Bojbaša

Bijo jeden čoek u Ramnom. Pero mue bilo ime, svi ga zvali Puran. Neko bimu reko Purki. Zašto sumu tako lajali, ne znam. Ali nekijem starijem ženam jeto ime bilo nevaljalo, pasu užale rijet:
– Ma šta mu tako zborite jadan nebio sdrugijem, paima on svoje fino ime?! – Nekat bi dodale: – Kukavac, onje najgori zase.

***

Kasmo bili momčuljci onje bijo glavni bojbaša u Ramnom. Onje prvi odnas smijo štae stijo. Duanit, grdno sovat, pregonit upiću, bice… Znaoe dignut ruku i načeljad doma. Kasmo jednom došli o Božiću šnjim doma, čim smo uljegli, onje omjerijo prstom:
– Stoja, baba, mama, Marija, Tanja… ajde, fiju, u krevet! – Stoja je bila jedna stara komšinica, živjela sama, a Marija i Tanja mnađe sestre. Ljuba, materamu, skuhala kafu i malo koda ćega prekorit, a on zdimi šakom odozdal uonu gvantijernu, ode i ona i oni fildžani i ibrik, sve uplafon.

I Funco, mnađi brat, nijese vala nimalo ukro. Jednom je bantovo babu Velemećku – tako sue zvali poštoe iz Velje Međe – uštinoe zanos, pase ona potužila njegovu ćaći Zvȍnki. A onse smamijo na Funcu:
– Ti moju mamu!? Pa ti moju mamu!?
– Nijesamje nidirno. – Izvlačiose Funco.
– Kako nijesi, vidiš dajoe nos crven ko upatke. Magarac jedan!

Zvȍnka je volijo malo popit, a vele i Ljuba, pa bii našli kako zajedno sviraju ârmuniku i pjevaju, štoćeš kodnas rijetko viđet. Kabi Zvȍnku ufatilo veselje okretoe šale i pjesme na brezobrazno. Okretoe i brez tok. Jednom u autobusu Ramno – Trebinje, narot zvao tu prugu „balegar“, kidiso Radojki iš Čvaljine, kojae bila stidljiva starija đevojka:
– Radojka, ušoti blavor uguzicu. Branise jadna nebila, branise. Kaži: jes kurac, jes kurac.

Kasmo jednom konji došli na Božić, Zvȍnka je pjevo: „Pod prozorom moje mile, posrao sam dvjetri kile“, pasmo u našijem tefterima otvorili vrstu pjesama „Zvȍnkine božićne“.

***

I Puran je cijenio Funcine baksuzluke. Užoe rijet:
– Malije, amaće znat zagomnit.
Nekat bi Funco stano i Puranu nažulj, pa bimu Purki prvo dobro zaprijetijo, a đekaga nakraju istefeno.
– Ni jedne više! Otrešću stobom ozemju.
– Aaha, i mnoge si, enoi sve vuku poselu.
– Ma šuti mali kurče!
– Šuti ti. – Funco nije umijo stanut nikatbimu pišnula krv isnosa.

Koe Puranu zamjero štose šaketo, zaboravioe kace trebalo isprsit pred onijem izdrugije sélā.

Jednom sone strane došli neki momci danas podražuju – ama toe bilo voma rijetko – pa sautima po selu gori doli. Pa iziđi pa se nadimju. Purki je odma vidijo kolikoe sati i sukno se putnji. Onise borami odma povukli, u auta i oklensu idošli.

Zvȍnka je kasnije tomačijo:
– Moj ludi Pero, ufatioga zadžemper, aon ga slando i pobjego. Trebo gae prvo ponogam, da nemore pobjeć.

***

Onje bijo u višoj klapi, dvjetrigodinee starii otnas, pa većinom znam štosu oni međuse prepričavali. Ni njegova ga klapa, iakoe unjoj bilo čiftelija koibi sve napravili za kenčiluk i teator, nije mogla trpjet. Jedno mu vrijeme nijesu dali da ide šnjima, a nekat bimu namjestili i kakvu zamku. Probali suga navuć najednu rupu u Plâsi, đesu smokve, nabacali šušnja, pa da skaču nanj, a on vidio očemue riječ:
– Seremvamboga, mene mislite zaebat.

Purki je imo svoje riječi i svoj jezik. Mismoi nekat ponavljali zanjim. Kae jednom neko vozilo pronijelo na krovu kapsu testom iznad Gumana, đesmo igrali lopte, onje reko:
– Eno neko grličo.
Ako su bili kakvi ljudi sa strane, pa nešto radili u selu, pitoe:
– Kosu frulaši?

