koji je već bijo poveliki, a bijo zlohran, znao nabos na nos:
– Oće li Strina za tobom u vojsku, da ti priga krtole?
– Nemoj bolan Ivane hučit nađecu – odmahnula bi Strina.

***

Imo sam devet godina kat je uveče u Dȅde bahnula Ljevakuša. Mi gledali televiziju.
–  Eno Zlata pala s Anine tarace, kuku, neznam jeli živa!

Svi smo gori skočili. Ispot Anine tarace na putu je ležala unesvijesti Strina. Bila nosila krua dvjema stariiem sestrama Ani i Ivici. Izvuci jojse kvaka kad je zatvarala vrata otavana, nije se zar mogla dočekat na onu nogu, i preko tarace glavom na ljut, doli.

U moijem očima je ostala slika kako smo zamišljali Isukrsta na Golgoti: kosa raspletena po obrazu s prugama krvi koja teče. Neko je zagalamijo:
– Goni tu đecu odovle!
– Otiđi po Čarapinu!

Došo doktur. Šta će! Veli, nek je voze odma. Otišli po Božu Jȕrina. On je odvezo svoijem karavanom u Dubromnik i vratijo se rijet nami. Tata otišo u Malu braću da se odman rekne misa i došo dumo u bolnicu dao joj bolesničko. Mama je oprala robu i jorgan od krvi i od mozga. Desetak dana nije davala znakova da zna zase. Jednom kasu je šćeli presvlačit – da nije dala gaće. Deseti dan – umŕla. Gledo sam je u kapsi, s nečijem u nosu i u bijelijem bječvam. Taka joj je bila duša.

Kaje bijo sprovod, u neđelju izapodne, dumo Zvonko reko:
– Mi ovaj slučaj nazivamo nesretnim, a možda je to za nju najsretniji. Cijeli je život posvetila bližnjemu. Svoju ljubav izlila je na đecu svog đevera i jetrve i zaslužila pred Bogom i narodom naslov majke. Da se to dogodilo meni ili kome drugom, bi li nas Sin Čovječji našao u službi ljubavi ko Zlatu ili u službi grijeha?

Ne śećam se kako je to Striko predevrijo. Nakon nekog vremena nagonili ga dase ženi. Ujedna doba prego. Godine su išle. Nijesu to više bile neke godine, niti je više bilo neko zdravje. Godine donosile neku gorčinu. Sve više je ośećo da je nesvaćen, da je vi pišani život nizačeg. Jedina zadovoljština mu je bila da nam kaže:
– Zborićete vi: Pička mu materina, dobro nam je govorijo, ali ga nijesmo umjeli slušat. To će vi zborit kat umrem!

Zimske mračne dane povodio je śedeći kraj šporeta. U mahali je bilo sve manje čeljadi. Većinom je kunjo naslonjene glave na ruku. Više puta bimu cigar progorio kapu. Sidijo je tako, nije mu bilo ni do priče ni do jela. Kome bito imo rijet, čekoje dase jednom više ugasi. Ali nito nije bilo Bogu dosta. Najprije aperacija bubrega, pa rebra, pa mozga, bože oprosti, rak mu ga razvaljivo nekolike godine.
– Dodaj mi bona Anka malo vode – ječo je drugoj ženi po noći – Molim te košto se onok na krstu moli.

Umro osamnes godina iza Zlate.

***     

Oboje su sve dali zanas. Ali nina jedan papir néće bit upisani ko majka i otac. Navijeke će ostat ljudi brez đece, nesretni, jalovi, zaboravljeni. Jesmo li mi njima bili dobri? Bili dulje i lješve živjeli da smo im bili bolji? Jeli donas?

Treba li za sreću imat đecu? Jesu li oni smisao života? Eto, sat sve više govore kako treba imat puno đece, i država i crkva. Koliko ije zbok tog rođeno nesretno?! A isto tako, koliko je parova sretno bilo i brez đece.

A svedno! Nije pravo da takijem ljudma košto su Strina i Striko nijesu dana đeca. Možda zbok toga njiova smrt nekako duplo jače ječi, ko u badnju, ja tito ne umijem rijet.

---

Ivo Lučić, polis.ba

---