Naročitoe u vezi ženskije bijo peksina jezika. Jednom bila nakva svadba, došla mu otetke šćer, tamanse zađevojčila. A ovise vragovi okajasili oko nje. Đetetu milo, daštae, pane bježi otnji. A Puran vidio zlovidovo:
– Bježi mala! Neko ćete sprčit, paćeš oko me slinit.

Katbi koja žena imala koje kilo više, onbi omjerijo nanju:
– Ova ima iščega prnut.

Jednom, nijesam upamtijo kakose potrefila neka Norvežanka u njegovu društvu, bezbeli stajalae snekijem odnji, onje svako malo pito:
– Jȁ. Metne liti konzolu? Jeliti ga noćas uvalijo?

Dana, ženamu, biga ukorila:
– Pa Pero, kako to zboriš ženi?

Onbijoj odgovorijo:
– Ovo ja pričam eglenski.

Nije imo samilosti prema slabićima i onijem štose žale. Jednom tamo đesu siđeli nadovezo gase neki pa mu dodijavo da nema para đeci, da nema zaljeba, da nema šta ijes … Puran ga prekino:
– Jedi baležinu!

Većinom je pijo đe na šanku ili postrani, gladijo brkove ili svako malo rukom podizo jaja i cereko se. Nekat bimuse, kabi baš poćero više dana zaredom, grlo osulo urane, pa nebi mogo proždirat. Otnekok je čuo dae zato dobar pelin. E, pelinkovac. Pa vele dae jednom u Šime popijo 40 pelina. Jamislim dae već tat radio ko šofer.

Jedino štosam gaja vidijo dase bijo oslembijo, danije bijo silan ko vazda, jes ubolnici u Vinograckoj. Prifatijo otić kasu vȉle došle očima. Doktur se ljutijo dae voma kasno. Aperiso mu grlo panie mogo pričat. Pa imo mali blok iunj piso. Napisobi jednu riječ pa onda maho rukama daje proširi nasve što hoće rijet. Nijemu lapis nikako pristajo.

***

Bioe dobar radnik. Vozioe kamijon, oni veliki, u Žasa, štoeno bilo želježničko preduzeće. Imoe petlje uljeć đenije niko, pabi nekat prošo, a nekat nebi mogo. Pabi obljuštijo retorvizore, nekat nekom malo strehe otkino.

Jednom kae gonijo starom prugom, stra te i gledat, tibi reko širi točkovi oteste, sdruge strane naljego nakav sautom i nanj prikačijo malo nakve prikolice. Nijese jadnik umijo vratit nase nego navalijo na Purana dase on vrati. Puran reko da nemore, kokat nije mogo.
– Ako net, vako ćemo stat cijeli dan – dae taj reko.
– Jeli tako? Jes – pričoe. – Aja deku iskabine i kekec pod ruku pa pod košćelu.

Kekec je zvao sve što ima slova, a to su bezbeli bile kakve novinetine, i nijemi, pravo dati kažem, jasno štasu radile kotnjeg ukabini. E kae taj vidijo, jadnu kapu u žalosnu ruku, pase vraćaj dok nije ovariso.

Ondae radio ko zidar. Pogađo poslove i radio za džornatu. Poslae bilo. Ama, užose tužit damu ne plaćaju.

– Ebogabok, sve neki poduzetnici, a niđe nemore otnji kutija cigara ostat na zidu.

Jednom mu dugo nije platijo neki čoek štoe imo mali dućan gori na Depozitu kod Zvôna, e u Dubromniku. Došo Puran u dućan, isključijo frižider i iznijo ga nadvor.
– Ajme, gosparu, što to činite? Pa sve će se istopit – žalila se prodavačica.
– Mala, ništa ti nebrini, lizala su moja, meni će propas. Nego, zovi gazdu i kažimu damu ode frižider ako odman nedođe platit.

Borami, došo brzo gazda i donijo pare.

***

Rijećete bojse, bojbaša ko Puran – stvoren za rata. I ufatijo gae u tridesikojoj. Proveogae u 163. brigadi u Dubromniku. Jednu satniju zvali „satnija Ramno“. Bilo Ramnjana dosta, zapovjednik jednog voda bijo Damir Kȕsić, drugog Ivo Sȍsin, a ipede Cȕco. Zapovjednik satnije Vuji, pravo mue ime Nikola Vuković, zavolio Purkija ko brata. Vjerovo mue sve štoe reko. A Puran, kolikoe got bijo grez, vele da nije umijo lagat i dae bijo pošten. I Vuji bi donjeg držo i ponavljo što bi Purki reko: „Nemoj puno srat“, „Oćeš kurčinu“ itd. Pade mi napamet kakoe Alberto Fortis na svojijem vijadžima u 18. vijeku upozno naše seljake, pa pronijo po kontinentu glas i osjećaj o primitivnom i neiskvarenom Evropljaninu.

Kadjeno bila Oluja, paizanje, ono ujitro po mraku smjena, da se što manje vidi. Nosi Purki rakije u čuturi, sreće Icu pamu daje:
– Popi ti, ne daj njima oni ćee oblizat usekundi!

A Vuji za njim:
– Nedaj im, nedaj im, oni ćee oblizat usekundi.

Kase išlo na smjenu, znalo se: Ranpu neide više nabrdo, samo doli, i neide više sa smjenom kamijonom. Vuji njega dovozi. Vuji dođe ponj u Kupari, pa idu zajedno i nabave što treba. Svrate u vinski podrum, uzmu rakiju, sendviče… Jednom tamo piju neki momci. Puran će:
– Šta oni tamo piju? Daj im bocu rakije. – Nije se mjerilo namanje.

Jednom na položajima na Krvavoj glavi, prema Trebinju, Purki se žestoko napijo i nešto gae grdno naljutilo. Neko veli dagae naljutila nakva kontrola štoe došla napoložaj. Dae zborijo:
– Tasi ti došo meni, posrotebog!

Što suga oni pokušavali viša saulisat, onje sve više ludijo. Nijesu ga ni naši, kažu, takog viđeli, a kamoli tī sastrane; prepali se. Zainat je zapalio baraku ukoju suse sklanjali na položajima. Kažu, napeo pušku i zaprijetijo daće ubit na licu mjesta svakog ko šćedne dunut vatru.

Zvaliga preko motorole, svak za kogase računalo daga more okrenut… Znaš kako suno motorole uvezane pase brzo čulo. Zvao i Funco.
– Ajde mali upizdu materinu! – Odgovorio mu.
Uključiose i zapovjednik brigade Gabričević, kažu korektan tip.
– Baraka, ovdje Konoba osobno. – Njegovo kodno imee bilo Konoba.
– Ođe Ranpu osobno. – Odgovoriomu. – Dođi na Krvavu glavu, krvavuti majku jeben. Jebenti grob ukoji ćeš leć!

Nije bilo načina dase Purana zapti, dagase zauzda i jamije muse oružje, jedino ako Vuji što more. Te Vuji oko njega:
– Ajde ranpu mojne srat. Polako, eto mene paćemo zajedno doli. – Uglavnom, priča nakon toga ne otkriva više detalja, osim dae Vuji prekinuo eskalaciju, smirijo stanje i spasio Purana od progona. Sat, pričae pomalo postala legenda pae teško rijet štae gola istina. Neko kaže dae u baraci izgorjela jedna puščetina, drugi dae Purki ušporet ubacijo bombu, treći dasu tat ubaraci spavali vojnici sa smjene…

Purki je završio uvojnom pritvoru u Kupari. Dae reko Funci:
– Viđećemo te Bâjo, tebi nije ništa falilo kasi bio uzatvoru.

I bezbeli, pivee bilo kolikoe stijo, a Purki nije trebo čistiti i radit što su ostali pritvorenici radili. Frulaši nijesu bili loši prema njemu.

Vuji, Purki i još neki Ramnjani iste satnije suse nastavili družit, ko, kako seno veli, ratni drugovi, ali Vuji je najviše držo do Purana. Kabi đe dokasna siđeli, ako tu nema Purana, Vuji bi predložio:
– Ajemo viđet šta Ranpu radi. – Onda bi on, Mušo, Ico i ne znam ko još, ukola pau Župu. Drmni Puranu na vrata:
– Otvaraj!

Puran bi izišo u mudantama, s osmijehom oduha douha. Milomu štosu došli, štaš zborit!

– Jesili Danu? – Odma bi ga trznuli na vratima.
– Dane, pita Mušo jesamlite sprčijo. Ha ha.

I tu udri po piću i zajebanciji.

Malo pomalo, viša sila je smanjivala ta druženja. Pai onda skroz ukinula. Puran je 2014. u petom grličo. A Vuji otišo viđet šta Purki radi 2019. u sedmom.

---

Ivo Lučić, polis.ba

---